Шта је Косово Западу? Ништа и све

У односу према политичком спору Београда и Приштине, Унија остаје доследна, а кад је ургентна логика ситуације примора на преиспитивање замрзнутог става, окреће главу.

Интерпол, на пример. Информација да ће Генерална скупштина те организације бити одржана у Дубаију прошлог уторка и да ће том прликом Косово постати нови члан, добила је велики простор у медијима немачког говорног подручја. Али само док није постало извесно да неће. 

Дан касније, када Приштина није добила потребну већину, тема Косова је потонула, а медијски фокус се одједном пребацио на опасност да "један Рус постане светски жандар" (наслов у аустријском Die Presse).

Вест да Приштина није успела да постане активни члан Интерпола – пасивни, као што је рекао српски министар дипломатије Дачић, већ јесте – тиме је гурнута у слепи угао овдашње медијске пажње.

Темом "Косово (није) у Интерполу" електронски медији немачког говорног подручје се више нису бавили. Штампани су је у среду деградирали на фусноту извештаја о "Русу" који преузима Интерпол у стилу "лисице у кокошињцу", као што је група америчких сенатора писала Трампу тражећи да спречи унапређење Александра Прокопчука, потпредседника Интерпола за Европу, на место шефа глобалног Интерпола.

Поента је у следећем: српска јавност и западне јавности су из Дубаија гледале два различита филма.

За српску јавност је Скупштина Интерпола почела и завршила са темом Косова, дакле победом. За западне јавности је скуп такође почео темом Косова, али кад је ту доживљен пораз, прешло се на другу тему, отпор Русији, која је окончана компензацијском победом оног тренутка кад "Рус" није изабран.

У тексту аустријског Die Presse (21. новембар) Прокопчук се назива Русом ("први Рус на тој функцији", "Рус главни жандар", "Украјина протестује због Руса", "шта ако буде Рус?"), тачно онолико пута колико га се представља личним именом, као особе рођене од мајке и оца, а не директно из крила руске нације.

У мирнодопским приликама би свако спомињање пораза и победе требало ставити под знаке навода, али језик овдашњих политичких анализа и медијских коментара после скупа у Дубаију је довољно ратоборан да то није неопходно.

Уназад гледано, скуп у Емиратима је заиста био о поразу и победи, чак најмање за Србе и косовске Албанце, а то већ нешто говори.

Секс-продаје

Сједињене Америчке Државе су се бориле против именовања "Руса" за шефа Интерпола "офанзивним средствима" (Шпигл) и "масивном пропагандом" (FAZ), док је Србија спречила пријем Косова у Интерпол "агресивном кампањом" (из изјаве приштинских власти коју су овде сви пренели без додатних објашњења, што значи као чињеницу).

Сва три наведена термина су без сумње ратничка, али вредносно различито обојена – док речи као "офанзивно" и "масивно" имају позитивне конотације, "агресивно" има само негативне.

"Руска кандидатура је одбијена, битка је добијена! Слава Украјини!", преноси Шпигл твит украјинског министра полиције Арсена Авакова, објашњавајући такву реакцију његовим "ентузијазмом" у приступу руској теми.

Истовремено се реакција српске политике и јавности на неуспех Приштине да постане члан Интерпола, онда кад се резултати тог дела скупа у Дубаију уопште спомињу, назива "еуфоричном".

Разлика је поново у вредносном спину који такве социолингвистичке нијансе подарују политичким догађајима. "Ентузијаста" је неко коме можда недостају знање и компетенција за бављење дотичним проблемом, али му је срце на правом месту, бори се на страни добра. "Еуфоричан" је неко ко је изгубио додир са стварности, у перспективи и контролу над самим собом.

У таквој подели вредносних позиција, украјински министар Аваков би био ентузијастичан, има му помоћи, док би српски министар Дачић био еуфоричан, нема му помоћи.

Успут, аустријским медијима је требало два пуна дана да преведу Дачићеву игру речи о модусу косовског чланства у Интерполу. Јесте да је трајало, али сад сви уче и прештампавају српске фразе, и то од оне врсте која се не учи у школи. Још се и извињавају кад погреше у ортографији или падежу.

Кутурна размена међу нацијама некад заиста доноси непланирано плодне резултате!

Игла, маљ и друго светло оружје

Ратни вокабулар доминира и у оним текстовима где се јавностима презентирају последице непримања Косова у Интерпол.

