Диктатура добрих вибрација

Да ли је "мирна Босна" могућа само као диктатура? Која је демократска вредност ауторитаризма? Како схватити изјаву Гетеовог Мефиста – "део сам оне силе која стално хоће зло, а ствара добро"?

Без сумње, то су све врло занимљива теоретска питања. Али примењена на живе људе...?

Најпре укратко како су постављене премисе тог пројекта, једноставним речима препричано и без цитата: Босна и Херцеговина не ваља као држава, зато што свака од три етније вуче на своју страну, а највише српска.

Природни развој ка стабилној демократији и јединственој државности могао би трајати деценијама, што поготово има тежину кад се узме у обзир да већ и траје деценијама, тачно 23 године, колико је прошло од Дејтона као нулте тачке.

Европа нема нерава да чека толико. Зато је главно питање око којег се све врти у истраживању следеће: Да ли аутократија и диктатура коју спроводе високи представници за Босну и Херцеговину може убрзати демократску и државну трансформацију те земље?

Горња истраживачка тема се у логичком смислу поклапа са аналогијама типа – помаже ли љута трава на љутој рани, да ли криптогеника на минус педесет Целзијуса спасава живот који функционише на плус 36, да ли држава мора да јача да би одумрла, да ли батине највише боле оног ко удара?

Како горе наведени логички низ може навести на мисао да је пројект у питању неозбиљно постављен и аматерски вођен, одмах треба распршити сумње тог типа, јер иза њега стоји ауторитет Бечког универзитета, иако не сасвим директно, него, онако, преко три ћошка, како би се рекло на немачком.

Читалац се овде моли за стрпљење, јер би објашњење организационог и финансијског оквира овог истраживачког пројекта могло потрајати, али без тога је немогуће схватити домете идеје о демократији диктаторским средствима, о диктатури као тајном оружју демократије, и то још у земљи Босни.

Дакле, пројекат воде Дунавски институт Ерхарда Бусека и Форум "Бруно Крајски" уз финансијску помоћ Аустријске националне банке.

Од када је престала да буде емисиона банка, та институција се пребацила на интелектуално-каритативни посао финансирања хронично осиромашног академског погона, који је у условима неолибералног тржишта често приморан на ону улогу коју су у средњем веку имали лутајући витезови, метонимијски би се рекло "мачеви за изнајмљивање".

Други финансијер пројекта је аустријска влада, тачније Министарство за спољне послове и Европу.

Сад мало о Форуму "Бруно Крајски". Та угледна институција припада Социјалдемократској партији, она је интелектуална авангарда аустријске политичке левице.

Са своје стране, Форум је основао интердисциплинарну Катедру Франца Враницког за европске студије и поделио је на два факултета Бечког универзитета: на Институт за модерну историју и на Институт за публицистику и комуникације.

Четворочлани тим истраживача, скупа са водитељем Рајнером Грисом, три четвртине је кооптиран од стране Катедре Франца Враницког//Форума "Бруно Крајски", а у преосталој четвртини попуњен са Универзитета Мартина Лутера у немачком Витенбергу.

Организационо-финансијска конструкција је још компликованија, још финије саткана, али се свеједно, за љубав прегледности, овде мора стати.

Поента је у следећем: Највећи аустријски ауторитети, као државно министарство, 650 година стар универзитет, интелектуална левица, угледни академици слободног тржишта, чак и у датом контексту невини Мартин Лутер, стали су иза истраживања које, према позивници за сутрашњи скуп, има за циљ да легитимише диктатуру Волфганга Петрича у БиХ, и то преко лукаво срочене дилеме – да је било више диктатуре с те стране, да ли би Босна данас била боља држава?

Стисни да буде лакше

Да су етније више притиснуте, да се с њима поступало строже, разговарало грубље, да се више наређивало, забрањивало и одузимало, одлучније шамарало, да ли би БиХ данас била јединствена држава стабилног демократског уређења?

То је питање интригантно колико и безобразно, практично колико и увредљиво.

Интригантно – да, има ту нечега. У време постмодерне, постполитике, постдруштва, постхуманог човека, како се све описује почетак овог века, постаје пост-етички прихватљиво размишљати о демократији као техничком пројекту до којег је могуће доћи недемократским средствима.

На пример, украдеш новце, а онда финансираш беду; упропастиш државу, па оснујеш закладу за добру владавину; уништиш фирму као менаџер, али постанеш успешан саветник. Све то се догађало и догађа се, сада га само треба улити у теоријски калуп.

Безобразно – у великом степену. Поготову кад се у самом медијском старту пројект представља у лику и делу Волфганга Петрича, гувернера европског протектората у Босни 1999–2002.

