Нуклеарна претња се вратила у Европу

Текстови који су одабрани за читаоце РТС-а потичу по један из Немачке, Аустрије и Швајцарске. Циљ је био понудити репрезентативан пресек како се о дугој болести и смрти ИНФ-а извештава у медијима немачког говорног подручја.

Уместо кратких исечака, објављујемо преводе три комплетна текста. Разлог лежи у комплексности теме. Само читање у логичком низу како су га сложили аутори појединих чланака доводи пред читаоца сву драматику потенцијалне катастрофе која сада стоји пред Европом. Јер, нема сумње, шта год да буде између САД и Русије, ми, Европа, први ћемо платити цену.

Три текста, три различита атмосферична угођаја: Немачки новинар скрива страх, аустријски је неутралан као да на часу биологије сецира кишну глисту, швајцарски лист се одлучио за коментар немачког војног специјалисте који је сретан да је ИНФ пропао.

Немачки Шпигл: НАТО партнери одлучно иза САД

Маркус Бекер, дописник из Брисела: "Изласком Сједињених Држава из ИНФ-а, Уговор о разоружању је и службено неважећи. НАТО даје подршку Вашингтону: Одговорност за тај чин лежи искључиво на Русији.

На крају се испоставило да су сва упозорења и претње, молбе и дипломатија остале без ефекта: ИНФ је умро у петак, 2. августа. Пре пола године су Американци најавили да излазе из Уговора због руских кршења договореног, али из визуре САД и НАТО алијансе, Москва тај рок није искористила да промени понашање.

Тиме нестаје не било који споразум, већ централни стуб европске безбедносне архитектуре. У децембру 1987. су се САД и Русија уговорно обавезале да ће уништити комплетан арсенал атомских балистичких и крстарећих ракета домета 500-5.500 километара.

Тадашњи совјетски лидер Михаил Горбачов назвао је америчке Pershing-2 ракете "пиштољ на нашој слепоочници". На Западу се тако мислило о руским СС-20 ракетама.

ИНФ је окончао ситуацију која је Европу довела на руб нуклеарног уништења.

Сад трка у наоружању почиње испочетка. Нове руске крстареће ракете с могућношћу нуклеарног пуњења 9М729 (на Западу се воде под кодом ССЦ-8) НАТО схвата као озбиљну претњу. За разлику од балистичких ракета, ССЦ-8 лети екстремно ниско и радари га региструју или у последњем моменту пре експлозије, или никако.

"То битно спушта праг за потенцијално коришћење нуклеарног оружја у могућем конфликту", упозорио је генерални секретар Алијансе Јенс Столтенберг на састанку министара одбране НАТО партнера.

Према сазнањима САД, домет ракета ССЦ-8 значајно пребацује 500 километара, па је то јасно кршење ИНФ-а. Руске власти то одлучно одбијају. Али оно што је у крајњој линији пресудило ИНФ-у је то да ни једна страна више нема интереса да га се држи.

Тиме је почело оно чега су се Европљани дуго бојали: ИНФ је мртав, а будућност отворена. Истина је да су САД и партнери нагласили како немају намеру да у Европи стационирају нове нуклеарне ракете средњег домета. Столтенберг: "Нећемо радити оно што ради Русија, јер не желимо нову трку у наоружању."

Али трка у наоружању је већ почела. Американци већ одавно развијају две нове крстареће ракете: нуклеарну за испаљивање са подморница, конвенционалну са земље. Може ли се Русима продати да то није то? "То ћемо видети кад буде време", изјављује један НАТО дипломата.

Без обзира што НАТО инсистира да је ракетни штит у Румунији дефанзивног карактера, са његових система се могу испаљивати и крстареће ракете, изјављује Москва. Тврдњама САД како то технички није могуће, руска страна не верује, барем службено не.

Улрих Кин из хамбуршког Института за мир и безбедносну политику (ИФСХ) упозорава САД да у Европи не размештају нове крстареће ракете.

"Проблем је да шта год лети у смеру Русије, иде испод руских радара", каже Кин. И друге варијанте су пуне опасности, као на пример ротирајуће размештање система, сад у једној, сад у другој земљи, "јер у тако напетом геополитичком окружењу Руси би потенцијално свако полетање бомбардера интерпретирали као први удар".

