Деценије владавине Жака Ширака

Жак Ширак је рођен 29. новембра 1932. године у Петом арондисману. Након смрти сестре, ишао је у школу у француском департману Корезу, а затим се вратио у Париз, где је завршио гимназију.

Уписао је студије на Универзитету Сијанс По 1951. године. У то време се прикључује Комунистичкој партији, и почиње да продаје новине L'Humanité. Године 1950. потписао је апел против нуклеарног наоружања.

Једну годину је студирао на Харварду 1952. године, а по повратку у Француску се верио са Бернадетом Шодрон де Курсел. Упркос противљењу њене фамилије, која је сматрала да је он инфериорнијег порекла, они су се венчали. Имали су две ћерке: Лоренс (1958–2016) и Клод (1962).

Одлазак у Алжир

У јесен 1954. године, примљен је у Националну школу за администрацију. Његове студије је прекинула војна служба. Добровољно се јавио да иде у Алжир, где је био рањен. Титулу поручника добио је 1957. године.

Ширак је првобитно био присталица француског Алжира, али се затим придружио "деголизму" (залагао се за независност Алжира).

Студије је завршио 1959. године, након чега је ушао у Ревизорски суд, где је радио неколико година. А онда се укључио у политику.

У децембру 1962. ушао је у кабинет премијера Жоржа Помпидуа. Учествовао је и на локалним изборима. За саветника општине Сент Фереол изабран је 1965, а 1967. је дошао на функцију у округу Усел. 

Помпиду га је због активизма назвао булдожером. Постао је државни секретар у Министарству за социјална питања. Играо је важну улогу у преговорима 1968. године у Гренелу, када је потписан споразум којим је окончан генерални штрајк.

Тада постаје државни секретар за економију и финансије. За то време не смањује своју активност на локалу. Изабран је за председника Генералног савета Кореза – функцију коју ће обављати све до 1979. године. Његова супруга Бернадета изабрана је за одборницу у Сарану.

Министар и премијер

Његов ментор Помпиду је постао председник 1969. године. У јануару 1971. године Ширак постаје министар задужен за односе са парламентом. Наредне године долази на чело Министарства пољопривреде, а 1974. постаје министар унутрашњих послова.

Након неколико месеци, Помпиду је преминуо, а изборе добија Валери Жискар д'Естен. Он је Ширака именовао за премијера. Ипак, две године касније, Француска се суочила са нафтном кризом, а Ширак је напустио владу.

У новембру 1976. године изабран је за посланика у Народној скупштини, а затим и оформио своју странку Уједињена Република, чији је постао председник.

У марту 1977. године постао је први градоначелник Париза изабран општим правом гласа. То ће за њега бити моћна изборна одскочна даска. На тој функцији биће све до 1995. године.

Кохабитација 

На парламентарним изборима 1978, његова партија је освојила највише гласова, али остаје у опозицији и жестоко критикује председника.

Након дугог оклевања, 1981. године улази и у трку за председника. Након првог круга био је трећи. Тада је изборе освојио Франсоа Митеран.

Жак Ширак је постао лидер опозиције и странку је усмерио ка економском либерализму.

На европским изборима 1984. године приближио се Унији за француску демократију (УДФ), са којом је потписао коалициони споразум.

На наредним парламентарним изборима, 1986. године, њихова коалиција је освојила апсолутну већину, а Жак Ширак је именован за премијера. То је први случај кохабитације у Петој Републици.

Водио је либералну политику, спроведено је много приватизација. Инфлација је опала, а  привредни раст се удвостручио.

Ипак, није све ишло глатко. Митеран је држао под својим окриљем област дипломатије и одбране. Чак је одбијао да потпише уредбе које је доносио Ширак.

Још једном је поражен од Митерана на председничким изборима 1988. године. Међутим, поново је изабран за градоначелника Париза.

Ширак као председник 

Успех је постигнут и на парламентарним изборима 1993, када је његова странка постала најјача партија у земљи. Премијер постаје Едуар Баладур, због Шираковог плана да се кандидује на председничким изборима 1995.

Поразио је Лионела Жоспена и ушао у Јелисејску палату. Премијер му је у то време био Ален Жупе, у којег је имао пуно поверење.

Ипак, Жупеова влада је у народу била непопуларна, због пензионе реформе. Ширак је морао да распусти скупштину 1997, а на власт је дошао левичар Лионел Жоспен. Та кохабитација је трајала пет година.

Ширак је за председника изабран још једном, 2002. године. Тада је био бољи од лидера Националног фронта Жан Марија ле Пена.

Стао је уз Америку након напада 11. септембра, али је био против интервенције у Ираку.

Након смрти два млада дечака у октобру 2005. у Клиши-су-Боаз, ситуација у предграђима Париза се погоршава и проглашено је ванредно стање. Наиме, група младића се, бежећи од полиције, сакрила у трафостаницу, где су погинули од струјног удара.

Такође, испливала је афера у вези са његовим премијером Вилепеном. Политички ослабљен, доноси одлуку да се 2007. године не кандидује.

Ширак је 15. децембра 2011. осуђен на условну казну од две године затвора због злоупотребе државних фондова и сукоба интереса у време док је био градоначелник Париза. Због неколико можданих удара, није могао да присуствује суђењу.

Ширак је тако постао први шеф француске државе који је осуђен за корупцију.

Упркос тој пресуди, политичка каријера Жака Ширака је била заиста изузетна. Остао је упамћен као председник који је био на политичким функцијама више од 40 година.

Након што је напустио Јелисејску палату, Ширак се посветио фондацији која носи његово име.