Читаву импозантну дипломатску каријеру Петрич је изградио на Балкану, из чијих се "клисура" ("Преко балканских клисура и мучних равница у Европу", наслов Петричеве књиге из 2009) једва извукао у мир аустријске дипломатске пензије и албанског лобинга. Актуелно је саветник у успешној адвокатској канцеларији Ланскy, "Ганзгер и партнери", фирми специјализованој за удомљавање бивших социјалдемократских лидера који су променили веру, то јест конвертирали са левице на неолиберализам, као својевремено Алфред Гузенбауер.

Бајка о добром хегемону

Циљ сутрашње промоције у Форуму Крајског је ставити у једну смислену раван резултате истраживања са босанским делом Волфганга Петрича.

Да између те две стране влада висока конгруенција, јасно је из позивнице за скуп. Ако нису хтели да се прави та врста паралеле, требало је да напишу другачију најаву.

"Ја сам добри диктатор. Иако је мој циљ увек било нешто друго", цитира се Петрич у уводу. Шта би било то друго за шта се Петрич залагао док је био диктатор у Босни?

"Овом реченицом Волфганг Петрич указује на супротности између свог задатка и свакодневице службе, на конфликте у очекивањима интернационалне заједнице и домаћих људи у Босни. (...) Истраживачки пројект "Кроз 'аутократију' до демократије?" први пут расветљава појам 'диктатора против властите воље'. Тај феномен се посматра у комуникацијским и преговарачким процесима са интернационалним и унутрашњим босанским актерима. Циљ је документовати и анализирати са којим стратегијама је Петрич покушавао да наметне своју политику мира и помирбе; како се залагао за реинтеграцију повратника, успостављање демократских институција, правну државу, економску либерализацију и европске интеграције."

Док истраживачки тим фаустовског пројекта "аутократијом до демократије" објави књигу, потрајаће. Сутра се само ради о томе да се упореде искуства из прве и друге руке.

Поштуј оца, мајку и доброг диктатора

Практичне вредности такве теорије су неупитне, иако не за све у истој мери.

Поједностављено, тим истраживача има две опције.

Прво, да се сложе како БиХ већ има демократију. Према класичној дефиницији, демократија је владавина већине уз ефикасну гаранцију права мањине. Гледано на тај начин, БиХ испуњава први део захтева.

Пустити је да постане у потпуности демократска, значило би прихватити опцију њеног распада – а то не иде. Тешко да би се овде нашао иједан научни тим са екстерним полудржавним финансирањем који би се усудио да дâ препоруку, чак и благу интерпретацију у том смислу.

Друга опција истраживача је да подрже нестабилну и урушену конструкцију коју је Запад изградио између "клисура и мучних равница" бивше Југославије, уз академску ограду како функција високог представника у Босни задржава високо амбивалентни карактер, али остало нам, па га љуљамо.

Као експерт за Балкан, Петрич се последњих година пребацио с Босне на Косово, доказујући да је српско непризнавање његове самосталности једина препрека која омета трансформацију Косова у пуну демократију, правну државу и мултиетничку заједницу.

У интервјуу бечког Курира (26. новембра) новинар Петричу поставља следеће питање: "Поред Србије, Косово нису признале и неке државе ЕУ. Да ли би договор између Београда и Приштине за њих био довољан разлог да га признају? Или, да ли су можда њихове домаће ситуације то што стоји на путу њиховог признања Косова?"

Одговор Петрича: "Шпанија је непредвидива, то смо сад видели са Брегзитом. Ако дође признање из Москве, шта ту ЕУ још може? Државе (које не признају Косово, прим В. К.) знају да нејасна ситуација производи нестабилност и спречава економски развој."

Подизање такси од 100 одсто на робу из Србије и Босне се није смело догодити, каже Петрич, али то је управо део те опште нестабилности, "унутрашњи обрачун Тачија и Харадинаја".

Све у свему, саветује Петрич, треба остати неутралан, али пожурити: "Могеринијева мора да наступа оштрије, да тражи дијалог, корак по корак, све до пуног признања Косова. Временски прозор се полако затвара, јер ова Европска комисија остаје активна само до априла. Онда долази мај, избори и нова Комисија, а у њој ће седети комесари Орбана, Салвинија и Качинског, што ће неоспорно спустити компетенцију Комисије за решавање проблема. Уз то су Орбан и Салвини добри с Путином. Нова Комисија ће оснажити улогу Путина на Балкану, а онда ту је и Кина, која маршира по региону. Све у свему, морамо бити активни сада, сада зграбити шансу. Ја видим опасност рађања замрзнутог конфликта у Европи."

Порука балканског експерта је – помозимо Тачију и Харадинају да бисмо спречили Орбана и Салвинија, јер би нам се у супротном могло догодити да Москва призна Косово, а шта ћемо онда кад је Шпанија непредвидива, ефикасни Јункер одлази, а Кина се шета кроз регион.

Преостаје да се објасни последњи део оне реченице раније у овом тексту како је мисао "диктатуром до демократије" интригантна колико и безобразна, практична колико и увредљива.

Интригантно, безобразно и практично је обрађено, остало је још само да се каже шта је ту увредљиво. Па све.