Истина је да против руских система ССЦ-8 одбране нема. У Европи размештени НАТО системи су подешени за одбрану од балистичких ракета које лете у космос и онда без погона падају на циљ; према нисколетећим крстарећим ракетама као ССЦ-8 они су беспомоћни. За поређење, америчке ракете "Патриот" би то могле, али само у радијусу од неколико хиљада километара. Одбрана Европе је тиме практично немогућа.

Због тога неки експерти саветују да се нова размештања нуклеарних ракета средњег домета не искључују пребрзо. Међу ЕУ дипломатама се размишља о још бризантнијим опцијама, на пример превентивном конвенционалном удару на лансирне рампе за ССЦ-8 у Русији. Америчка НАТО представница у Русији Кеј Бејли Хачисон је још прошле јесени јавно упозорила Русију да је Вашингтон по потреби спреман да уништи ССЦ-8 ракетне системе.

Шта Русија хоће са новим системима? О томе се теорије НАТО и ЕУ разликују. Неки експерти верују да се Русија осећа угроженом од Запада, Кине, али и таквих земаља као Пакистан и Индија, те да ССЦ-8 има функцију одвраћања. Друга, темељно песимистична варијанта, каже како Москва верује да са оружјем као што је ССЦ-8 може победити у ограниченом атомском рату.

Та руска стратегија би се звала "escalate-to-de-escalate", де-ескалација кроз ескалацију, или дај-гас-да-одузмеш-гас. Неки експерти сумњају да Москва уопште размишља у том смеру, али у новој америчкој атомској доктрини се то узима као готова чињеница.

Претпоставка је: Руси би у конфликту врло рано претили са употребом тактичког нуклеарног оружја. Вашингтону би остао избор да или остане миран или одговори стратешким нуклеарним оружјем. Американци на тај начин рискирају отворени нуклеарни рат са Русијом. Али вербална жестина са стане НАТО алијансе тиме добија проблем веродостојности: Ко још озбиљно мисли да би Трамп био спреман да жртвује Њујорк како би бранио Естонију?

Амерички војни експерт Том Николс је овако сумирао повлачење Вашингтона из ИНФ-а (Foreign Affairs): "САД желе Европи много среће и окрећу се трци у наоружању са Кином". Порука Европљанима је "видите шта ћете с Русима". Јасније не може да се каже да од Европе зависи који ће смер узети њени односи с Москвом".

Аустријски дневник Пресе: Старт за нову трку у наоружању

Волфганг Гребер, аналитичар за технолошка и војна питања: "Тако историја постаје историја - са данашњим даном (2.8.2019) престаје да важи најпознатији споразум о разоружању свих времена.

Председници Реган и Горбачов су договорили уништење, напуштање и забрану балистичких ракета земља-земља и крстарећих ракета домета између 500-5.500 километара, успут, иако оне не стоје у наслову Споразума, и ракета са конвенционалним пуњењем.

Како Русија већ годинама стоји под сумњом да поседује крстареће ракете Искандер-К минималног домета од 2.600 километара, амерички председник Трамп је 1. фебруара ове године најавио да се САД повлаче из Споразума. Рок од шест месеци је почео да тече. Као у огледалу, руски председник Путин је учинио оно што и Трамп.

Кубанска криза re-loaded?

Будући да су разговори остали без резултата, или их није ни било, очекује се да ће продукција до сада забрањеног оружја убрзо процветати. По информацијама које имамо, Сједињене Државе већ наредних седмица почињу тестове крстарећих земљаних система.

Руски вице-министар спољних послова Сергеј Рјабков је упозорио Вашингтон да такве системе не доносе у Европу, јер ће у противном и Москва распоредити сличне системе не само у западној Русији, већ и тамо одакле покривају циљеве на територији САД. Именом је споменуо Венецуелу и Кубу, што личи на нову аферу старе Кубанске кризе из 1962.

Кад је потписан 1987, ИНФ је окончао трку у наоружању коју су две деценије раније започели Руси. Совјети су седамдесетих година имали старе, у бункерима распоређене ракете средње класе (1.000-5.500 километара домета) и осамдесетих им додали стотине мобилних јединица СС-12 Scaleboard (руски Темп-С) и СС-20 Saber (руски Пионир). Са дометом до 5.500 километара и троструким атомским пуњењем, Руси су тада покривали европске НАТО чланице и још приде. НАТО је одговорио на изазов и из САД донео 108 Pershing-II ракета и 464 Грифон крстарећих тела (врста Томахавка), што је тада у Европи, пре свега у Западној Немачкој, изазвало масовне протесте.

