Ратни пејзаж од Северне Африке до Блиског истока

Персијски залив је 2018. године био једна од водећих тема у светским медијима. Оно што је личило на прогресивне економске и друштвене реформе под диктатом саудијског престолонаследника Мухамеда бин Салмана, претворило се у драматични међународни политички злочин, који још није у потпуности разоткривен.

Поставља се питање да ли је Мухамед бин Салман наредио убиство опозиционог новинара Џамала Кашогија у Истанбулу и да ли планира да се домогне нуклеарног оружја.

То су непознанице које на почетку године муче западне силе, а које су испрва срдачно подржавале принца, да би сада осетиле дипломатску нелагоду када се нађу у његовој близини.

Политички аналитичар из Дубаија Тауфик Рахим објашњава за РТС зашто је Персијски залив ушао у ново политичко поглавље и привукао сву међународну пажњу.

"Ту је посебно реч о Саудијској Арабији, под вођством крунског принца Мухамеда бин Салмана, који је радио на учвршћивању унутрашње моћи и регионалног утицаја. Бин Салман је посебно запао за око јавности када су западне силе почеле да врше притисак на њега због смрти новинара Џамала Кашогија", наводи Рахим.

Принц јача свој утицај упркос случају "Кашоги"  

"Супротно очекиваном, он не само да је преживео притисак Запада, већ је чак и учврстио утицај тако што је покренуо офанзивну регионалну турнеју. На дуже стазе, то значи да ће Западу бити све теже да утиче на политику земаља Персијског залива", сматра Рахим.

Наглашава да су земље тог региона развиле сопствену спољну политику, која се некада не поклапа са политиком Запада. Рахим очекује да ће година пред нама руководству Саудијске Арабије донети бројне изазове, али мало је вероватно да је реч о преуређењу структуре моћи.

"Случај 'Кашоги' неће имати утицаја на унутрашњу политику и реформе престолонаследника Мухамеда бин Салмана. Неће се одразити ни на регионални утицај који ужива Ријад. Али постоји акумулација незадовољства која ће наставити да се испољава у виду опозиционог деловања против крунског принца", указује Тауфик Рахим.

"Изазов за Салманову опозицију јесте да у Саудијској Арабији нема алтернативе за избор другог вође. А опозиција у региону долази из земаља које су или крхке или заробљене у сопственим политичким проблемима, тако да, ни на регионалном нивоу, нико не може да се супротстави Бин Салману", закључује Рахим.

Сирија остаје на прекретници 

На политичкој, безбедносној и економској прекретници била је и остаће и Сирија. Одлуке председника Башара ел Асада одредиће будућност земље и региона у години пред нама.

"Асадова влада сада покушава да поново успостави контролу над читавом земљом, што се одвија прилично тешко, јер локалне власти желе да задрже привилегије и аутономију коју су добиле", објашњава Бахтјар Аљаф, директор љубљанског Центра за блискоисточне и балканолошке студије.

"Нови моменат у целој причи јесте тај да ће се Америка повући са севера и североистока Сирије. Сиријска влада мора бити врло пажљива и да проба, судећи према информацијама које круже регионом, да постигне договор са Демократским снагама Сирије (СДФ)", сматра Аљаф.

Објашњава да је реч о вишестраначком договору са арапским племенима, курдске силе – Народне заштитне јединице (YPG).

"Ако дође до договора, те се успостави мирна реинтеграција североистока Сирије, онда ће једина брига сиријске владе бити провинција Идлиб, где су и даље стационирани терористи. Потом би следила обнова Сирије. Американци већ воде преговоре са Саудијцима да део чека за обнову Сирије плати Ријад", каже Аљаф.

Биланс жртава сиријског сукоба у 2018. је више од пола милиона људи убијених док је око осам милиона мигрирало или је интерно расељено. Иако ће америчке трупе напустити Сирију, а подршка милитантима ће бити умањена, Асадове снаге ће се вероватно и даље суочавати са нижестепеним отпором изнутра.

Разлог томе лежи у самом почетку сукоба, када је Асад пре седам година локалним властима пренео велика овлашћења за управљање сукобом, што је било значајно, како анализе указују, само за оне што имају корист од такозване ратне економије.

Бахтјар Аљаф процењује да ће се све више стављати акценат на реконструкцију Сирије, али и поставља питање како ће се силе поставити према чињеници да се Асад враћа као победник у међународну арену. Биће занимљиво и пратити ко ће прогутати највећу кнедлу поводом Асадове релегитимизације.

"Нормално је да то буду они који су финансирали рат у Сирији, оружане формације које су у њему учествовале. Реч је, пре свега, о Катару, Саудијској Арабији, Уједињеним Арапским Емиратима. Премијер Катара је сам рекао да је тероризам који је Катар финансирао то радио по налогу Америке. Те државе сада имају моралну обавезу да помогну у обнови Сирије", сматра Аљаф.

Аљафово мишљење дели и Рахим: "Оно што очекујем јесте да ће лидери земаља Персијског залива пожелети добродошлицу сиријском председнику Башару ел Асаду, ког су раније маргинализовали и ставили на 'црну листу'".

Статус Јерусалима додатно искомпликовао израелско-палестински конфликт

Политичку нестабилност на Блиском истоку додатно је распламсао и пооштрен израелско-палестински конфликт, па се намеће питање да ли постоји бојазан од нове интифаде.

Односи Израелаца и Палестинаца постали су још комплекснији због статуса Јерусалима. Годину за нама је обележило низ насилних протеста на палестинској територији, док је Израел наставио убрзану изградњу јеврејских насеља на Западној обали.

