У трци до Беле куће 2020. победиће бољи социјалиста

Капитализам је пре 30 година тријумфално прегазио преко рушевина Берлинског зида, поносно стајући као победник у идеолошком рату. Свет је ушао у еру финансијске глобализације, која је обећавала да ће донети просперитет читавом свету.

Међутим, у наредним годинама обећани мед и млеко често су текли само за најбогатије, тек понека кап запљускујући оне испод њих на социјалној лествици.

Грађани једине преостале суперсиле нису били изузетак.

Времешнији Американци, који су живели у време Макартијевог прогона комуниста 50-их и 60-их година, вероватно не могу довољно да се начуде, али растућа неједнакост сада је, као нуспроизвод глобализације, избацила у први план идеју социјализма у САД.

Иако са друге стране политичког спектра, Доналд Трамп је успешно изградио имиџ заштитника "обичног Џоа", искористивши озлојеђеност радничке Америке.

Било да се обраћао рударима у Кентакију и Вирџинији, металским радницима у Пенсилванији или фармерима у Оклахоми, Трамп је сваки пут кокетирао са њиховим изневереним очекивањима нудећи им саосећање, разумевање и (не)искрена решења.

Демократска странка, односно њена врхушка, испрва није имала слуха за њих, што се временом показало кобним у политичком смислу.

Трампов тријумф је, између осталог, показао да победа на изборима неће бити извојевана центристичким ставовима. Или десно или лево.

Због тога, нема сумње да виталност и енергија у Демократској странци леже у њеном прогресивном, левичарко-популистичком крилу, предвођеном Бернијем Сандерсом.

Прошлогодишњи избори за Конгрес, изнедрили су још једну звезду прогресиваца Александрију Окасио Кортез.

Млада Њујорчанка порториканског порекла врло брзо се пробила у први план. Одкад је преузела своју фотељу у Представничком дому, Кортезова је стекла огромну популарност широм земље.

Постављајући храбра питања о корупцији у Вашингтону, утицају новца на политичаре и борећи се за подизање минималне зараде, млада конгресменка постала је лице прогресиваца.

Нови левичарски табор црпи снагу из беса грађана према извитопереном економском систему, али и генерацији миленијалаца којима се нимало не допада што је врх Демократске странке напустио и оставио на цедилу своје некадашње основно гласачко тело - радничку класу.

Све до средине 80-их година, демократе су своју снагу базирале на "плавокрагнашима". Од тада па до данас перверзија основних начела странке Френклина Рузвелта је потпуна. Од партије која се на страни радника борила против великих корпорација стигло се до тренутка када Хилари Клинтон половину земље етикетира као "корпу бедника".

Еволуција Демократске странке лежи у враћању на своје старе принципе са новим вођством. Ако то не успе, осуђена је на пропаст.

Трамп је открио чаробну формулу. Сада су демократе на потезу.