Четири године од потписивања ИНФ-а, Америка је уништила 846 ракета и крстарећих летилица, Совјетски Савез 1.846, а капацитете су смањиле и Западна Немачка и Француска. Пре десетак година почеле су да круже гласине како Русија за мобилне системе кратког домета Искандер развија нове крстареће ракете са већим радијусом од дозвољеног; најкасније од 2014. о томе се писало у западним медијима.

Претеча оног што се на Западу зове ССЦ-8 "screwdriver" ("шрафцигер"; на руском Новатор-системи) је руски земаљски систем ССЦ-4 Slingshot ("праћка"; на руском Рељеф-системи), који је требало да буде распоређен на Балтику, али је то предухитрено потписивањем ИНФ-а. Русија признаје постојање "шрафцигера" (ССЦ-8) и Искандера-К, али тврди да је њихов домет 480 километара. Према западним извештајима, 64 до 75 таквих јединица су распоређене у европском делу Русије, али и дубље на њеној територији.

За који технички одговор ће се одлучити Вашингтон? Највероватније ће модернизовати "Грифоне" (Gruphons). Они су летели 2.500 километара и били варијанте Томахавка, крстарећих летилица које данас спадају у стандардну опрему ратних бродова. Њих је само потребно препаковати на земаљске лансирне рампе.

И управо то, говори Москва, планирају САД, интеграцију Томахавка у ракетне системе Америке и Северне алијансе под називом Aegis Ashore ("Егида", име изабрано по митолошком штиту са Медузином главом, штит који носе Јупитер, некад Аполон и Атина). Од 2016. постоји рампа "Егиде" у Румунији, од идуће године у Пољској. НАТО наглашава одбрамбени карактер тог система, али са адаптацијама софтвера, Томахавке је заиста могуће послати на циљеве у Русији.

НАТО партнери подржавају Америку у изласку из ИНФ споразума, али ново оружје а ла Персхинг-II и Грифон/Томахавк неће у Европи нико на свом територију.

Главни мотив Кина?

За Москву и Вашингтон је главни мотив за напуштање ИНФ-а статус држава које њиме нису обухваћене. Прст се упире у Кину, чије се стратешке војне снаге базирају на ракетама средњег домета, али и Северна Кореја, Индија, Пакистан, Израел, Иран и Саудијска Арабија поседују нуклеарне земаљске системе средњег домета. Ниједна од тих земаља није до сада показала намеру да ограничи своју активност у том сектору."

Швајцарски НЗЗ: Споразум ИНФ је превазиђен

Јоаким Краусе, издавач часописа за стратешке анализе "Сириус", директор Института за безбедосну политику на Универзитету у Килу: "Русија и САД нису постигле договор о спасу ИНФ-а. Али уместо да тугујемо над нестанком једног празног споразума који више није нудио заштиту, боље би било да се фокусирамо на прави проблем - на нову војно-стратешку претњу из Русије.

ИНФ се у медијима често и радо описује као "срце европске безбедносне архитектуре".Тврди се да би његовим нестанком започела нова трка у наоружању. Такве тврдње су обично претеривање и немају везе са реалности. У стварности је ИНФ још од деведесетих постао бесмислен, зато што се безбедносни проблем, који је он требао да реши, сам од себе решио окончањем Хладног рата. За данашњу ситуацију, у којој Русија потпаљује нову конфтронтацију са Западом, ИНФ поседује значајне недостатке. У актуелној западноевропској дебати се ти недостаци углавном игноришу.

Концепт из другог времена

Концепт контроле наоружања, као претече ИНФ-а, развијен је педесетих и шездесетих година у америчким мисаоним фабрикама (think-tanks), са циљем да се ограниче ризици у конфронтацији Истока и Запада. У фокусу су стајале конкретне опасности и прагматична, често техничким средства за њихово сузбијање. Најважнији ризици тада су - поред еколошких штета нуклеарних тестова и ширења броја земаља које су поседовале атомске бомбе - долазили са стране случајног нуклеарног рата између САД и Совјетског Савеза и у том контексту изазова такозваног "првог нуклеарног удара". Ко је први, тај је победник - атрактивност је била у томе да се веровало како је за једну страну изводиво да уништи нуклеарне капацитете друге, пре него што је она способна да одговори.

