Ратни трофеји у возу са возним редом

Путујућа изложба војних меморабилија донетих из Сирије кружи Русијом. До 9. маја, када стиже у Москву као део манифестација поводом Дана победе, превалиће 30.000 километара. Од медија немачког говорног подручја једино аустријски "Пресе" спомиње тај догађај, представљајући га као знак специфично руског анахронизма. Али, кад је реч о симболима пораза и победе, да ли је Европа у целини икада била модерна?

Како је топос војних трофеја и ликовања над непријатељем не само слојевит већ и нераскидиви део историје европских народа, неопходна је барем минимална систематика да би се о њему писало.

Оно што је у конкретном случају битно је, набројано по реду, сам догађај, његова ситуираност на медијској периферији, инсинуације друштвене регресије и заосталости, те на крају неколико примера о дугом животу античке институције "тропаиона" и у модерно време, не само у Русији.

Линија водиља кроз све четири целине је теза о наводној неспојивости руских и европских културних практика.

Према тој школи мишљења, Руси прослављају понижење непријатеља грубо и непосредно, док су остали Европљани, поготову они који припадају западном културном кругу, прешли на рафинираније методе ратне трофејне естетике, чак до мере да су је потпуно напустили.

Анахрони плес на кичми сломљеног непријатеља против концепта модерног милосрђа. Али да ли је ствар заиста тако праволинијска?   

Изложба ратног плена

Догађај: руско министарство одбране је прошлог викенда организовало изложбу "Сиријски преокрет" састављену од предмета отетих од терориста Деаша.

Дотична колекција садржи око 500 експоната и широко је разуђена по типу меморабилија. Ту су војна возила, као на пример бели "џихадмобил"; низ експлозивних направа из домаће радиности, креативно камуфлираних да личе на дечје играчке, дозе пива, или обични камен вулгарис; ватрено оружје са угравираним паролама које позивају на издржљивост и борбу против неверника. Уз то Даешов пропагандни материјал, леци, беџеви и детаљи униформи, затим храна и предмети цивилне намене.

Све у свему, "97 врста разноврсног оружја произведеног у 18 земаља, између осталог у Аустрији, Белгији, Великој Британији, САД, Израелу, Совјетском Савезу и Француској" (РТ, Раша тудеј).

Није само оружје интернационално. Нека од заплењених возила су произведена у НАТО земљама, као амерички "хамви", или британски "мравојед" (aardvark) за разминирање. 

Таква је и понуда намирница, интернационална. Храна је сакупљена широм света, спакована и допремљена у Сирију од стране специјализованих агенција Уједињених нација и Међународног комитета Црвеног крста, да би онда пакети завршили у рукама џихадистичких милиција.

Како су Даеш и друге идеолошки сродне милиције губиле територије и повлачиле се, тако су иза њих остајали "експонати" војног пораза. Детаљистички би се рекло да Руси нису ништа отимали, него нашли.  

Разлика отимано-нађено указује на карактер руског ангажмана у сиријском грађанском рату. Службено, Москва тамо нема копнене снаге, ако се не рачунају инструктори и војна полиција, већ режиму председника Асада само пружа подршку из ваздуха. Неслужбено су у Сирији заступљене све државне силе које држе до себе, па тако и руска – прави рат преко делегата, до сада глобално најчистија форма "proxy war" категорије.

Све отето, нађено и конфисковано је прошлог уторка по категоријама утоварено на воз и послато на турнеју по Русији, из Москве, преко Севастопоља на Криму и Владивостока на Далеком истоку, до повратка у Москву, тачно за прославу Дана победе, 9. маја.

Москва у координатном систему ратне пропаганде

Периферни третман догађаја: о изложби пишу руски медији и њихове редакције на страним језицима, као РТ или Спутњик. Од великих медија немачког говорног подручја само аустријски Пресе објављује текст своје дописнице из Москве Јуте Зомербауер.

При томе је сведочанство Зомербауерове из друге руке. Она поштено признаје да није видела изложбу, већ се у извештају о "Путиновом возу пропаганде" позива на руске новине Известија. Оде воз за Крим одмах после свечаног звиждука! 

Нема сумње, Москва се хвали да је поразила Даеш тамо где други нису могли, или хтели. Реч је о политичкој пропаганди, у оном смислу у ком победа у сваком рату постаје део војне пропаганде на победничкој страни, а пораз део ревизионистичке на губитничкој.

Али код "Сиријског преокрета" није пропаганда у првом плану. Пропаганда је за Москву у конкретном случају више успутна и добродошла прилика за одржавање националне интеграције у доба санкција.

Напротив, прави адресат су западне јавности и владе. Русија преко те изложбе покушава да комуницира са њима, да пласира поруку о глобалном карактеру "Арапског пролећа". Запад се индиректно преко "предмета" и "експоната" оптужује за спорост у схватању, за закаснело сазнање да "демократизација" на Блиском истоку значи владавину религиозне исламске већине.

Изложба "Сиријски преокрет" визуализује рат у Сирији као рушевине западних амбиција у секуларизацији и либерализацији модерног ислама на његовим историјским територијама.

Москва на тај начин поручује да је она била реалистичнија у процени секуларних домета исламских друштава. Тај део поруке, међутим, више нагиње на пропаганду, а мање на смислену комуникацију. Јер и Руси су својевремено насели на оптимизам трансформативних потенцијала исламских друштва, и они су дали свој допринос успону Талибана у Авганистану и ту грешку скупо платили.  

Али тамо где није превасходно пропаганда, већ комуникација, изложба "Сиријски преокрет" апелује на Запад да увиди интернационалну матрицу сиријског рата, као пре њега либијског, ирачког, или оног у Авганистану, да одустане од снова о инстант аутохтоној демократији и врати се легалистичком принципу.

