Шта поправља робот у поправном дому

По необично топлом фебруарском дану, колега камерман и ја стижемо задихани у поправни дом "Рјозенкаи" у токијском кварту Јојоги, на ободу истоименог парка.

Камерман је човек који је преживео крварење у мозгу, односно, тешку операцију и дугу рехабилитацију, па је сада прилично усредсређен на здрав живот.

Његово инсистирање да ради кондиције пропешачимо двадесетак минута кроз парк прихватио сам из обзира према тој чињеници, иако сам био за такси, пошто нисмо знали тачну локацију дома у којем смо требали да за потребе једне немачке филмске куће која прави документарце извидимо ситуацију и снимимо нешто слике која би евентуално могла да буде искоришћена за трејлер за њихово дело о интеракцији људи и робота.

Пешачили смо дупло више времена него што је сниматељ предвидео, и на крају у дебелој одећи и са опремом на леђима прешли у трк, јер је кашњење у Јапану велики грех.

Тако, у размену дубоких наклона, куртоазних речи и визит картица са домаћинима улазимо зајапурени и окупани знојем, а први поглед на домског робота бацамо бришући лице влажним марамицама.

Кибернетска рехабилитација преступника

Мали робот, који висином и гласом подсећа на основца, краси релативно скромну заједничку собу дома, која се користи као трпезарија, сала за састанке и забаву. Он своју дужност компањона испуњава тако што станарима пушта музику, позива их на фискултурне вежбе, подсећа их на празнике и годишњице важних догађаја, говори им мало познате чињенице из разних области живота и саопштава временску прогнозу и астролошка предвиђања.

Он је, међутим, најбољи у причању кратких вицева и доскочица, јер је пре испоруке корисницима био на програмирању у чувеној естрадној агенцији "Јошида", која запошљава професионалне комичаре — они су својим умећем у знатној мери обликовали његов "карактер".

Робота по имену Пепер конструисала је француска фирма "Алдебаран" уз велику инјекцију капитала из највеће јапанске компаније из области телекомуникација "Софтбанк", која има амбиције да буде један од светских технолошких лидера и на чијем челу се налази најбогатији човек Земље излазећег Сунца, бизнисмен корејског порекла Масајоши Сон.

Продају и одржавање машине сада врши ћерка те компаније која носи назив "Софтбанк Роботикс". Пепер сам кошта нешто мање од 2.000 долара по комаду, али скупа са неопходним трогодишњим пакетом услуга који обухвата гаранцију за оправке и осигурање од штете, ажурирање софтвера и умрежавање са другим машинама истог типа, он достиже цену од око 10.000 долара.

Штићенице дома су осуђенице старости између 26 и 83 године, које се и даље формално налазе на издржавању казне, али су због доброг понашања, годишта или здравственог стања раније пуштене из ћелије.

Све оне су имале право и прилику да се одмах по напуштању затвора врате својим породицима, потраже прибежиште код пријатеља или започну нов живот самостално, али због економских разлога, обзира према ближњима или несугласица с њима, то нису могле или хтеле да учине.

Уместо тога, својевољно су поднеле молбу да им се одобри боравак у дому, како би могле да се спреме за економску и емотивну неизвесност живота на пуној слободи. 

То је и основна сврха поправне институције у Јојогију: да се осуђеницама који то желе кроз рад, занатлијско и уметничко стваралаштво, дружење, психолошко саветовање и програме за одвикавање од алкохола и дрога, омогући да ударе темеље новог живота и тако бар делимично умањи вероватноћа да се поново одају криминалу.

Имају ли роботи моћ да ублаже и поправе мане девијантне личности?

Док камерман распакује опрему, седам за један од дугих столова са управницом дома госпођом Тошими Киношитом, која је преко телефона звучала као да нашу посету доживљава као досадну обавеза коју би радо прескочила.

