Корак који је обележио 20. век

Космичку еру започео је СССР 1957. године. У небо је послао "спутњик". И тако је  лансирањем  ове мале лопте у небо, усред Хладног рата, блоковске поделе света на Исток и Запад, почела највећа трка на планети Земљи. Трка у освајању космоса.

Милан Милошевић, доцент на ПМФ-у у Нишу, објашњава да је тај чин у поређењу са свим осталим што се после у космичкој трци дешавало, врло симболичан чин, али да је у то време, био револуција.

"То што се тада десило се назива 'спутњик шоком', зато што је заиста уследио страх у Америци да је готово, да су Совјети претекли Америку", каже историчарка Радина Вучетић. 

Саша Марковић, новинар и инжењер аерокосмотехнике, наводи да је због "спутњика" САД захватила паника:

"Када је 'спутњик' зазујао изнад њихових глава, а то је била једна посребрена кугла која је могла и са Земље да се види и која је слала сигнал који је сваки радио-аматер могао да ухвати, Американци су се уплашили да Совјети располажу оружјем коjим би могли да бомбардују САД у сваком тренутку", каже Марковић.

После "спутњика", САД су послале свој сателит. Затим следи низ метеоролошких и космичких бродова. У једном од њих у космос је из Совјетског Савеза послата и Лајка. С друге стране, 1958. Американци оснивају НАСУ.

У трци ка звездама Совјети убедљиво воде. Дванаестог априла 1961. са Земље пут космоса одлази и први човек – Јуриј Гагарин. Он шаље прву поруку из неког другог, до тада недостижног света. Поручује да се осећа одлично и да лет протиче по плану.

Медији преносе да је ова вест разбеснела тадашњег америчког председника Џона Кенедија. Осам дана касније написао је писмо свом потпредседнику Линдону Џонсону, у чијој је надлежности било истраживање свемира.

"Имамо ли шансу да потучемо Совјете лансирањем једне лаборатије у свемир? Или једним путовањем око Месеца? Или ракетом која би са човеком обишла Месец? Или лансирањем ракете на Месец? Постоји ли икакав други свемирски програм, који обећава драматичне резултате које бисмо могли да постигнемо", питао је Кенеди.

Бирамо Месец

Кенеди је, наводно, када је чуо за орбитални лет Јурија Гагарина, ходао по Овалном кабинету Беле куће и викао "Морамо их тући! Учините шта год желите, свеједно шта, али морамо их тући".

Месец дана касније, 25. маја 1961, Кенеди је убедио Конгрес да одобри већа средства и улагања за истраживање свемира и најавио Аполо програм.

У тренутку овог говора Кенедијев режим носи се са два велика међународнa пораза. Не само да су Совјети први послали човека у космос, него није успео ни амерички покушај збацивања Фидела Кастра са власти на Куби. Тако је после неуспеле инвазије у Заливу свиња Кенеди најавио освајање Месеца.

Тако је покренут "Аполо" програм који је имао за циљ да спусти првог човека на Месец. 

Милан Милошевић објашњава да је у то доба растојање од 300.000 километара био огроман изазов.

Марковић каже да је "Аполо" програм био највећи мирнодопски програм свих времена САД:

"У 'Аполо' се улагало око четири одсто целокупног државног буџета. Уложено је између 25 и 30 милијарди долара, што прерачунато на данашњи ниво износи 150 милијарди долара!"

Руска Чајка у свемиру 

СССР наставља по свом плану. У васиону 1963. шаљу прву жену астронаута – Валентину Терјешкову. Она из далеког свемира подноси космички рапорт председнику Министарског савета Никити Сергејевичу Хрушчову, првом човеку Централног комитета Комунистичке партије  Совјетског Савеза. Представља му се као Чајка и говори да сви системи брода одлично функционишу.

Терјешкова: "Осећам се изврсно."

Хрушчов: "Чујем вас одлично. Зову вас Чајка, али ја ћу вас звати једноставно – Ваља. Срећан сам и поносан што се наша девојка, девојка наше земље, прва на свету налази у космосу".

Потом су Совјети на Месец послали и "Луну", летелицу, која се меко спустила на повшину Месеца 1966. Изгледало је као да ће Американци дефинитивно изгубити ову космичку трку.

"Аполо" – моћ новца и знања 

Уз то, већ следеће 1967. године, дуго најављивана мисија "Аполо 1" и пре лансирања, доживљава велики крах.