Директорка Немачке иницијативе за Блиски исток, коју финансира Фондација "Хајнрих Бел", Бетина Маркс из Рамале, сматра да је година за нама била једна од мрачнијих за Палестинце, али истовремено и мрачан период за окончање израелско-палестинског сукоба.

"За Палестинце је 2018. била стравична година јер су изгубили подршку. Америка се јасно супротставила Палестинцима. Затворили су њихову амбасаду у САД, а Јерусалим су признали за престоницу Израела. Стали су на страну израелских окупатора. Они који подржавају Палестинце означени су као антисемити и сада се уздржавају да јавно истакну подршку Палестинцима", наводи Марксова. 

Бетина Маркс каже да је мировни план који је Америка представила ове године, а који подржава решење о Две државе неразуман, а да изнад свега он нема везе са миром. Зато је, каже, питање шта ће се догодити на мировном плану између Израелаца и Палестинаца. 

"Тешко је разумети зашто бројни стручњаци и људи који су деценијама посвећени проналаску одговора за комплексно израелско-палестинско питање до сада нису пронашли ниједно одрживо решење. А онда, Доналд Трамп, који није свестан шта то значи дипломатија, политика, историјске и религијске импликације, уз помоћ свог још несвеснијег зета одлучи да реши израелско-палестинско питање хитним пресецањем Гордијевог чвора", истиче Марксова.

Према њеним речима, Трамп ће тако Палестинцима одузети право на политичку свест, самоопредељење. "Палестинци неће моћи тако да живе, и очекујем да ће се овај сукоб само погоршати." Марксова сматра и да ће предлог о Две државе и даље бити једино решење пред међународном заједницом, али не верује да ће оно бити и спроведено.

Иран чека стратешки одговор на спољнополитичке изазове

Година за нама је била важна и за опстанак нуклеарног споразума са Ираном, који је Америка напустила истовремено уводећи санкције Техерану. Остале светске силе нису следиле Вашингтон и тако су, због Ирана, ушле у још један политички сукоб са Америком. Стога се очекује да ова година Ирану донесе важан стратешки одговор на спољнополитичке изазове.

Упркос спремности Европске уније да спасе споразум с Ираном, али и привредне везе, Америка би могла бити велика препрека том напору, што би отворило пут јачању односа између Техерана и Москве, истиче се у страним анализама.

Коментатор из Дубаја Тауфик Рахим верује да ће однос Русије према Ирану, али и целом региону, бити непромењен.

"Естаблишмент светске спољне политике често посматра геополитику кроз призму западних сила. Вашингтон нема исти приступ дволичним алијансама. На пример, док се супротставља тероризму у Авганистану, Русија одржава везе са талибанима путем тајних канала. У Сирији, Русија ће пружити подршку и услуге Турској, иако су њихове тактике, па и сама политика на терену, потпуно супротстављене. Тако је и у Персијском заливу", наглашава Рахим.

"Иако је партнерство између Техерана и Москве веома јако, Русија ће наставити да негује јаке везе и са Саудијском Арабијом, али и са Израелом. Русија не види потребу да води политику прекидања односа са земљама и успорава напредак у одређеним областима развоја. Русија ће и даље неговати односе за земљама с којима сарађује у разним областима", додаје Рахим.

У Северној Африци, у скали мерења сукоба и политичког утицаја на регион, истичу се три земље. Година за нама је Тунису донела велике грађанске протесте против, како су је демонстранти назвали, ауторитарне власти, али и против вишедеценијског кршења и злоупотребе људских права.

У суседној Либији, политичка транзиција још није добила јаснији облик, па се очекује да ће политичка фрагментација, насилни сукоби и економска криза и ове године мучити грађане те северноафричке земље.

Египат је још једна регионална сила која је заузела високо место у мерењу стратешког значаја у овој години, првенствено због одржавања политичке стабилности, што је кључ за државни опстанак на Блиском истоку, у Персијском заливу и Северној Африци.

Страдање у Јемену – пораз међународне заједнице

Судбина Јемена је можда и највећи пораз међународне заједнице. Она није успела да присили Ријад и Техеран да обуставе измештени рат због којег милиони гладују и који је Јемен ставио на, може се слободно рећи, прво место најопаснијих земаља погођених ратом и хуманитарном кризом.

Коментатор из Дубаја, Тауфик Рахим, не види решење сукоба у Јемену у блиској будућности. О том крхком подручју каже: "Јемен је у сваком смислу, од немира до изостанка напретка, разорена земља, и то стање ће се одржати."

Каже да су једини зрачак наде мировне конференције које издејствују прекид ватре. Међутим, сматра да то неће Јемену донети напредак или јединствену владу.

Још две земље се налазе у такозваном слепом углу међународне заједнице. Либан и Јордан су и даље преоптерећени изазовом да без неке значајније помоћи збрину, нахране и образују милионе избеглица блискоисточног региона.

Мало је вероватно да ће се та ситуација променити. А мала је и вероватноћа да ће мировни дипломатски напори решити блискоисточне сукобе, без обзира на то да ли ће се мировне конференције одвијати по рецепту Уједињених нација, Америке, Европске уније или Русије.

Уместо тога, Блиски исток и Северна Африка суочиће се са растућим кинеским утицајем. Судећи по глобалним плановима кинеског председника Си Ђинпинга, међу којима се истиче амбициозни Нови пут свиле, Блиски исток и Северна Африка могли би да у овој години постану само тас на ваги у преображају Кине из економске у водећу свеглобалну политичку и војну силу.