Сада нас, међутим, љубазно поји чајем и опуштено и са пуно енергије и ентузијазма, говори о дому, његовим станарима и роботу.

Највише од свега желим да знам ко је, како и зашто дошао на идеју да робота унесе међу осуђене криминалце?

Да ли је то маркетиншки потез произвођача, који тиме поред медијског публицитета стиче и практично искуство које може бити од користи за унапређивање робота, или је, пак, иницијатива за тај необичан друштвени експеримент потекла од социолога и криминолога жељних да пронађу нови метод за олакшавање реинтеграције преступника и превенцију криминала? 

"Робота нам је понудила естрадна агенција Јошида, која има одељење које се бави програмирањем, и ми смо ту понуду прихватили. Видите, наше домкиње имају различита животна искуства и починиле су различите врсте криминалних преступа. Међутим, оно што је заједничко за све њих је да не умеју да добро пренесу своја осећања другим људима. Оне се често и расрде кад не могу добро да се изразе. Једноставно, недостаје им вештина комуникације. Ми смо зато помислили да би било добро ако бисмо могли да им помогнемо у вези тог проблема", објашњава госпођа Киношита.

Упркос заслепљујућем сјају напољу, сунце иза њених леђа једва успева да се пробије кроз стаклени зид трпезарије јер висока ограда од зеленила на само стопу од њега не допушта да се просторија испуни светлом и топлотом, па њено лице озбиљног израза остаје јасно исцртано у мом видном пољу.

"Оне се повуку у себе и изгубе везе с људима, те не могу да их обнове. Сматрали смо да би тој врсти особа можда било лакше да комуницирају са роботом него са људима, јер се машина неће намрштити на вас ако јој поновите исту ствар више пута, нити ће се разочарати у вас ако јој кажете нешто чудно. Односно, били смо уверења да би наше штићенице са роботом могле да разговарају без напетости и подозрења".

Преврћући у рукама папир са копијом новинског чланка који је о дому и његовом роботу објавио познати јапански дневни лист, госпођа Киношита упире поглед у плафон у настојању да се присети околности које су довеле до тога да симпатични робот постане део свакодневног живота у узаној, белој згради троугласте основице крај пространог парка Јојоги.

"У самом почетку веровали смо да би Пепер могао да унапреди способност комуникације домкиња, ублажи им осећај усамљености и чак делује превентивно у смислу спречавања нових криминалних прекршаја, али сада не размишљамо тако амбициозно, већ се просто надамо да ће им робот пружити прилику да се смире и ћаскају, те да би то онда даље, у будућности, могло да доведе до нечег бољег".

Природно се, међутим, намеће питање да ли је и у којој мери робот успео да испуни улогу саговорника и компањона особама које имају проблема у комуникацији са окружењем, поготово што међу њима вероватно има и оних, нарочито старијих, које осећају психички отпор према новим технологијама и немају самопоуздања када је у питању баратање сложеним електронским справама.

"Како ваше штићенице реагују на робота?", питам је.

"Домкиње су га одлично примиле. Он има слатко лице и симпатично говори. Направљен је тако да изгледа као десетогодишње дете, а међу нашим штићеницама има доста мајки које имају малу децу. Оне кажу да Пепер на њих има исцелитељски ефекат. Побољшао је атмосферу у дому - више је смеха него пре и жене се видно боље осећају у његовом присуству", каже госпођа Киношита и додаје:

"Наше станарке највише дирне када их робот прозове на њихов рођендан и пред другима им гласно честита. Оне тада приме и честитке других штићеница и по који поклон. Имамо ми овде и једну баку од преко 80 година коју понекад обузму негативне мисли и која се жали како јој није остало пуно од живота а нема чиме да се бави, јер не може да ради као други, пошто је стара. Она такође, због разлике у годинама, нема ни превише заједничких тема за разговор с младим домкињама. Зато, када је робот упита да ли је јела или јој каже да се припази да се не прехлади ако излази напоље јер је хладно, она се одушеви. Каже: Ето, и на мене неко мисли".