Избио је пожар у капсули, која се налазила на земљи на рутинском тренингу и цела посада је настрадала унутар капсуле.

Када је дошло до пожара температура и притисак у капсули су били толики да нико није могао да отвори врата. Након тога је промењен механизам отварања врата у капсули. Капсула се више није отварала ка унутрашњости, него ка спољашњости.

У лето 1969, пред сам истек декаде у којој су се Американци обавезали да ће стићи до Mесеца, следи најнеочекиванији обрт ове међупланетарне трке, који ће донети и победника. Пресудио је новац уложен у трку и број ангажованих стручњака.

Буџет "Аполо" програма у то време био је четири одсто укупног буџета САД. Данас је цео буџет НАСА око 0,4 одсто.

"Американци су након Другог светског рата узели све немачке инжењере који су радили на ракетама 'фау 2', иако су били ратни злочинци, у операцији 'Paper clip'. Прво су их држали у касарни, али су им доделили касније држављанства и повластице да наставе где су стали", каже Марковић.

На страни СССР-а није било толико стручњака. 

Научна фантастика која је постала реалност 

Процењује се да је једна петина човечанства пратила одлазак "Апола 11" на Месец. Ово је био први планетарни пренос неког догађаја. Пратило га је између 530 и 600 милиона људи преко телевизије. Поједине операције током лета, усклађиване су са терминима највеће гледаности, па су гледаоци могли да прате како астронаути током лета једу, вежбају, живе.

Никола Танасић, филозоф, сматра да је оно што се пред очима гледалаца одиграло, заиста била митска прича:

"За ту генерацију, то је представљало апсолутну научну фантастику, причу из бајки која је одвија пред њиховим очима. Не треба заборавити да је генерација људи која је гледала тај пренос била генерација која се родила када су се користили коњи и кочије." 

Једине земље које су могле а нису пратиле директно спуштање "Апола 11" на Месец биле су СССР и Кина. У тренутку слетања, руска телевизија емитовала је документарни филм о пољском оперском певачу Јану Кијепурију.

Двадесет петог јула југословенска штампа пише да кинеска нација, која чини четвртину светске популације, још није обавештена о путу на Месец.

Радио-пренос из Базе тишине 

Они који нису имали телевизоре, мада је тог лета њихова продаја енормно порасла, слушали су пренос преко радија.

"Почињемо директни радио-пренос са површине Месеца јер ускоро треба да изађе из лунарног модула амерички астронаут Нил Армстронг", чуло се на таласима Радио Београда. 

Један од преводилаца који је преносио слетање на Месец, Бошко Чолак Антић, каже да се једино плашио техничких проблема и да нешто неће добро чути или превести.

"Радијски пренос је био значајнији од телевизијског јер отприлике половина Југославије није била покривена ТВ сигналима", присећа се он.

Емитована је и Химна човеку, посебно компонована за ту прилику.

Пренос са Месеца је оборио све рекорде. Трајао је 13 сати.

У тренутку када су астронаути почели да сакупљају камење које ће донети на Земљу, зачуо се и глас америчког председника:

Никсон: "Хало, Нил и Баз, говорим вам из Овалне собе у Белој кући. Ово је телефонски позив од највеће историјске важности који је икада обављен..."

Југославија између космонаута и астронаута

Астронаути су на Месец однели плакету, америчку заставу и поруке више од 70 државника света међу којима је била и порука Јосипа Броза.

"Нека ово грандиозно испуњење древног сна људског рода – ступање на далеко тло Месеца, тог првог сусједа свих нас – приближи остварење вјековне тежње човјечанства да живи у миру, братству и сарадњи."

Југославија ће само два месеца после овог невероватног догађаја постати једина социјалистичка земља коју ће на својој турнеји посетити тројка са "Апола".

Радина Вучетић каже да је посета посаде "Апола" била оцењена од америчке стране као најбоља од свих земаља у којима су били.

"Оцењена је као топла због ордења највишег ранга који су добили, Титовог говора, здравице, колоне људи које су им махале од аеродрома до Авале", каже Радина. 

Др Момчило Б. Ђорђевић сећа се да су људи викали, аплаудирали и махали америчким заставама:

"Људи су били на крововима аутобуса, што ја не памтим да је то икада било, хтели су да виде Армстронга и остале астронауте."

"Ту је било много топлине, од пионира који певају за астронауте до крајње опуштене атмосфере. Имали сте ситуацију да онај који је крочио на Месец, Нил Амрсмтронг, у Гроцкој у кафани игра српско коло", прича Радина Вучетић.

