Дебакл звани Брегзит

Понашање главних архитеката Брегзита, Најџела Фаража и Бориса Џонсона, дан након референдума у којем су Британци одлучили да кажу збогом "пијавицама из Брисела", био је одличан увод у шекспировску трагикомедију која ће задесити званични Лондон.

Џонсон је на бициклу покушавао да побегне од хорде новинара које су га сачекале испред куће, а Фараж је тријумфално на телевизији изјавио како одлази јер је обавио свој посао.

Популистичке тврдње да ће Велика Британија сама бити богатија и јача и да ће, упркос свој логици, Лондон бити тај који ће диктирати услове, испоставиле су се нетачним.

У протеклих десетак дана, британска премијерка два пута је поражена у парламенту покушавајући да добије подршку за план који је испреговарала са Унијом. Још два гласања се очекују наредне недеље, али су мале шансе да резултат буде другачији.

"Дефиниција лудила је када изнова радиш исту ствар очекујући другачији исход", каже Дејвид Хејворд, дугогодишњи новинар и уредник у Би-Би-Сију, додајући да Британију тренутно воде политичари који не знају шта хоће.

Према његовим речима, политичка сцена је драматично подељена, а две највеће странке сада воде њихова радикална крила.

"Пре Брегзита земља је била у релативно мирном периоду, јер су умерене струје и у Конзервативној и у Лабуристичкој партији водиле главну реч", наводи Хејворд.

Расписавши превремене изборе у Конзервативној партији, Тереза Меј је направила велику грешку јер је постала зависна од радикалне деснице у својим редовима, чиме је потпуно спречен било какав парламентални дијалог са Лабуристима и постизање консензуса.

Како оцењује Индира Лакшманан, извршна уредница Пулицер центра, задрти идеолози владају у обе партије.

"Десничарски торијевци верују да је ЕУ социјалистичка завера Европске уније да ослаби суверенитет Британије и због тога желе Брегзит по сваку цену, макар и без договора. Са друге стране, Корбинови левичари виде Брисел као капиталистичку машину, која поробљава раднике глобалистичким трговинским уговорима и штедњом", истиче Лакшманан.

Осим тога, против предлога Мејеве су и шкотски националисти који желе независну Шкотску под окриљем Брисела или расписивање новог референдума и останак Велике Британије у ЕУ.

Други референдум желе и либерали, као и неки лабуристи и конзервативци, надајући се да ће исход овај пут бити другачији. Сва истраживања јавног мњења показују да би.

Велики камен спотицања у усвајању договора са Бриселом о изласку из Уније јесте што би Ирска као чланица ЕУ морала да постави границу према Северној Ирској као чланици Уједињеног краљевства.

Не желећи да повлачи потпуну паралелу граничног односа Србије и Републике Српске са једне стране и две Ирске са друге, Дејвид Хејворд ипак сматра да су људи у Србији у стању да боље од већине других схвате колико је то питање компликовано и осетљиво.

"Када граница између Републике Српске, БиХ и Србије не би више била овако отворена, да ли можете да замислите какве би проблеме и реакције изазвала. Проблем са границом Северне Ирске и Ирске је што мора да остане отворена, јер је то била једна од одредби мировног Споразума из Белфаста", објашњава Хејворд.

Политичка неодлучност и задртост довеле су до несигурности, која је условила и велики број компанија са седиштем у Великој Британији да потраже излазне стратегије у случају Брегзита.

Претње "Хонде", "Сонија", "Панасоника" и других гиганата да ће пребацити своје производне капацитете ако Велика Британија напусти Унију, умногоме су ослабиле преговарачку позицију Лондона са Бриселом.

Нема сумње да највећи победници, барем за сада, седе у Бриселу, Паризу и Берлину. АнтиЕУ расположење је несумњиво спласло у односу на период непосредно после Брегзита, понајвише због очајног управљања ситуацијом кабинета Терезе Меј.

Дебакл Брегзита на најбољи начин показује како неодговорни поступци политичара, који први напусте брод након што су ударили у ледени брег, могу да доведу у питање будућност десетина милиона људи.

Надајмо се само да Британци имају више чамаца за спасавање него што их је било на Титанику.