Како су Пакт и Компакт планирали освајање Европе

На почетку појашњење – документ се бави економском и другом миграцијом, не избеглицама.

Тема заиста показује црте бизарности. Паралелно са политичком драмом која потреса Европску унију од избијања миграционе кризе, светске и европске дипломатије у тишини и на "аутопилоту" (термин Хајнц Кристијана Штрахеа) договарају се о документу који додатно олакшава економску миграцију (Global Compact for Safe, Orderly and Regular Migration).

Након што је у лето ове године документ издоговаран и постао спреман за свечани потпис, истина у старту без Вашингтона и Будимпеште, али зато заједно са свим другим чланицама УН, одједном су почела да пљуште повлачења.

Питања је више. Као прво, да ли државне гарнитуре знају шта раде њихове дипломатије? Примењено на Европу, да ли су европске политике знале шта раде европске дипломатије? Дилема делује редундантно, готово смешно, зато што су националне дипломатије део, и то у правилу врло послушни део, сваке државне власти.

Одговор је – наравно да су владе у Аустрији, Немачкој и Швајцарској, а то су земље о којима се говори у овом тексту, знале о каквом су се то документу њихове дипломате усаглашавале у њујоршком седишту Уједињених нација од фебруара ове године.

Аустрија је штавише заступала читаву Европску унију у том процесу, договарала се за све друге! Било је то рационално и штедљиво решење, јер како Беч до децембра председава Унији, зашто да сви раде све, кад су асоцијације држава савршена платформа за поделу рада и делегирање интереса.

А онда се, након што је за ЕУ успешно издоговарала Пакт и Компакт о миграцији, Аустрија прва повукла из оба документа.

Ван дер Белен: "Нарушен углед Аустрије"

"Оба" је речено иронично, али није без подлоге у реалности. Критичари аустријског одустајања од потписивања документа, а они су гласни, утицајни и упорни, од председника Ван дер Белена, преко највећих националних медија, до уметничких и академских елита, оптужују Слободарску партију да је уценила коалициону владу и преварио јавност кад је свирао повлачење.

У таквом контексту свака реч, сваки превод и зарез се виде као део деснопопулистичке манипулације, између осталог и то да се документ на енглеском зове "компакт", што је "у злој намери" преведено као пакт. Какав су то тајни циљ спроводиле десне снаге кад су јавностима својих земаља потурили пакт уместо компакта? Звучи као виц, али тако слично, само пристојније, пита се и најзначајнији аустријски лист Пресе, кад превод на "пакт" сумњичаво проглашава "паковањем" здесна.

Успут, пакт и компакт као именице су на енглеском синоними и обе значе уговор, договор, споразум. Једина разлика је у томе да "компакт" може бити употребљен и кад се мисли на пудријеру, а пакт не може.

Да ли су неке европске дипломатије стајале под импресијом како се то у Уједињеним нацијама прошлих месеци договарала нијанса пудера за ублажавање контура миграционе кризе, па сходно томе слале депеше у министарства, а популистичка десница их дезавуисала тенденциозним преводом?

Потпредседник аустријске владе Хајнц Кристијан Штрахе уопште не крије да је он главна снага која стоји иза повлачења Беча из глобалног Миграционог пакта. У том смислу нема тајне, игра се отворених карата.

Горе споменути критичари, као државни председник, лева хуманистичка јавност, главни медији, укључујући и врло оштре реакције националне телевизије ОРФ, замерају Штрахеу низ неистина и манипулативних интерпретација којима је исфорсирао аустријско дистанцирање од Пакта.

Између осталог, ставља му се на душу и то да је "регуларну миграцију" из наслова енглеског оригинала нетачно превео као "планску миграцију", па на лош превод још додао и лаж како се у том документу право на миграцију дефинише као људско право у јуристичком смислу.

Берлин: На прстима, тихо, тише

Немачки случај је другачији, али исто занимљив. Тамо "кампању застрашивања" (Шпигл) против Пакта у принципу води АфД, десничарска Алтернатива за Немачку.

У принципу, јер оснажени представом о новом идеолошком позиционисању владајућег Хришћанско-демократске уније после конгреса странке за месец дана, сад се јављају и други, као на пример Михаел Кречмер (ЦДУ), председник владе немачке покрајине Саксоније.

Начин на који се влада у Берлину до сада договарала и третирала Миграциони пакт, Кречмер назива "неодговорним".

Кречмер, у интервјуу за Франкфуртер алгемајне цајтунг (FAZ): "Популисти подмећу јавности 'фејк њуз', хране је лажним вестима, надајући се широком народном протесту. Али они то могу зато што је у немачкој јавности изостала свака јавна расправа о том међународном документу. Како је могуће да у тој тако осетљивој теми влада у Берлину делује тако технократски? Лекција коју је федерална влада не могла, него морала понети из 2015. је максимална транспарентност, пуна информација, дискусија у парламенту и јавности."

Кречмер је ЦДУ, а не АфД: он је "добри" конзервативни, а не "дивљи" десни. Као такав, он оптужује своју канцеларку у Берлину да је неспретно водила преговоре о Миграционом пакту. То се још рачуна као благи третман. За месец дана, кад Меркелова буде напуштала чело странке, Кречмер или неко други из Уније оптужиће је да је намерно водила преговоре на тај начин, с предумишљајем тајно, док не буде касно за јавне протесте.

За успех такве тактике тихог увођења Немаца у глобални стратешки пакт о миграцији, Ангели Меркел је недостало само месец и по дана. Протеста је било, али са стране АфД-а, а они се у хуманистичком блоку не сматрају легитимном политичком снагом, већ манипулаторима који ревизионистички копају по немачкој историји.