Вошингтон пост преноси да астронаути обилазе британску краљицу, папу, јапанског цара, иранског шаха, генерала Франка и Јосипа Броза. Чак је и амерички председник Никсон писао Јосипу Брозу да се захвали на дочеку аструнаута.

Поређења ради, неколико година раније, када је у Југославију на своју турнеју Москва послала своје астронауте, дочек је био другачији.

"Није било тако сензационалног дочека. Чак се посета Германа Титова завршила пијанством јер није био задовољан пријемом у Југославији."

Истине ради, Београд није био ни станица када је на светској турнеји неколико година раније био Јуриј Гагарин. Те 1961. у априлу, Југославија је имала боље односе са Сједињеним Држвама него са Совјетским Савезом.

"То се дешавало мање од годину дана после совјетске интервенције у Чехословачкој. Југославија се плашила да би нешто слично могло да јој се догоди. Тада су везе са САД опет јаче него у целој тој деценији", објашњава Радина.

"Аполо" и пропаганда

Обе стране су користиле свемирску трку, своје успехе у свемиру за пропаганду. 

"Мислим да је то чак СССР више чинио. Ви и дан-данас можете да нађете много сувенира: Гагарин, Лајка и 'спутњик'. Американци су решили да искористе планетарни успех мисије тако што ће астронауте 'Апола 11' послати по целом свету".

И ишли су на турнеју, на којој су државницима делили каменчиће донете директно са Месеца. 

Никола Танасић сматра да је и једној и другој страни било веома важно да покажу остатку света супериорност своје технологије, индустрије, система, научника, универзтета, свемирских агенција.

"С друге стране, за унутрашњу пропаганду је било врло корисно. Хладни рат је време изузетно бруталне пропаганде, дакле није се пропуштала прилика да се непријатељ унизи максимално, да се на њега баци камен где год се то могло, а да се велича своја страна", каже Танасић. 

"Пошто Месец"

Новцем који се издвајао за "Аполо" програм могли би се нахранити гладни у Бијафри. САД су трошиле десетине милијарди за рат у Вијетнаму, а америчка привреда већ је стагнирала. 

Упркос свему, од космичке трке са Совјетима није се одустајало. Темпирали су да, сада већ рутинско, полетање "Апола 13" буде тачно на совјетски Дан космонаутике. Спуштање на Земљу планирано је у предвечерје Лењиновог рођендана. Лет није одложен чак и када се један астронаут разболео, иако је избио квар у погонском систему, а ни када је приликом полетања затајио један мотор.

Те 1970, чула се још једна реченица која ће обележити "Аполо" програм:

"Хјустоне, имамо проблем"!

Поруку је примио Милојко Мајк Вучелић, један од седморице научника из Југославије који су радили на "Аполо" програму. Био је задужен за отклањање свих грешака до којих би могло доћи током лета и добио је надимак "менаџер за проблеме".

Чак је и Амерички сенат позвао грађане да се моле за своје астронауте заробљене у свемиру. 

Експлозија "Апола 13" је на тренутак ујединила подељени свет. Помоћ при слетању понудио је Сједињеним Државама Совјетски Савез, а совјетски космонаути упутили су телеграм подршке астронаутима. Они су се успешно вратили на Земљу, не слетевши на Месец.

Шта смо космичком трком добили 

Медији тог доба ову несрећу називају Политичким хазардом у свемиру. Наводе да је циљ "Аполо" програма престиж, а не истраживање, премоћ, а не спознаја, политика, а не наука.

Ипак, какав год да је био циљ космичке трке, захваљујући Армстронгу и његовим колегама сазнали смо: 

– да је Месец настао у судару Земље и једне протопланете и да на њему можемо да пронађемо одговор о нашем пореклу;

– да на Месецу има воде и хелијума;

– захваљујући космичкој трци, развио се низ индустријских грана, електроника, енергетика, производња синтетичких материјала, индустрија телекомуникационих уређаја, прерада хране;

– развио се микрочип, микроталасне рерне, мали компјутери, мали апарати са напајањем из батерија, легуре разних метала, пластични материјали велике отпорности, пејсмејкери, бољи скенери за медицинске сврхе, специјални термални материјали за заштиту од хладноће;

– настала је једна цела нова наука – пројектни менаџмент.

