Дојче веле: Рат је готов, рат се наставља

Председник САД Доналд Трамп је пре празника објавио да ће се трупе његове земље повући из Сирије, али је изгледа у међувремену помало ревидирао своје планове. То је први пренео републикански сенатор Линдзи Грејем након разговора са председником последњих дана прошле године. Трамп је касније појаснио да тобоже никада није ни рекао да ће повлачење из Сирије бити брзо.

Како је тада рекао Грејем, Курде на северу Сирије не треба препустити на милост и немилост Турске чији је председник Ердоган најавио интервенцију.

"Ако напустимо Курде и они буду жртве покоља, ко ће нам помагати убудуће? Желим да водим рат у непријатељском дворишту, не у нашем. Зато нам требају снаге у Ираку, Сирији и Авганистану још одређено време", рекао је сенатор.

Премда 2.000 америчких војника и даље остају присутни, јасно је да се клатно утицаја помера. Турска је заинтересована да прошири утицај пре свега на северу земље, у курдској аутономној области. Курди су већ, бојећи се одласка Американаца, затражили помоћ и од званичног Дамаска.

Русија ће се концентрисати на одабране територије, посебно на луку у Тартусу. Нејасно је колико ће Москва учествовати у даљој борби против Исламске државе која је скоро побеђена, али и даље способна да терористичким нападима уздрмава Сирију.

Иран ће, пак, свим снагама покушати да прошири свој утицај око Дамаска, али и да повећа присуство на Голанским висоравнима ка Израелу.

Отворено је и како ће Израел реаговати на новонастало стање. Последњи ваздушни удари на околину Дамаска које је извела израелска авијација циљали су пре свега иранске снаге и са њима повезани либански Хезболах.

Проблем са паравојскама

Такође је отворено како ће се Асадова влада опходити са паравојскама и њиховим борцима на које се до сада ослањала. Хиљаде припадника Иранске револуционарне гарде, као и припадници ирачких и авганистанских паравојних јединица те Хезболаха се већ годинама боре на страни Башара ел Асада.

За то време је влада у Дамаску могла да увиди да јој се, уз подршку таквих савезника, увек исплати да буде брутална, каже Бенте Шелер, шефица канцеларије фондације "Хајнрих Бел" у Бејруту.

"Сиријска влада ни убудуће неће видети потребу да преговара, јер је уверена да је на курсу победе", навела је Шелерова.

То би пре свега требало да важи за провинцију Идлиб. У том региону који опседа сиријска војска живи два до три милиона људи. Према процени УН, чак 99 одсто њих су цивили. Али тамо се налазе и бројне побуњеничке групе које су се тамо склониле, међу њима су неке од најмоћнијих џихадистичке. Упркос претањама Асада, за сада нема велике офанзиве на сам град.

Првобитно се Турска понудила да посредује и разоружа џихадистичке трупе у Идлибу, али то није дало успеха. Јер режим овим борцима није понудио никакву противуслугу, подсећа Шелер.

"Зашто би се одрекли нечега без да заузврат добију нешто друго, рецимо јемство да ће их тако ненаоружане пустити из града или им дати амнестију", упитала је Шелерова.

Стога, како очекује Шелер, криза у Идлибу ће још дуго трајати, баш као и у целој Сирији.

Избеглице као политичко оружје

Управо то ситуацију у Идлибу и за Европу чини бризантном. Русија, како се наводи у једном коментару Ал Џазире, у сиријској кризи је увек из рукава вадила избегличку карту.

"Русија намерно нападала цивиле у подручјима под контролом опозиције како би покренула избеглички талас у смеру Турске и Европе. Тиме жели да принуди те земље да поново размисле о њиховој подршци наоружаним опозиционим снагама", тумачи се у том коментару.

Русија је тиме имала моћну полугу у својој руци – избегличка кретања према Европи су знатно изменила политичку слику континента. У готово свим земљама су десничарске странке ушле у парламенте.

Но, којим год средствима сиријска влада и њени руски протектори покушали да контролишу Идлиб, Сирија политички неће бити земља која је била до избијања побуне 2011. године. За то ће се побринути управо друга заштитна сила Сирије – Иран.

Према једном извештају америчког часописа Форин полиси, више од 2.000 иранских војника је погинуло у борбама у Сирији. Осим тога, Иран је уложио до 30 милијарди америчких долара у борбе у Сирији. Стога Техеран сигурно неће поклекнути пред међународним притиском да се повуче из Сирије.

"Након тако масивних инвестиција је Иран одлучан да убере дугорочне стратешке предности – чак и ако то краткорочно захтева даље губитке људских живота и трошкове", пише часопис.

Та стратегија ће, посебно када се и ако Американци дефинитивно повуку, довести до напетости у региону, очекује Шелерова. Израел у напредовању Ирана види угрожавање националне безбедности.

"Иако је било упозорења, а Израел војним деловањем показао да неће толерисати иранско присуство, то иранско присуство се учврстило. Такође се може приметити већи ирански ангажман у људству у поређењу са ранијим периодом", додаје Шелерова.

Рат у Сирији је у погледу националног нивоа можда великим делом већ одлучен, али међународна димензија је и даље отворена. Управо због те међународне димензије, Сирија ни у 2019. години неће бити мирна земља.