Острво које трпи туристе само три сата дневно

Хелголанд је прави мали туристички центар, препун историје, фока и птица. Чудесно острвце, не само у историји филателије. Уз то, и највећи фри шоп на свету. До њега се стиже уз четири сата морске болести, а обилази трчећи.

Улетео сам у јато птица. Клепетале су крилима али некако спокојно, као да није важно што сам узнемирио вечни мир плаже и острва.

Налазим се на острву које се зове "Дина", јер је у суштини цело једна велика пешчана дина.

Минијатурно и без сталних становника (људи), било је спојено са већим, оближњим острвом све док природа није одлучила да тој љубави помрси конце.

Једног олујног дана пре триста година подигле су се воде Северног мора и раздвојиле двоје љубавника.

Један малени архипелаг на северу Европе, за који је мало ко чуо, привукао је моју машту када сам био дете.

Мој отац ме је заразио филателијом када ми је било свега седам година, јер је прочитао да деца која сакупљају поштанске маркице и за деведест одсто боље познају географију и историју од својих вршњака.

Било ми је свега седам или осам година када сам добио једну шармантну, стару, црвенкасту поштанску марку на којој се тек уз помоћ лупе могло прочитати: "Хелголанд".

Гугл још увек није био ни у машти генијалаца, а референтна литература и енциклопедије које су просечном детету биле на располагању, нису пружале потребне одговоре.

Било је потребно да прођу две године док нисам открио где се то налази Хелголанд, а двадесет и седам да бих се нашао на броду ка овом острву.

Катамаран је кренуо мирном Лабом, из Хамбурга, која се од овог града па до свог ушћа постепено шири, па путник није сигуран да ли се још увек налази на реци, или је већ прешао у морске воде.

Куће брзо нестају из видокруга и свуда око нас је само мирна, тиха вода.

У даљини шуме и понеки кров вири изнад издигнутих бедема, подигнутих дуж обала као одбрана од поплава.

Из далеке Чешке ево је, стиже мирна Лаба све до Северног мора после више од хиљаду километара.

Не види се на њој ништа од умора ни толиких километара; јака, широка и мирна улива поверење путнику.

Бијемо битку желудац и ја 

Када ми је особље катамарана пружило кесу за повраћање, мислио сам да је то само уобичајена пракса, резервна кеса за оне превише осетљиве.

Огроман троспратни брод, прави солитер, на огромном мору није више од зрнца песка. Блага олуја учинила је да море полуди и да се са великом снагом поиграва са нашим катамараном

Већина путника је врло брзо повратила све што је јела претходних дана, можда и недеља, а први пут сам видео да се од морске болести људи падају у несвест.

Док поскакујемо као куглица у флиперу, стварне помоћи нема. Жмурим и да покушавам да задржим садржај желуца што дуже на свом месту.

Бијемо битку желудац и ја, пробија ме хладни зној док држим чврсто затворене очи и одбројавам минуте, знајући да Хелголанд ипак није толико далеко.

Путовали смо скоро четири сата, да би ми саопштили да имам само три сата на острву, пре него што ћемо кренути на четвросатно путовање назад.

То је премало чак и за овако малецка острва, морао сам да трчим са краја на крај, да људе прескачем и пожурујем, не бих ли видео све што желим. А то није лако, јер људима који живе удаљени од градских врева и гужви, ни најмање није јасно зашто би неко журио, а чак и да жури, шта се то па њих тиче?!

Чак ми се учинило да би, када запазе да журим, они намерно успорили, не зато што желе да ми нашкоде, већ да ме науче, да журбом и трчањем још нико није постигао свој циљ. Или, барем они у то верују.

Чудесно острвце 

Нисам много знао о Хелголанду, па су прве станице биле информациони центар и музеј. У информационом центру прелепа Хелга говори о Хелголанду, истучићи истовремено своју лепоту и лепоту свог острва; а у музеју бака Хелга објашњава како је потребно бескрајно много времена да се посети острво које нема ни два квадратна километра и на коме живи тек нешто више од хиљаду људи.

По острву се, дословно, могу да крећем једино трчећи: забрањена су сва возила, па чак и бицикло! Мештани су на то навикли, а и иначе им се никад нигде не жури.