Кад Алис Вајдел, вођа парламентарне фракције АфД у немачком Бундестагу, изјави како је Миграциони пакт "глобални програм пресељења после кога у Европи неће остати камен на камену", онда пристојни Немци то даље и не читају, јер им се из кругова левих хуманистичких елита поручује да су то све нацисти. Ако их се и даље буде игнорисало, вероватно ће то и постати.

Немачки електорат и иначе мање мисли, а више верује, само на кривом месту, не у религији, већ у политици.

Да је Штрахе ћутао – као што су и он и његов министар унутрашњих послова Кинкл ћутали за све време док је њихова минстарка спољних послова Кнајсл координисала преговоре ЕУ о Миграционом пакту – немачка канцеларка би добила тих месец и по дана тишине.

Берн: Меки закон, тврди став

Швајцарска је, исто као и Аустрија, уредно издоговарала Миграциони пакт, да би се сад повукла.

И поред молби, објашњења и преклињања министра спољних послова Игнација Касиса пред члановима парламентарне Државно-политичке комисије да прихвате статус кво, Комисија је службено и већински јасно (15:9) затражила од владе да се уздржи од потписивања Миграционог пакта.

Образложење Комисије: "У случају Миграционог пакта УН ради се о такозваном 'меком праву', које за Швајцарску није директно важеће, али је политички обавезујуће. То конкретно значи, да се из самог чина потписивања тог документа у перспективи рађа обичајно право, из ког у каснијим фазама могу произлазити национални закони. Будући да Миграциони пакт третира врло сензибилну тематику (економску миграцију), и то са намером далекосежних промена свих друштвених и државних инстанци, примерено је да се Парламент детаљније него до сада позабави могућим последицама по Швајцарску.

Парламенту се мора дати довољно времена да схвати размере промена које се тим документом уводе. Влади се због тога препоручује да повуче свој пристанак, или га одложи, док законодавац није рекао шта о томе заиста мисли."

За у демократијама уобичајену учтиву комуникацију између законодавца (парламента) и егзекутиве (владе), ово је врло груби тон. Ту швајцарски законодавац каже влади – не допуштамо да нас збрзате.

Миграциони пакт, хуманистичка вежба у лицемерју?

Миграциони пакт нигде експлицитно не уводи право на економске миграције као људско право, али истовремено и не прави разлику између легалне и илегалне миграције. Односно да, разликује, али тек кад сви који хоће уђу у земљу коју хоће, која при томе не сме да их заустави на својим границама и која је у обавези да им отвори све социјалне системе којима располаже – тек тада, пост фестум, може се утврђивати да ли је неко ту "илегално", али је и онда могућност депортације више теоретска него реална.

FAZ: "Миграциони пакт није међународноправно обавезујући, што стоји написано довољно проминентно у његовим одредбама. Тако како је срочен, он неће иницирати сеобу народа. Ко то тврди, грубо лаже. Чему онда толика стрка? Па пре свега због тога што реакције показују да Европа још пати под траумом из лета 2015. Али чак и ако се Пакт схвати као необавезујућа политичка декларација, остаје принципијелно питање – зашто потписивати нешто за шта и његови заговорници кажу да ће се игнорисати одмах после потписивања?"

У тексту под насловом "Дух нечастиви Миграционог пакта", швајцарски дневник Ноје цирхер цајтунг (NZZ) описује процес настанка тог документа као политички инцидент: "Глобални миграциони компакт, који је преговаран последње две године далеко од очију јавности у дискретној бешумној атмосфери палата УН и министарстава дипломатије, одједном је изгуран на чистац. Аустрија се спектакуларно повукла, али отпор расте и у другим земљама. Не треба имати никакву сумњу – тај документ ће почетком децембра бити потписан у Мароку од већине светских влада. Уздржаће се само шачица. Свеједно, његова критика мора остати легитимна ствар."

Логика Миграционог пакта је заиста нахерена (NZZ) – ако је тај документ безопасна, безуба вежба у лицемерју која никога ни на шта не обавезује, зашто га потписивати? С друге стране, ако је циљ Пакта да припреми правно тло за глобални циљ демонтаже националних држава и култура, онда о њему тек треба разговарати.

Највећи проблем у актуелним расправама око Миграционог пакта је у томе да он демаскира један тежак дефицит Европске Уније – она ексклузивно политичким темама почиње да прилази на неполитички начин.

Преведено, то значи следеће: Политика је у демократијама простор где се сучељавају и такмиче интереси различитих друштвених слојева и група. Победници се утврђују на изборима, након четири или пет година све опет иде из почетка. "Пролазни" победници живе у тесно скројеном легитимистичком корсету, јер се брину не само за своју властиту клијентелу већ и за "поражене" гласаче.

Врхови Европске уније су се у доброј мери изузели из тог демократског механизма и сад делују с високих моралних и вредносних позиција, утврђују процесе за идућих сто година, а имају легитимитет за пет.

За разлику од њих, националне државе и даље делују "ситно" политички, прво питају грађане да ли желе радикалне промене. Како никад ниједно друштво у историји није прихватило радикалне промене без рата и револуције, одговор који националне владе добијају је увек "Не!", или "Не сад!".

Ситуација је тренутно следећа: имамо исполитизоване државе и деполитизовану Европу.
Опасне и потенцијално злоћудне су на неки начин обе стране – и ускогрудо исполитизоване националне државе, и морално узвишена Европа која би раскућила труд генерација, а да не трепне, и то у тишини, пре него што бирачке масе и схвате о чему се ту разговара.