Европа и мигранти: Сан о Данској

Повод за строге законе који се и даље уводе јесте 2015. и мигрантска криза, али почетак промене односа према имигрантима траје још од терористичких напада 2001. године. Данске трупе укључиле су се у инвазију на Авганистан исте године, па на Ирак 2003.

Значајна је и 2005. У данском листу Јиландс постен објављене су карикатуре пророка Мухамеда. Ислам не дозвољава представљање лика пророка на било који начин. Настао је међународни инцидент, паљене су данске заставе, либијска и саудијска влада су повукле амбасадоре из Данске.

О Данској и мигрантима за РТС говори Микаел Граверсен, познати дански редитељ ангажованих филмова. У вишеструко награђиваном документарцу "Сан о Данској", пратио је авганистанског дечака који је као избеглица са 15 година стигао у Данску. Али после три године, азил му је одбијен, а Граверсен га је пратио док је покушавао да илегално живи у земљи која му је постала дом, а потом и да нађе своје место негде под европским сунцем.

"Управо због великог прилива имиграната 2015, много их више имамо и у Данској него пре десет година", каже Граверсен.

"Видите много имиграната и у малим градовима, постали су део свакодневног живота Данаца. Раније су били само у великим градовима. Сада у Данској има много нових закона. У ствари, када је влада усвојила педесети закон, министарка за странце и имиграцију прославила је те строге мере уз торту. Све је јаче мишљење међу грађанима да треба да се бринемо о себи, да затворимо границе и да људи који долазе представљају претњу нашем систему социјалне заштите. Многи се тога боје", закључује редитељ.

Министарка за странце и имиграцију о којој говори Граверсен је лице иза нових закона. Ингер Стојберг је чланица Либералне партије, која је део мањинске владе Данске из чијих је редова садашњи премијер. Важи за строгу политичарку, а њене изјаве неретко зову контроверзним. Подржала је закон из 2016. по коме су мигранти када су долазили у Данску могли да задрже око хиљаду долара, а остатак новца који су имали морали су да дају властима и тако на неки начин плате боравак у Данској. Осим торте за јубиларну, педесету антиимигрантску меру, памти се њена изјава о томе да они који славе Рамазан треба да узму одмор из безбедносних разлога. На пример, возачи аутобуса којима концентрација може да опадне док посте.

Ево како на контроверзе одговара заменик министарке Мадс Фугледе, члан Либералне партије задужен за питања имиграција.

"Нисам сигуран да има пуно контроверзи. Знам да постоји велика дебата о томе како разговарамо о овим законима како их обележавамо. Али погледајте колика је подршка законима међу Данцима, 70 одсто грађана каже да им је драго што неко хоће да преузме контролу над политикама које су биле на климавим ногама много година. Сви ти закони имају корен у ономе што се догодило 2015. Те године је више од 20.000 људи дошло у Данску, са тим бројем људи нисмо могли да се носимо. Тај број је свима ставио до знања да нешто треба да се уради на политичком нивоу. Нисмо то добро радили, то је проблем већ тридесет година, и остао је мање-више нерешен", сматра Мадс Фугледе.

Још 2015. године влада је висину социјалне помоћи тражиоцима азила смањила за 45 одсто. Посебно та мера је, између осталих, уродила плодом. Са двадесет хиљада тражилаца азила који су дошли те године, број је на годишњем нивоу пао на око три хиљаде.

Гето листа

Прилике у Данској су се у два века драстично промениле. Данска је 1951. била прва земља потписница конвенције УН о избеглицама, а данас је једина западна демократија која је делове градова и званично назвала – гето. Влада је објавила листу гета која жели да трансформише.

Некада Данци незванично, међу собом, тако зову места где живе већином имигранти и сиромашнији грађани. Реч је о квартовима или местима ван градова где је држава направила јефтиније, социјалне станове. Једно такво место постоји у близини града Хилерода, 20 километара од Копенхагена.

Драган Поповић, трећа генерација имиграната из Србије, одборник је Либералне партије у локалној скупштини, каже да то није гето, јер не испуњава критеријуме по коме су 22 области у Данској назване гетима.

"То су обично места где људи не раде, не шаљу децу у вртић и висока је стопа криминала. Људи који живе у овом кварту су интегрисани и углавном имају посао", истиче Поповић.

Карактеристика гета је да све зграде имају сателитске антене како би гледали канале из делова света из којих су дошли.