"Раније је постојао неки импровизовани систем како би људи требало да заједнички раде. Али како организовати 400.000 људи да раде заједно на једном циљу, да Армстронг стави своју ногу на Месец, у то време то нико није знао", објашњава Марковић. 

Човек (ни)је био на Месецу 

Американци 1972. обустављају програм "Аполо". Последњи астронаути лете у мисију "Аполо 17". када је Месецу у посети и први и једини цивил, геолог. Од тада на Месец нико није летео. 

Саша Марковић каже да то помало личи на трку ка Јужном полу. Наиме, пошто је освојен, човек се дуго на њега није враћао:

"Људи су се вратили на Јужни пол тек кад су технологија и машине узнапрдовале толико да на Јужном полу може да се ради нешто корисно. Данас тамо имате базу на којој се обављају експерименти, од метеоролошких до оних који су везани за нуклеарну физику. Нешто слично се дешава и са Месецом. У време кад смо стигли тамо нисмо знали шта ћемо са тиме. Али данас 50 година након тога, ми му се враћамо."

Своје свемирске програме данас поред Русије и САД имају Кина, Израел, Индија. Прича о повратку на Месец никада није било актуелнија. Али ни сумње о човековом одласку на Месец. 

Иако је шест мисија и 12 људи ишло ка Месецу, иако су направљене стотине фотографија и донето 400 килограма камења, теорије завере и даље су актуелне. А све је почело 1974, када је Бил Кејсинг објавио књигу "Никад нисмо били на Месецу: Америчка превара од 30 милијарди долара".

Саша Марковић каже да је тај самиздат постао популаран јер је изашао у време када се Америка суочавала са многим изазовима:

"Лажи Никсона, Вотергејт, лажи Линдона Џонсона о Вијетнамском рату и разне прљавштине ЦИА биле су плодно тло да се свака званична информација доведе у питање", сматра Марковић.

Потом друштво "Равна земља" тврди  да је сценарио за слетање написао Артур Кларк, финансирао Волт Дизни, а снимио Стенли Кјубрик, који је 1968, годину дана пре слетања човека на Месец, режирао филм Одисеја у свемиру.

Танасић сматра да су људи видели много манипулација медијским технологијама, које оправдавају став да у све треба сумњати и да ни у шта не треба веровати, а поготово не нечему што је било на телевизији:

"Ипак, ово су ствари које су темељно истражене и имале су јако много сведока и превазилазе оквире људи који гледају у ТВ екране", каже Танасић. 

У ход по Месецу сумњали су и пре 50 година. Када је посада "Апола 15" била у посети Југославији, преводиоца Бошка Чолака Антића тамбураши су питали са подозрењем кога то они заправо забављају:

"Били су на тврђави у Петроварадину и на ручку после супе са резанцима на врата је ушао Јаника Балаш са оркестром тамбурица. Пришао ми је и шапнуо ми: 'Бошко, само теби могу да верујем, јесу ови стварно били на Месецу?' Рекао сам му да јесу, јер да нису били, и да је све то намештено, први који би реаговали били би Руси."

Алексеј Леонов, руски космонаут и генерал ваздухопловства, који је 1965. постао први човек који је боравио у отвореном свемиру, био је један од ретких Совјета који је могао да прати слетање Американаца на Месец и то преко војног канала. Он сматра да је космичка трка била најбоље такмичење које се догодило и историји човечанства и слетање на Месец не доводи у питање.

Милан Милошевић подсећа да су Руси у то време имали своје летелице и могућност да открију било какву врсту преваре.

"Нису се људи у 21. веку и на крају 20. века сетили да проверавају да ли је човек био на Месецу. Сви су то тада радили и нико није успео да пронађе грешку", каже Милошевић. 

Сателити који круже око Месеца свакодневно на Земљу шаљу фотографије површине Месеца на којима се, између осталог, могу видети сви предмети које су астронаути оставили за собом. Од застава, преко ровера до делова лунарних модула.

Један од астронаута "Aпола 11" Баз Олдрин је једном приликом нокаутирао творца четири филма који оповргавају да је човек био на Месецу. Имао је 72 године, а скептик га је провоцирао и терао га да се закуне над Библијом да је слетео на Месец.

Нил Армстронг први корак на Месецу није приписао ни Американцима нити себи, него целом човечанству. У једном од ретких интервјуа које је дао рекао је да је тај чин слетања на Месец људима улио наду да су наизглед неоствариви циљеви заправо реални.