Идеја "првог нуклеарног удара" је најодговорнија за трку у наоружању седамдесетих и осамдесетих година. На тај начин је настала политика у којој је Вашингтон тражио дијалог са Совјетима како би остварио концепт стратешког стабилитета кроз обострано осигурани баланс у капацитетима за уништење.

У току америчко-совјетских конфронтација, Европа је била изложена радикалним војним опасностима, па је и та чињеница водила Запад ка потписивању ИНФ-а 1987. Те опасности се у правој мери схватају тек онда кад се пред очима имају могући ризици. Ризик број један тог времена је била офанзивна стратегија Варшавског пакта, по којој је он од почетка полазио од става да се рат, ако избије, мора водити на територији противника. Циљ су била максимално могућа освајања територија, која би темељно променила стратешку равнотежу: запоседање Немачке, Скандинавије, источне Европе и Италије.

Ризици таквих офанзивних стратегија су познати још од 1914. године. Они заводе владе да у кризним моментима све ставе на једну карту и тако поспеше брзу одлуку "на терену". Стратегија Варшавског пакта је била средство којим је у Европи могао почети трећи светски рат. НАТО никад није покушао да спроводи офанзивну војну стратегију, иако и његови планови наравно поседују елементе мобилности. Но њихова суштина је била у осигурању затеченог стања, чувао се статус кво.

Офанзивни карактер стратегије Варшавског пакта је тек крајем осамдесетих постао тема преговора о контроли наоружања, и то након што је Москва схватила да економски више није у стању да одржава тај степен конкуренције са Западом. Од тог тренутка је постало лако склопити уговор о конвенционалним војним снагама у Европи, који је базирао на принципу одустајања од инвазије. Одговарајући уговор из новембра 1990 (1) је предвидео горње границе за офанзивне снаге у оружју и људству. Он је смирио ратне страхове у Европи - али данас на жалост није више на снази.

Опасност циљане ескалације

Ризик број два је представљала трка обе стране у поседовању борбеног нуклеарног наоружања (тактичко нуклеарно оружје). Оно је уведено педесетих година прво од стране НАТО-алијансе, како би одвраћало Варшавски пакт од инвазије.

Непосредно после тога је и Варшавски пакт учинио исто, зато што је тај тип наоружања погодан за напредовање преко велике територије. За земље у руском фокусу, посебно за Западну Немачку, примена тактичког нуклеарног оружја би практично значила уништење. Крајем шездесетих се, на иницијативу Вашингтона, променила и НАТО стратегија, у смислу да је од тог момента тактичко нуклеарно оружје још само имало функцију застрашивања.

Било је то једнострано учињена услуга совјетској страни, коју је Москва годинама игнорисала. У суштини је на совјетској страни до 1985. остала на снази стратегија која је предвиђала употребу тактичког нуклеарног наоружања већ од првог момента рата. На крају Хладног рата су САД једнострано уништиле и демонтирале скоро све своје нуклеарно тактичко оружје територијалних, водених и ваздушних снага. Остало је још око 160 бомби за авионе под америчком контролом стационираних у Европи. Русија није уништила свој тактички арсенал у истој мери.

Велики ризик број три је била конкуренција око тзв. "доминације у ескалацији". Како год би рат изгледао, обе стране су биле заинтересоване да га заврше брзо и под властитим условима. За Совјете је то значило следеће: по могућности велика стратешка освајања по Европи, али испод америчке мотивације за озбиљним противударом. Циљ за НАТО је напротив био окончање рата под условима непромењеног територијалног статуса САД.

Совјети су хтели даље, НАТО је хтео статус кво. Централна тачка је била спремност САД - у смислу да ли постоји или не - да у случају предвидљивог пораза конвенционалних западних снага, пређу на пут нуклеарне ескалације, почевши од нуклеарних операција са махом симболичком снагом.