Мјулнерпарк јесте на владиној листи гета. Настао је седамдесетих и близу је центра Копенхагена. Кажу да је један од најопаснијих. Видљиво је да су станари углавном мигрантског порекла.

Када коначно наиђу, нису расположени за разговор. Мушкарци који углавном говоре енглески, стану да поразговарају док не чују реч имиграција. Тада кажу да им се жури.

Жене су нешто пријемчивије, бар стану да понешто објасне. Наилази девојка која је рођена у Мјулнерпарку и каже да је Данкиња. Зна, прича, да кварт зову гето због банди, али додаје да се у томе претерује.

Стаје и жена из Ирака, у Данској је двадесет година, дошла је у посету из другог кварта. Не говори дански баш добро, али сметају јој мере владе.

Са нама разговара и жена пореклом из Африке, која живи у Мјулнерпарку петнаест година. Ни њен дански није најбољи. Такође мисли да су мере непотребно пооштрене. Мењала би владу.

Док оне не би званично пред камере, следећи станар хоће. Назиф Бећировић из Требиња. Дошао је у Данску као избеглица пре 25 година.

"Јесте, ово зову гето, али то је више напричано, ја да ти кажем", почиње Назиф причу.

"Ја дођем и некад попијем са друштвом и никад ми нико није ништа лоше рекао, овде тога нема. Али они између себе, Арапи, а да ти кажем ту има и Данаца, ту је и дрога да ти кажем, ко ће више да прода, то је то... Што се тиче другога, ја никаквих проблема немам", додаје Назиф.

Када га питам да ли је у кварту јефтиније живети, каже да јесте, али да је кренуло реновирање зграда које су продате приватним инвеститорима. То ће подићи и цене становања. Последично станари ће морати да нађу друго место за живот, ако не могу да га приуште.

Влада планира да гета нестану до краја 2026. године

У земљи од скоро шест милиона људи, живи 87 одсто етничких Данаца. Остали су мигранти, најчешће из Турске, Сирије, Ирака, Либана, Пакистана и Сомалије. Мадс Фугледе каже да их данско друштво не доживљава искључиво као претњу, али сматра да "стварају проблеме и себи и остатку друштва. Ако имате места у Данској где полиција не сме да патролира, где не смеју да уђу кола хитне помоћи, где ватрогасци не могу да раде а да их не узнемиравају, где су банде преузеле контролу, где верски лидери имају важнију улогу од данског устава, морамо као друштво нешто да урадимо".

Сутрадан смо схватили да многи у Мјулнерпарку нису хтели да причају са нама и зато што онај који обично говори у њихово име није био у граду. То је Мухамед Аслам, председник станара Мјулнерпарка. Пакистанац је, живи у кварту од 1987. Као почетак другачијег односа према мигрантима наводи 2010, када је влада направила прву гето листу.

"Тада је на листи било 29 области у земљи. Да су данас исти критеријуми, сада би остале још само четири које би испуњавале те услове", каже Аслам.

"Ако питате полицију Копенхагена, стопа криминала се смањује. Свуда, и у местима која зову гето. Све више људи се запошљава. Имали смо економску кризу и тада је много људи било незапослено, али сада су се многи поново запослили. Нас има из 30 земаља у кварту, наш главни језик је дански. Када бисте видели децу и омладину, како комуницирамо? На данском", додаје Аслам.

Подсећам га да смо у Мјулнерпарку срели неке људе који не говоре дански. "Можда", одговара, "они који никада у животу нису ишли у школу. Њима је тешко да науче језик. Али већина људи говори дански".

Када смо ишли у министарство, видели смо снимак расправе о предлогу закона о забрани обрезивања пре осамнаесте године. Мотив – заштита права детета. Усвојен је и закон о руковању, по коме ће свако ко жели да постане грађанин Данске морати да се рукује са градоначелником. Већ је донет закон о забрани покривања лица, а било је првих новчаних казни за ношење бурке. Мадс Фугледе тврди да то није кршење људских права, како неке организације за заштиту људских права тумаче.

