Свет 2019. из кинеске перспективе

Прошлог јануара, Зорана Баковић се припремала за одлазак на отварање зимских Олимпијских игара у Пјонгчангу у Јужној Кореји, где су и поред свих спортиста, звезде ипак били пре свега чланови севернокорејске делегације. У хокеју је наступио уједињен женски тим две Кореје, а на отварању су две земље продефиловале под једном заставом.

Све то, после године у којој су размене мишљења, а на крају и увреда између Трампа и Кима, водиле сукобу нуклеарних размера. Затим се 2018. која је почела играма, наставила самитом лидера Северне и Јужне Кореје, а потом и самитом Кима и Трампа у Сингапуру.

Од тада, сем повремених одлазака Кимовог воза за Пекинг, из Пјонгјанга нема много вести. За Зорану Баковић главна вест је недостатак вести.

- Па вероватно је највећи догађај 2018. био то што се није догађало. А то је да није било ниједног ракетног лансирања, лансирања балистичких пројектила или још мање, атомских екперимената. И то је врло битно било, да смо из латентног рата прешли у латентни мир, без обзира што се исто тако није догодила денуклеаризација, што искрено речено, нико није ни очекивао нити тако брзо нити тако једноставно.

Оно што се догађа и што је исто тако врло важно у Северној Кореји је почетак реформи које су тамо осетне. Нису довољно велике да би се о њима писало великим словима и на првим страницама, још увек то нису системске промене. Можемо рећи да је негде у тренутку када је Кина обележавала четрдесету годишњицу почетка својих реформи, Северна Кореја негде достигла ту тачку где је Кина била пре четири деценије.

Да се вратимо овој години. Почетак 2019. је, када је Кина у питању, обележила изјава председника Си Ђинпинга да нико не може да промени чињеницу да је Тајван део Кине и да би требало да се тежи мирном поновном уједињењу. Иако је за Кину питање Тајвана унутрашње питање, има ли своју спољашњу употребу?

- Да, како да не. То је била исто тако порука Тајванцима као и Кинезима унутар Кине, колико и спољном свету, односно директно Америци. Оно што је у томе врло занимљиво и значајно је да је Си Ђинпинг заправо најавио да је период чекања истекао.

Након Мао Цедунга који је инсиситирао на уједињењу, Денг Сјаопинг је рекао да ће се уједињење оставити будућим генерацијама. Си је рекао, то смо сада ми.

То ће бити највероватније највећа прича 2019. године, највећи изазов за мир и има везе, повезано је са корејским питањем јер Кина Тајван пре свега сматра једним од питања заосталих из II светског рата. И не жели да допусти да Кореје почну да се приближавају пре него што заврши своје уједињење.

Си Ђинпинг је месец дана раније у говору поводом четири деценије од почетка реформи рекао да кинеском народу више нико не може да диктира шта да ради. Шта тиме поручује?

- Та порука је такође окренута преко океана, Вашингтону. Хтео је да каже да ово што Трамп покушава да уради, да промени кинеске индустријске политике, начин трговања, начин како долази до технологије, продор у стратешки врло важна тржишта, да се то неће догодити. Да ће Кина наставити са истим стилом пословања, истим наступом према партнерима, без обзира на осетне притиске под којима је сада.

Раније сте говорили да се председник Си окружио људима који познају и Америку и економију, јер трговински рат никоме не иде у прилог. Ипак се догодио. Да ли ће 2018. бити запамћена као почетак сукоба двеју великих сила?

- Врло вероватно да хоће због тога што нико до сада из Беле куће није наступио овако као Доналд Трамп. Може се рећи ђоном, можемо то оценити како год хоћемо, можемо то оценити као ирационално или вулгарно или грубо, али он је поставио питања која се дуго вуку кроз односе између Кине и два велика западна тржишта, САД и ЕУ.