Да дођем овде нисам планирао; одлучио сам се изненада, тек два, три дана пре доласка, и о Хелголанду ништа више од кратке поштанске историје нисам знао.

Зато су ме многе чињенице изненадиле. Очекивао сам празно, неинтересантно острво на крају света. Хелголанд је прави мали туристички центар, препун историје, фока и птица. Чудесно острвце, не само у историји филателије.

На острву живи народ познат као Фризи, германска етничка група за коју, признајем, никада раније нисам чуо. Ми европске земље замишљамо као јединствене целине, заборављајући на то да је историја комплексна и луцкаста. Народ Фризи тако има посебан статус у Немачкој, а њихов језик се сматра најближим рођаком старог енглеског језика.

Овде су владали немачки цар Вилхелм Други и британска краљица Викторија, толико сам знао пре доласка, али нисам знао да је овде волео да пише песме Хајнрих Хајне и да је управо овде један књижевник написао данашњу немачку химну.

Дружење са фокама 

Док сам се шетао плажом, замишљајући како се Хајне овуда шеткао и, можда, у леденој води, купао, у непосредној близини, на мање од двадесетак метара од мене, спазих како се мирно излежава читава фамилија фока!

Лежале су лењо, као после породичног ручка. Мрзело их је да се померају, тек су због знатижељника подигли главу. Неке су се намрштиле, неке насмејале, а неке окренуле на другу страну, да наставе да спавају. Ретко где на свету је могуће дружити се са фокама са овакве близине.

Без икакве ограде, без икаве задршке, биле су ту, надомак мене. Мирне и величанствене. Одлучио сам да их не узнемиравам и наставио сам свој пут. Мимика њиховог погледа и покрета свашта ми је говорила:

"Ко си ти? Што си дошао међу нас?"

"Па баш си морао после ручка да дођеш!"

"Џабе си долазио, спавали смо пре тебе, спаваћемо и даље."

"Ал' си чудан, какве су ти то скаламерије на којима ходаш, одакле ли си само ти пао!?"

Не потресају фоке дошљаци, као ни историја. А историја је на хелголандском песку исписала ватрене трагове.

О томе ми прича стари морнар Вилхелм, који ме је упутио ка фокама. Некада се са својом породицом бавио риболовом. Посао ће наставити и нове генерације, само што сада пецају туристе. Каже, то је далеко исплативије.

Његов син одавно је укотвио брод и држи продавницу одеће и сувенира, као уосталом већина мештана. Они који не држе продавнице, држе хотеле, хостеле, ресторане, гостионице.

Највише бомби на једном месту 

Из Вилхемове приче највише ме је изненадило то што сам сазнао да су становници овог острва чак два пута били приморавани да га у потпуности напусте!

Први пут током Првог светског рата, о чему је Вилхем слушао од свог оца. Тада је једна важна поморска битка вођена у близини острва, а цело острво је претворено у тврђаву. Са њега су знатижељне посетиоце посматрала чак 364 топа! Поједини топови се и даље могу видети разбацани по острву, који делују као чудна биљка израсла из траве.

Током Другог светског рата Вилхелм је био дете али је упамтио бесумучна савезничка бомбрадовања и како се са оцем крио у подземним бункерима. Када су бомбардовања престала, од зграда на острву није остало ништа.

Па ипак, наставили су да ту живе све до после рата када су их Енглези све иселили и преузели острво за своје војне пробе. Толико су се заиграли са бацањем бомби и детонирањем експлозива да су део острва буквално сравнили са земљом, или боље рећи - сравнили са морем.

У музеју Хелголанда тврде да је највише експлозива на свету на једно место бачено управо овде. Kада је, 1952. године острво враћено Немачкој, мештани су, а и Вилхем са њима, једва чекали да се свом необичном дому, својим птицама и фокама, врате.

"Веровали смо да нас овде чека спокојан живот и мир. Ко би се надао овој навали туриста, а опет, далеко се боље живи и лако је зарадити новац", прича Вилхелм чији син продаје разгледнице странцима по невероватној цени - два евра комад, без ПДВ-а!