"Да објасним тачку по тачку. Закон о руковању. Да бисте постали грађанин Данске, морате да прихватите данске вредности, а једна од њих је да жене и мушкарце овде третирамо једнако. Да мушкарац може да се рукује са женом – то је део онога што нас чини Данцима. И није део људских права да постанете Данац. То је дар. Ако нећете тај дар, онда немојте да се рукујете са градоначелником, јер онда нећете ни постати грађанин Данске. То вам је тако. Што се тиче закона о томе да смете да покривате лице, то је нешто што такође људима даје права која раније нису имали. Јер кад се покривају, жене тиме потпуно негирају свој пол, а то у Данској не радимо", каже заменик министарке за странце и имиграцију.

Још један закон који је изазвао посебне полемике је онај о томе да деца рођена у гету морају да буду одвојена од родитеља бар 25 сати недељно. Односно да иду у вртић. У Данској иначе, као и у Србији, вртић није обавезан. Али, 95 одсто Данаца децу шаље у вртић. Имигранти много мање.

Мухамед Аслам сматра да људи више неће имати иста права. "Испада да ако се нека породица само пресели на другу страну улице која се не води као гето, онда могу сами да одлуче да ли ће дете слати у вртић. Рећи ћу вам на личном примеру. Имам четворо деце, рођени су и живе све време у Мјуленпарку, имају високо образовање, ишли су у вртић. И у чему је проблем", упитао је Аслам.

У министарству овако одговарају:

"Видимо по статистици у вези са местима која зовемо гета да деца која тамо одрастају крај родитеља који не говоре дански обично две године заостају за вршњацима када крену у основну школу, када је реч о језику. Некада смо мислили да ће у основној школи толико добро научити дански да ће моћи да сустигну остале. Али видимо да то није случај. Да бисмо дали тој деци исте могућности да траже своју срећу и своје идеале у друштву, јасно је да морају да науче дански и друштвене норме које важе у Данској, а не оне укорењене у другим културама", објашњава закон Мадс Фугледе.

Мигранти – тема избора

Вратили смо се у Хилерод да упознамо Виви Валдберг. Она је педагог и ради за организацију "Жута сова", која помаже мигрантима већ 20 година.

"Пре три-четири године," прича Виви, "када сам видела све те мигранте који су почели да пристижу у Данску, ка Хилероду посебно, размишљала сам како да им помогнем. Имали смо састанке са свим грађанима који су живели у околини. Било ми је јако криво, жалосно је било да видим одрасле људе који толико ружних ствари говоре о муслиманима, да ће правити проблеме, да ће им утицати на живот ако буду живели близу њих, јер су друге вере и немају поверења у њих".

"Реч је о незнању, људи су гледали у медијима, гледали су шта говоре политичари, искључиво ружне ствари. И на локалном и на државном нивоу. Да ти људи који долазе желе само неколико ствари – да силују наше данске девојке, да нам узимају новац, да неће да раде, све најружније, и нормално, људи су стекли једну негативну слику", додаје Виви Валдберг.

Виви је и одборница у скупштини града Хилерода, социјалдемократа. Традиционално, њена партија је давала подршку мигрантима, али сада су променили дискурс. Лидерка странке Мете Фредериксен недавно је најавила да ће предложити да тражиоци азила уопште не долазе у Данску, већ да захтев поднесу у некој другој земљи. Ево шта Виви мисли о новим законима и о идејама своје странке.

"Ја то не разумем, ниједну партију која жели такве мере не разумем. Зашто? Толико је мали број људи на које се то односи, на пример, ношење бурке. Тих жена тако мало има. Трошимо толико времена, желимо да уведемо неке законе, а за то нема потребе. Има и Данаца који неће да се рукују, има и Данаца који не поштују норме, не разумем ни ја чему све то. Ни у мојој партији нису сви сагласни око увођења строгих мера, али, нажалост, то је можда донекле и потребно. Има заиста много људи који су овде дошли и који не желе да побегну од рата и нађу бољи живот. Дошли су овде и нису поштовали Данску. Циљ мера које наша лидерка Мете Фредериксен хоће да уведе, то је на линији других партија. Ако хоћеш да дођеш овамо, ја желим да ти помогнем, али мораш на научиш језик и то је минимум. Није то лако, интеграција није лака, неко мисли да то може преко ноћи. Није то ни само због избора, то је морање. Да опстане данска нација, ми смо мала нација", каже Виви Валдберг.

