Паре или живот, Берни Сандерс или Доналд Трамп, обрачун 2020.

Џангризави стари белац. Комуниста. "Луди Берни". Колико год његови противници желели негативно да га жигошу, такве етикете се тешко лепе на америчког сенатора Бернија Сандерса. Рекордан ентузијазам због његове најаве за поновну кандидатуру за првог човека САД показује да Сандерса треба схватити као једног од најозбиљнијих претендената за место у Овалној соби 2020. године.

У медијима и политичком естаблишменту у Вашингтону постоји скептицизам и чак понекад отворена подругљивост према седамдесетседмогодишњем сенатору из Вермонта.

Главни аргумент јесте да Берни нема шансе овога пута јер је своје главне адуте већ испуцао 2016. године. Већину прогресивних ставова, којима је задавао главобољу Хилари Клинтон у прошлом изборном циклусу, ионако су прихватили сви важнији људи у Демократској странци.

Подизање минималне зараде на 15 долара по сату или универзално здравствено осигурање некада су била искључиво његова оружја, али су се сада њима опремили и други кандидати.

Па опет, само 24 часа након што је прошлог уторка објавио кандидатуру, Сандерсова кампања добила је скоро шест милиона долара од 220.000 појединачних донатора, а 600.000, већином младих људи се пријавило да волонтира за њега током наредног изборног циклуса.

Када се мало пажљивије анализирају чињенице, огромна подршка коју ужива нимало није случајна.

Прво, директан је и непосредан. Сандерсови наступи редовно привлаче хиљаде, некада и десетине хиљада, људи спремних да чују његове идеје о потреби за револуцијом, а имиџ политички неуглађене личности одаје утисак искрености и бриге за грађане.

Друго, своје ставове заступа већ безмало 50 година, а чврсто је веровао у њих када они нису били нимало популарни.

Хапшен је протестујући против сегрегације, а о проширивању социјалне заштите и здравственог осигурања говорио је још у време врхунца Хладног рата, када је заговарање било чега што има иоле везе са неком врстом социјализма било равно политичком самоубиству.

Оно што је можда и најважније, није корумпиран. Одбија да узима новац од лобиста, великих компанија и политичких акционих комитета, већ искључиво финасира кампању малим донацијама обичних људи.

То су све изузетно потентна оружја у време када људи широм света отказују послушност политичком естаблишменту и углађеним политичарима, за које мисле да много причају, а мало раде.

Како су неолиберали померили свет удесно

Док су грађани широм западног света од 80-их гласали за шампионе естаблишмента и неолиберализма, попут Регана, Тачерове, Ширака, старијег и млађег Буша, Клинтона, они су постајали све сиромашнији, а богати све имућнији.

Чак ће и први црни амерички председник остати упамћен као неко ко је много обећавао, а мало постигао. Упркос економској кризи Барак Обама није много урадио на ограничавању моћи Волстрита, фамозни здравствени план "Обамакер" у ствари је само мало нашминкани републикански нацрт, а предизборни слоган о великим променама остао је само мртво слово на папиру – обећање лудом радовање.

Ерозија средње класе евидентна је данас више него икад. Према подацима америчког "Economic Policy Institute" између 1979. и 2017. продуктивност је скочила 70,3 одсто, док је плата порасла 11,1 одсто (таман да се надомести инфлација).

Где је онда нестала зарада настала због 70 одсто веће продуктивности? Одговор треба потражити у поражавајућем податку да један одсто најбогатијих поседује онолико колико и осталих 99 одсто.

Куповна моћ средње класе срозала се у протеклих неколико деценија. Велики број људи, чак и у западним економијама, живи од плате до плате, а сваки непредвиђени трошак од неколико стотина долара отвара врата сиромаштву.

Томе треба додати и чињеницу да бројне корпорације и богаташи плаћају мањи проценат пореза од обичних грађана путем рупа у закону и изношењем новца у пореске рајеве.

Статистика неумољиво показује да грађани пролазе слично као Џеф Бриџис у "Великом Лебовском", када утеривачима дугова мора да објашњава (у паузама зарањања главом у ве-це шољу) да нема новац за њих.

Осећање преварености довело је до свеопштег бунта у свету, попут "жутих прслука" у Француској или пораста популарности популиста у готово свим државама.

Баш на крилима таквог бунта, на власт је доспео и садашњи први човек Беле куће, Доналд Трамп. Исти онај Доналд Трамп који је током кампање говорио да ће да "исуши мочвару" корумпираности у Вашингтону, а онда направио своју малу бару, коју је населио великим "крокодилима" Волстрита и супругама милијардера.

Трамп је Сандерса назвао "луди Берни". Политички опасна изјава када се узме у обзир да већина бирача, чак и републиканских, подржава главна Сандерсова становишта о подизању минималне зараде, универзалној здравственој заштити, борби против корупције у Вашингтону и трансформацији привреде преласком на обновљиве изворе енергије.

Због свега овога, није ни чудо што Сандерсова порука истинске потребе за новом, праведнијом расподелом добара, оживљавањем неке врсте Рузвелтовске политике "њу дила", наилази на огромну подршку у америчкој јавности, посебно код младих људи.

Можда је дошло време да се замене улоге из горе поменутог филма и да грађани питају своје послодавце и политичаре: "Где је лова, Лебовски?"