ПДВ туризам 

Ова острва су иначе изузета од плаћања пореза на додату вредност, а при том су згодно позиционирана и на путу крузерима који из Норвешке, Шведске, Данске и Финске иду ка Немачкој.

Зато крузери овде застају, како би се жељни путници накуповали алкохола, цигарета, чоколада...

Један брод истовари на пристаништу и по дупло више туриста него што цело острво има становника.

Специјална врста "ПДВ-туриста" се размили по продавницама на неколико сати, оставе нешто новца, понеко од њих залута и диве се природи или музеју а затим одлази даље, већином и немајући свест о томе где су то тачно били.

Фоке и птице, које се могу назвати јединим домаћинима ових острва, нису ријалити звезде и нису разлог толиког интересовања путника.

Али у мом сећању заувек ће остати поглед фока и грациозан став птица; лепота дивљине која ме је учинила истински срећним и због чега ћу заувек бити захвалан мом оцу и филателији који су ме, после толико година, нагонили да дођем и у овај крај света.

Невероватан колорит 

Целом једном страном острва уздиже се литица висине изнад 70 метара висине, а спушта се још прилично у морске дубине. Невероватни колорит црвене и беле, али и других боја дом је птицама. Крештави гласови парају небо изнад тла и мора.

Ти гласови, помало застрашујући, део су пејзажа, неба и стења. Ту су одувек и биће ту, чини се, и када не буде човека.

Док се шетам по врху издигнуте стене, чини се као да је ово острво било поштеђено сваке недаће. На хиљаде белих птица ме дочекује.

Шире своја крила и осмехе, плешу на бруним ваздушним струјама. Тимаре једни другима перја, љубе се кљуновима и исказују пуно нежности према својим партнерима.

Овде се укрштају многи важни путеви миграције птица, а нека од најзначајнијих дела оринтологије која су утицала на развој ове науке у целини, настала су управо на овом малом парчету камена и земље.

Чак је и застава Хелголанда у сагласју са оним што се види на терену: зелено, црвено, бела - зелен је врх острва, црвене су стране клисуре а беле су пешчане плаже.

Висока Ана назив је посебне стене која се као какав праисторијски, уметнички димњак, из мора, покрај обале, диже усправно до неба. На његовом врху, као што то приличи димњаку, птице су свиле хиљаде гнезда.

Али не само ту: у сваком међупростору, у рупама, у просецима и усецима огромне клисуре на десетине хиљада птица нашло је свој дом.

Звукови и даље цепају простор, а зелена трава по којој ходам препуна је мириса и остатака птичијег перја. Људима је забрањено да хране птице, тако да оне не прилазе људима, али од њих ни не беже, већ живе спокојно свој живот, не примећујући ништа око себе.

У својој лепоти толико су грациозне да многи туристи пред њима падају ничице, углавном како би направили што боље фотографије. Кажу ми да се не зна када је Висока Ана настала, кажу ми и да ће нестати, да се њена структура противи законима природе и да ће се пре или касније урушити.

Да је добро што сам дошао да видим то чудо природе док још постоји, а ја се надам да ћу доћи да га видим и када се сруши, јер чудо је и рађање, и дружење и растанак.

Макете бродова у цркви 

Док сам журио са краја на крај острва, прођох поред уредне цркве са торњем необичног, издуженог пирамидалног облика. Ушао сам за тренутак и изненадио се: међу апсидама, уместо уобичајених статуа и украса налазе се макете бродова!

Трагови прошлости и везаности људи са морем. Можда за неколико векова уместо бродова, буду висиле обешене макете туриста.

Већина зграда на острву саграђена је од дрвета и сваки дом офарбан је у неку другу, светлу боју. Ипак смо на северу; овде су зими ноћи дуге и важно је да боје улица уносе оптимизам и светлоћу.

Хелголанд, за дивно чудо, има благе зиме, али и блага лета. Можда је баш зато стециште толико птица које у својим сићушним мозговима носе прастару памет давно прошлих миленијума.

Када сам се укрцавао на брод ка Хамбургу, поздравио сам се не са Хелголандом, не са људима, већ са фокама и птицама.