Како би предупредио западне стратегије, Совјетски Савез је од 1976. распоредио ракете типа СС-20 Saber ("мач" је НАТО ознака; на руском системи Пионир), са планом да на тај начин осигура доминацију у ескалацији. Одлуком од децембра 1979. (2) НАТО је намеравао да неутрализује ефект застрашивања СС-20, али је у наставку дошло до трке за доминацију у ескалацији, која је окончана 1987. са "дуплом нулом" (3) ИНФ-а. ИНФ је постао могућ зато што је у економски ослабљеном Совјетском Савезу Перестројка анулирала амбициозну офанзивну стратегију Варшавског пакта.

Због тога је ИНФ изгубио оправдање за постојање у оном тренутку када је окончан конфликт Истока и Запада. Само четири године после потписивања, он је већ био превазиђен. Уговор је формално преживео до данас, али само зато што ниједна страна није имала разлога да га суспендује.

Али од кад је Москва почетком ове деценије једнострано оживела војну утакмицу са Западом, вредност ИНФ-а се мора процењивати на основу његове конкретне заштитне функције. А он више њу нема. У међувремену Москва поново планира офанзивно вођене ратове - више не у континенталним размерама, али регионално, против балтичких држава и Украјине. У таквим плановима доминација у ескалацији кроз оружје средњег домета, конвенционалног и атомског, игра централну улогу.

Руски заобилазни маневар

ИНФ готово да никад и није нудио заштиту од руских система средњег домета, зато што он важи само за ракете испаљене са земље. У протеклих 10 година је Русија енормно инвестирала у системе које ИНФ не покрива, конкретно ваздушне Цх-101/102 (НАТО ознака Кодиак) и морске (НАТО ознака Калибр) крстареће ракете, као и балистичке ракете типа Искандер, које, распоређене на подручју Калињинграда, имају исти ефекат као и ИНФ-системи. Ту је потребно споменути и ракете РС-26, са радијусом преко 5.500 километара.

Али чак и тамо где је ИНФ могао да развије заштитну улогу, он је заказао: Од 2013, САД имају разлога да верују како је Русија већ тестирала и распоредила земаљску верзију крстареће ракете типа Калибар (ССЦ-8).

НАТО је руску страну већ више пута упозоравао да престане да крши одредбе ИНФ-а. Москва је одговарала да су то празне оптужбе. Већ је Обамина администрација размишљала да иступи из ИНФ-а. Обама то ипак није урадио искључиво из обзира према европским савезницима - за разлику од њега, Трамп има мање скрупула.

У Европи, посебно у Немачкој, контрола наоружања ужива високи симболички углед. Питање реалног деловања, у смислу конкретне редукције претњи, практично нема никакву улогу у немачком јавном дискурсу. Немачка јавност хоће уговор, па макар он био празно слово на папиру. Контрола наоружања на тај начин добија апстрактни оквир, унутар којег није могуће конструктивно разговарати о реалним ризицима.

Уместо тога се свако довођење у питање ИНФ-а стилизује у кршење табуа. Главни проблем европске безбедности данас је да Русија поново развија офанзивне регионалне стратегије и потпомаже их ракетама средњег домета.

Да би контрола наоружања поново добила неку смислену улогу, западна политика се мора директно посветити том проблему, а не да се ноктима држи за папир који још једино нуди лажни осећај сигурности."

(1) Уговор о конвенционалним оружаним снагама у Европи, ЦФЕ, потписан у последњој години Хладног рата који је ограничио кључне категорије конвенционалних снага на простору од Антлантика до Урала и прописао уништавање оружја преко договорених лимита. Русија је 2007. суспендовала своје учешће у Уговору, а 10.3.2015. га и формално напустила због планова западне Алијансе од 2002. на даље за покривање Европе одбрамбеним штитом, отприлике оног што НАТО данас ради са програмом "Егида". 

(2) Такозвана "Double Track Decision", "дупла одредба" НАТО савеза, којим је Алијанса 12.12.1079. понудила Варшавском пакту међусобни лимит на крстареће системе средњег (500-5.500 километара) и интермедијалног (3.000-5.500 километара) домета, комбиновано са претњом да ће у супротном НАТО у Западној Европи распоредити додатне системе оба типа.

(3) "Дупла нула" се односи на чињеницу да ИНФ ограничава ракете два домета, кратког и средњег.