Цене станова као социјална бомба у Берлину

Да је неко 1989. године, када је срушен Берлински зид, рекао житељима уједињеног Берлина да ће за три деценије пожелети социјалну једнакост у духу социјалистичке прошлости и национализацију станова, тај би сигурно био проглашен лудим.

Међутим, то што је у престоници Немачке протеклих десет година удвостручена цена некретнина, а за око 90 одсто повећана цена њиховог закупа утицало је на то да је протеклих недеља и месеци главна политичка тема да ли би требало држава да замрзне цене кирија или чак да принудно откупи станове од компанија које издају станове.

Чак и Уједињене нације указују да је драматичан скок цена становања у Немачкој довео до тога да је мањак станова по иоле приступачнијим ценама постао за милионе Немаца свакодневни терет, који их доводи у ризик од сиромаштва. Будући да подстанари чине безмало половину становништва, стручњаци све чешће високе кирије закупа станова проглашавају главним фактором сиромаштва и темпираном социјалном бомбом, која прети да експлодира.

Иако је најјача европска економија, Немачка је земља са процентуално највише подстанара у Европској унији – чак 48 одсто становништва, то јест око 40 милиона људи. Према статистици Евростата, број оних који у Немачкој живе у сопственим некретнинама, па макар још отплаћивали хипотекарни кредит за њих, тек однедавно је надмашио број подстанара.

Додуше, немачка статистика је нешто другачија. Kада се посматрају цела домаћинства, онда се испоставља да је прошле године у Немачкој 57,9 одсто домаћинстава живело „под киријом“, а тек 42,1 одсто у сопственим становима и кућама.

Румунија боља 

Колико је то другачије у односу на остатак Европе, сведоче подаци да, на пример, у Румунији тек четири одсто људи живи у изнајмљеним становима, у Хрватској, Литванији и Словачкој нешто више од десет одсто, а у Србији око 20 одсто.

И баш као што им то деценијама није био проблем, не би се ни сада Немци толико бунили због тога што живе у изнајмљеним становима или кућама да протеклих десет година није дошло до драматичног скока цена некретнина али и самих кирија.

У односу на 2008. годину, у 2018. је кирија за новоизнајмљени стан од 60 до 80 квадратних метара била у Хамбургу већа за 34,5 одсто, Франкфурту 40,4, Штутгарту 48,3, Минхену 51,5, Волфсбургу 67,6, а у Берлину за вртоглавих 88,7 одсто. У истом периоду плате су у просеку порасле за 25 одсто.

Али то што су берлинске кирије порасле у просеку 88,7 одсто не значи да нема и примера где је скок био и већи. Тако су активисти указали на пример да у једној згради живи подстанар који за свој стан плаћа кирију од 707 евра, а да његов комшија који је тек закупио стан исте величине у истој згради плаћа вртоглавих 1.700 евра.

Због свега тога, онима који су стан у Берлину закупили пре десет и више година не пада на памет да траже да закупе други, чак и ако им актуелни не одговара јер је премали или далеко од посла. Напросто, разлика у ценама је толика, а закупљени стан по ниској цени имају захваљујући уговору који станодавац не може тек тако лако да раскине. Бар у Берлину.

Међутим, то не значи да станодавци не могу на посредан начин да отерају старог закупца или да му драстично повећају станарину и тиме заобиђу закон, који им дозвољава да кирије повисе тек за који проценат у складу са растом трошкова живота. Уколико станодавац поседује већину станова у одређеној згради, он може на састанку скупштине власника станова донети одлуку о потпуном реновирању зграде, што служи као оправдање да драстично дигне цену закупа.

Када је о овоме реч, најчешће су у питању компаније које се баве инвестирањем у некретнине и изнајмљивањем станова, па овом методологијом не само да „пумпају“ цене кирија већ и купују све већи број станова од старих власника који су у скупштинама власника остали у мањини оних који нису желели прескупо реновирање зграде, јер напросто за то нису имали довољно новца. Тако се у потпуности мења социјална структура појединих квартова, који наједном постају дом само за оне који могу да плате становање у луксузним некретнинама.

Сеоба на периферију 

Како истичу немачки медији, све то погађа не само сиромашнији део друштва већ и средњу класу, која полако али сигурно бива протерана на ободе града. Недељник Шпигл примећује да све то има негативну последицу и на животну средину, јер су повећане саобраћајне гужве и самим тим и загађење ваздуха, јер „полицајци, учитељице, неговатељи, грађевински радници, продавачице и чиновници више не могу да приуште живот у четвртима у којима раде“, тако да су „протерани на периферију“.

А профит од свега тога не узимају такозвани мали станодавци, који под кирију дају стан, два или три. Не, у Немачкој највећи део профита од овога убире само неколико фирми које поседују око милион станова. Највећи станодавац је фирма „Воновија“, која има безмало 400.000 станова, следи „Дојче вонен“ са око 165.000, потом „ЛЕГ имобилијен“ са око 135.000 и „Гранд сити пропертис“ и „ТАГ имобилијен“ са по око 85.000 станова.

Већина од њих је за протекле две године увећала број станова које контролише за 44 до 65 одсто, а вредност ових компанија на берзи мери се десетинама милијарди евра. У Немачкој станове издају и локалне самоуправе и стамбене задруге, али цене закупа њихових некретнина нису скакале тако високо као код приватних фирми.

У таквој ситуацији у берлинској четврти Кројцберг, која је поприлично погођена овом активношћу инвеститорских шпекулација, настала је иницијатива која се залаже да држава у одређеним случајевима од великих станодаваца (они који поседују више од 3.000 станова) откупи станове „у корист заједнице“. Ова иницијатива има рок од четири месеца да прикупи 170.000 потписа како би у Берлину био расписан покрајински референдум на којем половина од уписаних бирача мора да гласа „за“ како би предлог прошао.

Анкете показују да око 38 одсто грађана Немачке мисли да је ово смислена мера, али већина политичких странака је против, при чему велики број критичара ово назива повратком на социјализам. У Берлину, који има статус једне од 16 немачких покрајина, на власти је коалиција социјалдемократа (СПД), Зелених и Левице, који нису сагласни око ове идеје. Левица је изричито за, док унутар Зелених и СПД-а има различитих мишљења. Јасно против су демохришћани, ЦДУ, либерали и Алтернатива за Немачку.

Први човек Берлина Михаел Милер из СПД-а поприлично је суздржан, док су лидери Зелених отворени за ову идеју „ако не успеју друге мере“. Зелени истичу да и устав предвиђа национализацију за опште добро па на критике из редова ЦДУ поручују да је лицемерно од њих да присилни откуп смета када се присвајају читава села за потребе рудничких копова или изградњу ауто-путева, „али када је у питању борба против стамбене кризе, одмах вичу: социјализам“.

Ипак, мало ко сматра да ће доћи до овог типа национализације па чак и реализација предлога СПД-а да се кирије законски замрзну на пет година је упитна, јер се економски стручњаци плаше да ће то отерати инвеститоре из Берлина, којем је огроман раст броја становника утицао на несташицу станова и скок цена које су, истини за вољу, била драстично ниже у односу на друге немачке градове.

Упркос томе, активисти не одустају од своје борбе и не обазиру се на коментаре да би Берлин дуго одолевао нормалности у великим градовима у западној Европи да у њему не живе они који имају просечна или мала примања. Зашто би центар Берлина био другачији од центра Минхена, Келна или Франкфурта? Зато што је у питању Берлин, одговарају Берлинци.