На вратима катамарана дочекао ме је Пољак и поздравио срдачно брата, Словена. Ускоро ме је храном послужила љубазна Украјинка, која ми је објаснила да на бродовима у овом делу света ради пуно Срба и Хрвата.

"Срби нарочито често певају и свирају", каже ми. На жалост, иако ову туру пролази сваки боговетни дан већ годинама, још увек није успела да види фоке, па ме је питала да погледа фотографије.

Следећи пут када будем пролазио напуштеним пределима Србије, када угледам зарасле пашњаке и оронуле куће, свакако ћу се питати да ли можда неко од тих српских домаћина, чобана, земљорадника тренутно пева или свира туристима који су се упутили за Хелголанд...

број коментара 9 Пошаљи коментар
(уторак, 27. авг 2019, 22:04) - Gastarbajtovanje [нерегистровани]

Iako živim preko 300km...

daleko od obale,Helgoland sam pre 4o godina posetio - potpuno besplatno!-Kako!?-Srpska snalažljivost,ukratko!-I - potpuno legalno!-Tadašnja devojka je putovala samnom,i kad se danas sretnemo,smejemo se tome...

(недеља, 25. авг 2019, 11:26) - Гастарбајтер [нерегистровани]

Име аутора

Поздрав за наше Србе у Скандинавији из ништа мање хладне Њемачке. Можда Вам је промакло, али аутор је ипак потписан, само на врху текста. У питању је Виктор Лазић, вјероватно наш најпознатији свјетски путник и предани књижевни радник.

Поздрав из Њемачке.

(субота, 24. авг 2019, 01:51) - anonymous Zorica [нерегистровани]

Ostrvo koje trpi turiste samo tri sata dnevno

Oduševljena sam ovom nesvakidašnjom reportažom Viktora Lazića. Rećiću samo jedno da sam sa ovim tekstom zajedno sa putopiscem putovala i uživala. ..Koračaj i putuj i dalje a mi te svi s nestpljenjem čekamo...

(петак, 23. авг 2019, 22:59) - Vera [нерегистровани]

Bravo za predivan tekst

Ne secam se da sam nekada u zivotu procitala nesto zanimljivije. Bravo za autora teksta i hvala sto ga je podelio sa nama.

(петак, 23. авг 2019, 17:39) - anonymous [нерегистровани]

Bravo

Zaista me je oduševio tekst. Svaka čast..

(петак, 23. авг 2019, 15:09) - Nic Löving [нерегистровани]

Puno hvala!

Najzad jedna divna reportaza koja i za nas koji zivimo u Skandinaviji, daje veliko zadovoljstvo. Neznam kada sam zadnji put citao tekst na srpskom jeziku sa velikim zadovoljstvom. zasto nije reportaza podpisana imenom autora? Ovaj reporter je za primer kolegama i u novinama i u elektronskim medijima. Bravo i pozdrav sa sevra sveta.

(петак, 23. авг 2019, 10:32) - anonymous [нерегистровани]

Helgoland

Prekrasan tekst, lijepe fotografije.Zivim U Njemackoj i pet puta sam do sada provodio odmor na Helgolandu.Boja mora je tirkizna, temperatura vazduha ugodna citave godine zbog prolaska Golfske struje pored ostrva.Iako je nakon 2.Svjetskog rata dobar dio podzemnih tunela podmornicke baze unisten, ostatak dostupan turistickoj posjeti je jako interesantan.Za put prema Helgolandu, iz vlastitog iskustva, najbolje je ici brodom iz Cuxhaven, jer je voznja kraca (2,5 - 3 sata), a brod ima dublji gaz od katamarana, tako da se voznja mnogo lakše podnosi.Hvala još jednom na prilogu

(среда, 21. авг 2019, 22:07) - Daniel Vlkov [нерегистровани]

Hvala na lepom tekstu

Hvala na lepom testu. I sto bi bilo lepo ovde da se zivi u skladu sa prirodom:)

(среда, 21. авг 2019, 15:33) - Gordana [нерегистровани]

Divan tekst

Osvežavajuće, nadahnuto sa istančanim stilom, hvala za uživanje u čitanju