Сад ћемо видети да ли на та питања уопште постоје одговори. Да ли се може догодити да трговински рат који, како се чини, не води никуда, штети и једнима и другима. Кини видно, ту немамо шта да причамо. Међутим, то што Кини штети не значи да доноси резултате које Трамп хоће, јер се дефицит Америке повећава уместо да се снижава, а Кина неће одустати од тога да до знања и технологија које јој још недостају, долази једнако као и до сада.

Да ли у овом контексту треба посматрати и хапшење финансијске директорке "Хуавеија" у Канади?

- Да, хапшење Менг Ванжу је заправо знак да се трговински рат зове трговински, али је заправо технолошки. Зашто је 2019. битна и зашто се то хапшење сада догодило? Зато што ове године почињу лицитације за пету генерацију Интернета, односно бежичне мреже.

Уколико Америка заиста успе да "Хуавеи" потисне са тржишта и уцени све америчке савезнике и партнере, првенствено ЕУ и европске земље, да "Хуавеи" не прихвате, то ће бити заиста велики ударац за кинеске амбиције и планове да преко тих основа за вештачку интелигенцију, потпуно другу врсту комуникације, Интернет ствари, паметне градове, дође на чело ове технолошке револуције која управо почиње.

Једна од занимљивијих вести прошле године је нестанак шефа Интерпола. Касније се сазнало да је у Кини и да је оптужен за корупцију. О чему се ту ради, да ли је то наставак борбе против корупције на високом нивоу која траје већ годинама?

- Та борба против корупције ће се наставити и даље. Међутим, шеф Интерпола је морао да страда због тога што није задовољио захтеве које је имао, да испослује изручење неколицине кинеских тајкуна који су успели да се склоне по свету, првенствено у Америци. Из бројних разлога.

Они су, не само корумпирани, него имају и бројне незгодне информације, и његов нестанак није само повезан са његовом корумпираношћу. У том случају, с њим би се друкчије обрачунали.

Да се вратимо за тренутак нашем простору. Шта је Кини Балкан?

- Кина је Балкан претворила у једну малу лабораторију, у коме се економски појас и свилени пут, да кажем тако, крчка, са не превеликим али ни довољно малим инвестицијама. Из њих може да израсте даље повезивање. Кина има дефинитивно неумањене амбиције да уђе својим свиленим путем кроз целу Европу, а исто тако, ако се преокрене ситуација јер ће се ЕУ морати коначно одредити према Кини, још увек то није тако пуно да би била велики губитник.

Неки западни медији пишу да кинески пут свиле води у свемир. Мисли се на недавно слетање кинеске сонде на тамну страну Месеца. Шта знамо о циљевима кинеског свемирског програма?

- Кина је добро прочитала Артура Кларка који је једном рекао да диносауруси не би изумрли да су имали свемирски програм, јер би онда могли да предвиде долазак метеора који је наводно ударио у Земљу и изазвао њихово истребљење.

Кина је добро схватила да ће земље које ће бити доминантне у свемиру водити Земљу, планету. И да ће се тај нови однос велесила, нови поредак сила по снази и утицају на планети одређивати тамо.

И њихови планови се не завршавају у Соларном систему, већ имају пројекте путем развијања нуклеарних свемирских бродова да иду и тако далеко. Да не говоримо о Марсу и Јупитеру. Већ имају датуме кад желе на њих да слете са својим роботима.

Да замислимо на крају да за неколико деценија Кина постане светска сила број један, како се већ прогнозира. Како би изгледао свет уз глобалну доминацију Кине?

- Ушли смо у раздобље које је Френсиса Фукујаму навело да каже да није крај историје, него да заправо настављамо историју, јер се на све стране воде те идентитетске политике са јаким лидерима, где је вишепартијство постало безначајно, где је демократија све више обезвређена.

Кина ће се у томе добро сналазити. Моја је сумња да ће се Кина ипак морати прилагодити глобалном лидерству, које ипак не може да води оваква каква јесте и сами Кинези су тога свесни.

Зато мислим да свет неће изгледати само онако како сад можемо да га предвидимо, ни из кинеске перспективе, још мање из наше, и да је зато боље да још мало сачекамо пре него што дамо ту коначну оцену.