У Данској до јуна 2019. треба да се одрже избори. Тренутно владају либерали, конзервативци и Либерални савез. То је мањинска влада коју подржава Данска национална партија. А они су десничари, традиционално окренути против миграната. Неки од нових закона су њихова иницијатива. Сада се појавила и нова десничарска партија која сматра да су им колеге превише благе, то је Нова десница. Тема изборне кампање без сумње ће бити имиграција.

Јенс Конрад Петерсен, новинар данског јавног сервиса, каже да Данци дају четрдесет одсто плате на порез. И да људи желе да добију нешто за оно што плаћају.

"Ако мисле да њихов новац иде за људе који под наводницима, нису њихови, онда постају критични. И то се дешава читаву протеклу деценију. Све су се партије помериле на десну страну политичког спектра. Посебно Социјалдемократска странка, традиционална партија центра. Сада деле неке идеје са десничарима. Не причамо више о десничарима, причамо о томе да се цео центар померио у десно", каже Петерсен.

Уз већ поменуте мере којима је за мигранте постала непожељна, Данска је одавно пооштрила услове за добијање држављанства и довођење породице. Потребно је четири године живота у Данској за добијање држављанства, а треба имати стално запослење бар три и по. То је за многе неизводљиво. Уз то, постоје различите врсте статуса миграната. Највише их има такозвани општи статус, што значи да треба да се врате у земље порекла када поново постану сигурне за живот.

По азил у Шведску

Само 17 километара преко чувеног моста је Шведска, много гостољубивија према мигрантима. Ипак, Швеђани су на мосту од 2015. поставили граничне контроле. Није било у духу Шенгена, али им је ипак дозвољено. Прво су тражили да контроле трају шест месеци, али и даље трају. Додуше, пре осам месеци су полицајци престали да контролишу свако возило, већ само оно које им побуди сумњу. Мигранти и даље чешће иду у Шведску у коју је лакше доћи и остати. Јер мигрант, уколико добије азил и радну дозволу, у Шведску може одмах да доведе породицу. У Данску тек пошто добије држављанство.

Прошле године на изборима у Шведској је одличан резултат остварила странка Шведске демократе. Партија корене има у нацизму и виде је као антиимигрантску. Нови лидер Џими Окесон је донекле успео да промени такав имиџ модернијим и ублаженим ставовима по разним питањима.

У Хелсингборгу у Шведској се срећем са Маријом Готшалк, чланицом Шведских демократа, одборницом у скупштини места Алстоп.

"Постоји проблем, на много нивоа", каже Готшалкова.

"Причам са људима који долазе у Шведску који желе да раде, да започну сопствени посао, али немају помоћ да уђу у систем. То уме дуго да траје. Почињете да сумњате у себе ако вам не помогнемо у почетку. А онда, има оних људи који улезе у систем, а шведски систем је превише отворен. Дајемо превише, а не очекујемо ништа заузврат. Људи добију новац, а ништа не раде. Ником није добро када не ради ништа. Не бих затворила границу потпуно, али довољно да бисмо водили рачуна о онима који су већ овде. Не кривим људе који долазе, сви користе своју ситуацију, шведски систем мора да буде строжи", објашњава Готшалкова.

Став сличан ставовима неких партија у Данској, с тим што Шведске демократе немају прилику да своју политику спроводе у дело. Шведска још нема владу, а мандат је у рукама бившег премијера.

Иако је богатим земљама Европе попут Данске потребна радна снага, посебно у сектору хигијене и слично, у коме просечан Данац не би радио, влада сада више инсистира да та особа зна језик, да се уклопи и не живи на њен рачун.

Они који чекају азил губе стрпљење. У највећем центру за тражиоце азила у Сандхолму било је и демонстрација. Виви Валдберг каже да је зато што су ти људи предуго чекали.

"Неки од њих су у Данску дошли илегалним каналима, кријумчари су им причали да је у Данској најсрећнији народ на свету. Сада им је много тешко да разумеју зашто морају да чекају на пример три године тамо, требало би да одмах добију папире кад смо ми овде толико добри, најсрећнији људи на свету", наводи Валдбергова.

Пример Данске и миграција је и пример неслагања унутар ЕУ по најважнијим питањима. Данска је решила да интегрише мигранте који су већ дошли, одбила је квоте ЕУ и није једина. Позив канцеларке Меркел је изгубио своју снагу, а она је сама прогласила да је мултикултуралност мртва. Миграната долази све мање, али ће још дуго бити главна тема сваке нове изборне кампање. Чак и међу најсрећнијима у Европи.