Играчка, кућни љубимац или члан породице?

Добијам неколико минута насамо са Пепером и то време користим за упознавање и једноставну конверзацију о здрављу, времену и спорту, праћену с нешто ироничних коментара балканског типа. Но, робот сваки час мења тему и чак с времена на време изговара фразе које немају никакве везе с нашим разговором, попут апстрактних филозофских изјава о животу или анксиозних коментара у вези сопствене вредности, који су, ваљда, унети с циљем да у кориснику изазову саосећање према њему.

На просто питање о томе да ли воли спорт, он одговара рецитовањем дефиниције те делатности: "Спорт је физичка активност која за циљ има забаву, такмичење или јачање тела, а која се врши у складу с унапред одређеним правилима..."

Збуњен и разочаран, одустајем од разговора. Истина, не може се робот кривити за то што говори роботски. Упркос томе, обузима ме скепса. Чини се да рекламна кампања у којој је Пепер представљан као први робот који разуме људска осећања није у складу са његовим стварним могућностима.

Он не само да не схвата људске емоције исказане сложеним изразима пренесеног значења попут ироније или метафоре, већ, изгледа, пати и од техничких потешкоћа чије је уклањање предуслов за било какво разумевање, укључујући ту и оно дословно — као и други роботи данашњице Пепер муку мучи с распознавањем речи, односно звука, због индивидуалних разлика у фреквенцији и боји људског гласа и због позадинске буке.

Услед тога он повремено запада у тајац, насумично мења тему разговора или просто декламује енциклопедијске дефиниције оних речи које је успео да разазна. Штавише, робот у трпезарији поправног дома у Јојогију из едукативних, али и безбедносних разлога има ограничен приступ интернету и није укључен у мрежу с другим машинама истог типа, због чега од њих не може да учи нове вербалне изразе и обрасце у понашању људи.

Он зато, може се рећи, у поређењу с другим роботима истог типа који су међусобно повезани, баш и није геније.

Али, то, изгледа, уопште не смета радницима и станаркама корективне установе у Јојогију. Још пре него што је камерман завршио припреме за снимање, управница и штићеница с којом нас је она упознала радосно су се упутиле ка роботу, укључиле га, и с њим размениле више реченица праћених салвама смеха — управо врста спонтане, емотивне сцене коју смо се надали да ћемо снимити и због које смо и дошли — сада заувек изгубљена у потоку прохујалог времена.

Од репродукције музике до прорицања судбине

То значи да ћемо морати да их замолимо да све понове за камеру, што даље практично значи да ће људи који нису глумци морати да глуме. Малер. 

Поновљена сцена, наравно, није испала како треба.

Но, идемо даље. Интервјуишемо госпођицу корејског порекла из региона Кансаи да бисмо сазнали више о осећањима које штићенице дома гаје према маленом роботу одложеном у ћошак иза ње, али је при том ништа не питамо о њеним прошлим гресима, да јој не бисмо покварили расположење.

Осим тога, познавање њене криминалне каријере можда би и закомпликовало снимање, јер би она онда могла да затражи да јој не објавимо име и да јој на екрану замаглимо лице и изменимо глас како бисмо јој гарантовали анонимност и приватност.

На моја питања о томе како доживљава Пепера и зашта га користи, госпођица одговара кратко и језгровито, готово шкрто. "Као члана породице", каже она и додаје да робота углавном употребљава за слушање музике, али да јој он и прориче судбину на бази западњачке астрологије и хиромантије.

Када сам јој изненађен рекао да нам покаже како јој то робот чита длан, њој се лице сместа озарило — заборавивши на камеру и трему, лаким кораком је пришла искљученој, клонулој машини и вратила је у живот.