"После убода игле, следи ударац маљем", коментарише минхенски SDZ одлуку Приштине да царине на робу из Србије и БиХ подигне најпре за десет одсто (игла), а онда подупла (маљ).

SDZ: "Иза подизања царина не стоје наравно економски, већ чисто политички разлози. То би требало да буде аларм за европску политику на Балкану, један од многих који се тренутно оглашавају. Простор ратова из деведесетих не мирује, напротив. Пожари тињају на више страна, а из Европске уније не стижу само ватрогасци, већ и палитељи. На пример: Загреб долива уље у ватру хрватских националиста у БиХ, Мађарска се меша у унутрашње македонске конфликте".

Закључак SDZ: "Што се косовских Албанаца и Срба тиче, они су изгледа Бриселски мировни процес ставили ад акта и још их само занима њихов стари конфликт."

Немачки Шпигл је већ у стартној позицији за отварање нове конфликтне зоне у "долини незадовољних" како гласи наслов текста о прешевској области.

Шпигл: "Српско Прешево сања о отцепљењу. На први поглед, идила у једном граду и долини на југу Србије. Али људи овде хоће само једно – отцепљење од Србије и припајање Косову. Неки већ говоре о оружаној борби."

За аустријски ОРФ, "наставља се трговински рат Београда и Приштине". Даље се не објашњава, поготово не чињеница да за сада само Приштина вуче потезе, од игле до маља, у том "трговинском рату".

У тексту под насловом "Косово учи од Трампа – и започиње трговински спор", швајцарски NZZ покушава да својим читаоцима објасни шта се то догађа после гласања у Дубаију.

NZZ: "Подизањем царина од 100 одсто на робу из Србије и БиХ, најмлађа европска држава је проиграла много међународне добре воље. Тиме косовске власти показују не само да им је био драг Бил Клинтон, већ да им и садашњи шеф Беле куће лежи на срцу. Власти у Приштини су марљиви ученици Доналда Трампа. Као да Трамп већ није направио довољно штете својом царинском политиком, сада је Приштина кренула у копирање. Потез је уследио само дан после пропалог покушаја Косова да постане члан међународне полицијске организације. Нема ту никаквог случаја. Пре би се рекло да је Приштина уверена како је Београд 'агресивном кампањом' спречио њихово чланство."

NZZ: "Приштинска одлука се игра са међународном добром вољом и минира бриселски дијалог Косова и Србије. Она представља јасан пример кршења одредаба Цефте. Али, кад се њихов велики узор Америка не придржава мултилатералних трговинских одредаба, то је охрабрење за Косово да и само крене у самовољу. Трампово семе добро напредује, барем на Западном Балкану."

Бечки дани "моста" између Истока и Запада одбројани?

Иако неки од коментара показују дистанцу према поступцима приштинских власти, ни политика на Западу, ни медији, па сходно томе ни јавности нису спремне да промене угао гледања.

Није случајно ни то да у скупљеном и горе презентираном ратничком вокабулару има сва сила пораза, победа, офанзива, агресије, маљева, оружане борбе, битака и ратова, али се освета као сродна реч у тој породици језичког смисла не спомиње.

Освета је реч која би сасвим конкретно објаснила увођење дуплих приштинских царина, али свеједно упадљиво фали у свим коментарима и избегава се чак и кад јој се приђе сасвим близу.

Али рећи да се Приштина свети због осујећеног чланства у Интерполу значило би пребацити одговорност на приштинску страну. А то је немогуће, зато што се тиме потреса скоро војно хијерархизовани статус који косовска тема ужива у европској политици и медијима.

Једина могућност да та вертикала омекша била би нова међународна конференција о Косову, али о томе не одлучује Штрахе, већ Вашингтон, Париз, Лондон и Берлин.

Колико Беч уопште може и хоће овог тренутка у односу према региону, постаје упитно после најновије "интегративне стратегије" за Аустрију, коју је пре три седмице објавило америчко министарство спољних послова.

U.S. Department of State, цитат из документа од 30. октобра: "Аустрија се односи врло пријатељски према америчкој политици у региону. У исто време, међутим, растући руски и кинески утицај у самој Аустрији и у региону подвлаче хитност напора с наше стране да се томе активно супротставимо. (...) Коначно, представа коју Аустрија има о самој себи као дипломатском "мосту" са еквидистанцом према великим силама у такмичењу за превласт, захтева снажни ангажман с наше стране. Аустрији се мора објаснити да је она чврсто укорењена у Запад."

И зато, Косово је само мало поглавље у књизи коју западна политика пише о Русији.