Русија, испала из времена

Руски анахронизми: мало рафинираније политике не би један брутални рат са стотинама хиљада мртвих инсценирали у аналогији ратног плена и античког тријумфа, где се, уместо освојеног злата и робова, проноси уље и брашно с печатима Црвеног крста. Руси по обичају немају стила. 

Да би та изложба у суштини била апел, то у европским медијима наилази на тишину. Сад је питање зашто?

Једна могућност је да Европа, Америка и НАТО нису ништа научили из сиријског рата, либијског преврата, интервенција у Ираку и Авганистану, распада Совјетског Савеза и Југославије. Ништа, нула.

Друга могућност је да западне јавности и даље не верују како је Башар ел Асад боља варијанта од хаоса фундаменталистичких исламских милиција на терену. Добро је у старту било оскудна роба у Арапском пролећу, а како је процес напредовао, тај је недостатак постајао све очитији. И Асад је далеко од доброг – али шта је идеално, поготово у култури о којој је просечан западни гледалац скупљао знање из америчких шпијунских и авантуристичких филмова?

Трећа могућност је да западне јавности спопада осећај мучнине при погледу на путујућу изложбу ушушкану по купеима и платформама "пропагандног воза" Москва–Севастопољ–Владивосток–Москва. То не може бити добро, толико голог ликовања и сировог радовања у време култивисаних услова који владају на западним дипломатским сценама!

Извештај у аустријском листу не оставља сумњу – тамо где није директна "путиновска пропаганда", изложба је анахрони акт, ретроградни социјални чин, повратак на превазиђене степене друштвеног развоја. У њој има нечег сировог, азијатског и атавистичког, она подсећа на то какви су сви европски народи, рачунајући ту и Русе, о младој америчкој нацији да и не говоримо, били пре двеста, триста, шесто или хиљаду година, пре него што су из процеса културне сублимације изашли као цивилизовани ентитети који презиру рат и његове примитивне емотивне матрице.

Да се послужимо терминологијом Жана Бодријара, изложба "Сиријски преокрет" се гледаоцу представља као заокружена трансцендентна јединица. Она је према унутра компактна, а тамо где саму себе надилази отворена према ратним симболима прошлости, садашњости и будућности.

Да ли смо икада били модерни?

Руска изложба је модерним средствима артикулисана политичка молба Западу да схвати суштину актуелних процеса на Блиском истоку.

Тај део поруке се овде превиђа. Оно што се напротив примећује је атавизам тог чина.

Нема сумње, ликовање над непријатељем је антрополошка чињеница. Ко у то не верује, довољно је да оде на фудбалску утакмицу.

Али на нивоу симбола, оно је било подложно историјским трансформацијама. Некад се ликовање ценило у неразређеном облику, некад се преко њега пребацивао читав слој сублимација, тако да га приземније душе не препознају као плес изнад непријатељских гробова.

За потребе овог текста довољно је цитирати раноантичку праксу "тропаиона". Тамо где су поразили непријатеља, грчке војске би подизале тропаионе – ад хок споменике направљене од дрвеног колца или копља, аранжираног са оружјем отетом од непријатеља и деловима униформе поражених снага.

Тропаиони би као страшила стајали у пољу и снагом тотема одвраћали непријатеље. У просторном смислу су се подизали тачно на локацији где је непријатељ заустављен, где је дакле дошло до преокрета. Сходно томе, њихова порука је била "довде и ни корака даље".

Скупа са културом, Римљани су од Грка преузели и праксу тропаиона. Са временом се у младим европским културама уместо тропаиона усталио назив "трофеј", а меморија је почела да се концентрише на победнике, а не поражене.

Тропаион је био драстични споменик пораженима, док је нова култура сећања славила победнике. Био је то пут од ликовања до сублимације. Жеља за победом је остала, али ликовање се полако разводнило.

А онда је, ко би то рекао, европска пракса трофеја и тропаиона управо експлодирала крајем 19. века.

"Страшила" су се вратила на главне европске тргове. Истина, више нису стајала забодена у земљу, већ су као архитектонске декорације красила прочеља палата и државних институција. Од стварних предмета постала су симболи.

Архитектура историзма, у Србији позната под називом "академски стил", пуна је таквих украса који варирају тему оружја и оклопа набацаних на хрпу један преко другог – мали стилизовани трофеји са античких ратних поља.

Могу се наћи свугде у Европи. У Бечу, на пример, они су украсне фигуре на крововима најважнијих грађевина из доба историзма, овде на слици Новог Бурга, некад империјалног дворца, сада Националне библиотеке.

Ту бдију и данас. И као што мали камени монструми на готичким катедралама одвраћају зло, тако они одвраћају непријатеља. Довде и ни корак даље.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(недеља, 03. мар 2019, 22:47) - anonymous [нерегистровани]

Jok!

Halo bre, pa Rusija je i veca od Evrope. Osim toga, Rusija je sirijski saveznik jos iz doba SSSR-a, tamo je vec imala svoju bazu. I najvaznije - Sirija je Rusiju pozvala u pomoc!

(недеља, 03. мар 2019, 18:42) - anonymous [нерегистровани]

Šta je sad ovo?

Reklama za islamizam?
Iz Rusije je otišlo 4500 dzihadista u Siriju, više nego iz cele Evrope!
Zanima me, kako je Rusija to dopustila? Da nakon 300 ili 500 počne da hapsi...ali jok!
Trebala je alibi za ulazak u rat u Siriji! Sve su super sile iste!