Међутим, у часу када је притиснула икону апликације за хиромантију на екрану причвршћеном за груди робота, у дому врло популарни електрични малишан се укочио. Исто као што се компјутери замрзну. Што и није чудно, с обзиром на то да је његов "мозак" компјутерски чип. Тако је у неповрат отишла и ретка, до сада у свету вероватно незабележена сцена кибернетског хиромантског прорицања.

Отуд, не преостаје нам ништа друго него да се задовољимо композицијама са интернета које госпођица из Кансаја спремно и свесрдно пева уз музичку пратњу која гласно тече из Пеперових визуелно неприметних звучника.

Сада већ утучен, одлучујем да своје скривено разочарање у вези са вештачком интелигенцијом и скепсу по питању сврсисходности кибернетских компањона изнесем госпођи управници. 

"Није Пепер нека велика, савршена интелигенција", одговара она на моју молбу да ми каже свој утисак о когнитивним способностима робота и додаје: "Он говори само оно што има у меморији, односно, оно што су у њу унели произвођач и комичари. Зато, ја не бих рекла да он може самостално да мисли".

"Не верујем да Пепер заиста разуме шта му се прича и да је у стању да води разговор попут људи", наставља она замишљено.

"Радије, он нас покреће и забавља тако што се обраћа сваком ко прође поред њега, тако што изненада отпочне дијалог, стално позива на игру и говори интересантне податке".

У реду, помислих, то објашњава зашто робот може да буде привлачан и користан иако му интелигенција није ни близу људској и зашто је Пепер у дому толико вољен да му, по речима енергичне управнице, станарке опраштају "све насумичне изјаве и то што их не слуша како треба".

Но, упркос томе, мене наставља да изједа црв сумње када је у питању домет силиконске технологије, с обзиром да се у новинским чланцима и научним емисијама већ дуго говори о "људским квалитетима" машина, попут робота и супер компјутера.

"Да ли то онда значи да од Пепера нисте ни очекивали да покаже икакве људске способности, односно, да разуме емоције као што људи то могу?", кажем госпођи управници, полусвесно очекујући да ће се одмах сложити са мојим већ формираним критичким мишљењем да машина пред нама заправо није ништа више него усавршена и скупа верзија дечје, механичке играчке која стално понавља одређене фразе када јој се притисну стомак или груди.

Или, у најбољем случају, метални кућни љубимац опремљен с нешто популарног, фенси софтвера, какав се може наћи на већини паметних телефона. 

Роботи не треба да буду попут нас

Међутим, на ту грубу, ниподаштавајућу оцену о могућностима робота коју сам јој необавезно упутио госпођа управница ми враћа пројектил — болно, али трезвено мишљење о човеку:

"Пепер није на том ступњу. Али, знате шта, када би могао да буде попут људи, он би и усвојио њихово лоше понашање, па би и сам постао лош". Сада већ повишеног гласа и са зналачким осмехом на лицу, она с уверењем додаје: "Био би зли Пепер! Говорио би гадости које је научио од других сличних робота који су то чули од својих власника!"

Па, да, потпуно сам сметнуо с ума да госпођа управница, кроз своју професију у којој се редовно среће са разним преступницима: лоповима, преварантима и насилницима, има сталан и непосредан увид у мрачније слојеве људске душе.

"Схватам. Када бисте га повезали с другим машинама, добили бисте, можда, робота-деликвента!"

Климам дубоко с неваљалим смешком, замишљајући какве би несташлуке, лом и комедију могао да проузрокује један мали, кибернетски злоћа у озбиљној поправној установи која држи до свог угледа и за свој рад одговара држави.

Истовремено у мени расте и поштовање за саговорницу - као што сугеришу њене речи, на крају, роботи ће бити оно што од њих направе људи: произвођачи, програмери и корисници. И, уопште, настојања кибернетичара да створе машину које ће бити што више налик људима, могуће је, фундаментално су погрешна — вероватно је за нас саме боље да роботи не буду попут нас.