Пет митова о тајним службама

Свет је, како то понекад изгледа, данас поприлично хаотичан – а тајне службе увек и свуда у томе имају свој удео: у Енглеској напад отровом, у Црној Гори покушај пуча, у Немачкој кибернетички напади на Министарство спољних послова, па покушаји да се утиче на изборе у САД и Француској, па бивши агенти комунистичке државен безбедности на челу политике, привреде и друштва у Чешкој, Русији и на Балкану...

Најновији скандал на тој неславној листи: видео-снимак са аустријским вицеканцеларом Ханс Кристијаном Штрахеом и његовим илегалним договорима и преговорима са женом која се прави да је нећака руског олигарха. И иза тога,како тврди све више гласова, може стајати само тајна служба, јер ко би иначе имао могућности за то?

Но, много тога што окружује тајне службе или им се приписује, при пажљивијем гледају се испоставља као мит. Да не буде неспоразума: на тајне службе нити ваља гледати као на безазлене, нити их треба демонизовати. Мало која државна институција је толико прецењења и потцењена у исто време. Велика тајновитост која понегде још увек попут култа обавија тајне службе, створила је море митова.

Свуда где су, као што је то био случај са бившим социјалистичким делом на Истоку и Југоистоку Европе, тајне службе биле у служби државне репресије, ти митови су посебно јаки и жилави.

Митови нису увек и неистинити. Они су, како је то рекао француски филозоф Ролан Барт, форма комуникације и значења.

Митови испуњавају вакуум који настаје због недостатка јавног и утврђеног знања о овој сасвим посебној државној институцији. Стога је њихова демистификација допринос демократској контроли. Јер, једно је сигурно: тајне службе су део свакодневице и у демократској Европи, и пратиће нас и у будућности.

Рушење митова о њима је основна претпоставка сувереног и демократски зрелог односа према тајним службама свуда у Европи.

Мит бр. 1: Само државе имају тајне службе

У праћењу дебате o видео-снимку са Штрахеом, брзо донет закључак неких експерата да је читаву "операцију" могла да спроведе само нека тајна служба, пошто само она има одговарајућа средства, при пажљивијем посматрању мора да изазове сумњу, јер, то је мит

Свуда у Европи, на старом Западу као и на новом Истоку, већ деценијама ничу приватне тајне службе. Business intelligence, или, просто речено, фирме за безбедност, клијентима који плаћају нуде "прикупљање информација" свих врста. Ту има много фирми које су основали бивши припадници тајних служби, и оних које најрадије запошљавају такве људе.

У читавом Источном блоку, приватне фирме за безбедност су после пропасти комунизма послужиле као басен за прихват бивших припадика тајних служби. На Западу је нпр. Орбис бизнис инетлиџенс, фирма бившег припадник МИ6 Кристофера Стила у Великој Британији, изазвала велику пажњу, јер од ње потичу информације о тзв. "Трамповом досијеу".

Ту су на делу обавештајни професионалци, који као приватна фирма имају и ту предност да се тешко могу доказати њихове везе са политичким или приватним налогодавцима.

Мит бр. 2 : Лажне вести су нешто ново

Фејк њуз као појам којим се означавају намерно ширене неистине које треба да остваре одређено дејство, помодан су појам који је у употреби у последњих пет година. Он се великом брзином проширио по свету.

Он је заправо означавао дезинформације које је циљано ширила држава да би остварила утицај. А потом је мутирао у борбени појам који се користи у сукобима између држава партија и мишљења.

При томе ту постоји и тесна веза са интернетом и дигитализацијом, који су лажним вестима у форми твитова, видео-снимака или кратких вести, подариле посебну форму.

Но, тврдња да су лажне вести нова појава дигиталне ере представља мит! Дезинформација по налогу државе, коју шире тајне службе, стара је појава. Посебно су социјалистичке тајне службе Источне Европе деценијама имале одељења чији је једини задатак био фабриковање и ширење дезинформација.

И то заправо никада није престало; 1990. је само утонуло под површину политичког система, да би се данас свом снагом вратило на дневни ред.

Мит бр. 3 : ЕУ нема тајну службу

Европска унија је компликована политичка конструкција. Спољна и унутрашња политика су увек били у надлежности њених држава-чланица а не заједнице. Тако су то прописали Лисабонски уговори. И тако је и питање тајне службе ЕУ скинуто са дневног реда.

Ипак, постоји једно место у Бриселу које добија информације тајних служби држава-чланица, прикључује им јавне информације и сопствене анализе и потом их дели инстанцама ЕУ: ИНЦТЕН (EU Intelligence Analysis Centre) чије је седиште у Служби ЕУ за спољне послове.

Разлика у односу на "праву" тајну службу је у томе што ИНЦТЕН не сме да долази до сопствених информација тајним средствима (користећи своје изворе, саслушавањем итд.) већ је упућена на јавне информације и информације држава-чланица.

Мит бр. 4 : Над тајним службама нема контроле

Приликом сваког новог скандала са тајним службама, у штампи се може читати како тајне службе нису контролисане, да се ни не могу контролисати, и да су ионако страно тело у демократији! То неповерење је широко распрострањено (и разумљиво) посебно у друштвима која имају историјско искуство са тајним службама, које је њихово политичко вођство користило као тајну политичку полицију за спровођење диктатура.

У Немачкој се то односи на две диктатуре, али посебно важи у посткомунистичким земљама источне, источне средње и јужне Европе. Реформски процес ни 30 година након пропасти комунизма није закључен. Али, и у Западној Европи је после завршетка Другог светског рата морало да прође и до 50 година пре него што су се развиле форме демократске контроле.

Контролни органи парламената нису били нешто што се само по себи разуме. А њихов сталан развој и прилагођавање новим условима су важан саставни део демократије.

Контрола тајних служби коју спроводе надзорна тела, парламентарни одбори, судови, опуномоћеници, медији или наука, није савршена. Али - она постоји!

Мит бр. 5 : Тајне службе су погодне за светску заверу

И за крај - можда највећи мит: тајне службе су подесно средство светске завере. Посебно у посткомунистичким земљама, у којима су тајне службе биле херметички покривене и шириле климу страха, која је далеко превазилазила њихове реалне могућности, мит о свемоћним тајним службама је још увек врло распрострањен. С тим у вези, Русија је често у средишту пажње.

Јесте да тај мит има своју реалну позадину, наиме, стварну уплетеност тајних служби у преврате, атентате, покушаје пучева и друге "тајне операције". Од Авганистана до Панаме су тајне службе - по налогу њихових вада - биле умешане у којекакве махинације.

Али, светска збивања оне контролишу - само у вратоломним идејама теоретичара завере. Тајне службе су државни органи, имају ограничене ресурсе када је реч о особљу и финансирању, зависе су од својих влада и не могу стварно да држе у тајности све своје тајне.

Посебно у дигиталном добу у којем се круг информисаних енормно повећао. Оно што заиста јесте завереничко, јесу инструменти и средства тајних служби. А они нису обавезно и најбољи!