Снаге и слабости аустријске дипломатије

Прошла седмица је показала да се аустријска дипломатија заплиће у најмање три улоге: према Балкану се игра Метерниха, према УН Трампа, а према Европској унији недоследног активизма.

Највероватније је за то одговорна већ добро исфрустрирана стратегија аустријског шестомесечног турнуса председања Европској унији (1. 7. – 31. 12).

Беч је имао велике амбиције за тај период. Најпре, профилисати се као лидер алтернативног сценарија за превазилажење интерне кризе ЕУ и истовремено се не замерити ниједном носиоцу супротне политике, ни Меркеловој, ни Макрону, па чак ни Јункеру.

Друго, демонстративно бити с Москвом у пријатељству, али јој рутинирано продужавати санкције.

Треће, погурати чланство у ЕУ земаља Западног Балкана, али тако да се међу кандидате најпре уведе уравниловка и разбије постојећи поредак у ком воде Србија и Црна Гора.

Већ овако поређани циљеви сликовито показују зашто мотор аустријског шефовања Унијом почиње да заостаје.

Беч се приближава стању дипломатског burnout-a. Гледано с дистанце, све изгледа као да је председништво ЕУ преузела једна мала земља, која је у даљем процесу поверовала да је физички нарасла, те успут изгубила реалистичну представу о могућим просторима игре у Унији.

Атрибут "мале земље" не треба схватити пејоративно. Добар део Уније чине мале земље; осим Немачке, Француске и Уједњеног Краљевства, које ионако излази, сви су на неки начин "мали", без обзира на број становника. Осим тога, аустријски утицај далеко надилази њен статус "мале" земље.

Противречни циљеви, међутим, које је више у пракси него у документима Беч натоварио себи на плећа приликом преузимања турнуса, почињу да узимају свој данак.

Косово с једном звездицом

Почињемо с темом која у самој Аустрији има минорне димензије, док је за Западни Балкан од централне важности – како, од случаја до случаја, протоколарно третирати кандидате за улазак у Унију.

У четвртак и петак је у Бечу одржан скуп ГАСП и ГСВП. У наставку ево пуног имена, уз упозорење да би се оно могло одразити на концентрацију читаоца и изазвати несаницу: Интерпарламентарна конференција за Заједничку спољну и безбедносну политику (ГАСП) и Заједничку безбедносну и одбрамбену политику (ГСВП).

Поједностављено, безбедност на квадрат, једном у дипломатском, други пут у војном смислу. То је институција која произлази из Мастрихтског уговора 1993, и оперише на стриктно међувладиној и међупарламентарној бази, као безуби национални коректив наднационалне Уније.

На почетку бечке конференције прошлог четвртка, шпанска и српска делегација су се у протесту дигле и напустиле салу, јер је делегација Приштине наступала под пуним државним инсигнијама, без звездице као знака нерешеног дипломатског статуса.

Тај део је познат српском читаоцу. Оно што није, јесте да је тај део потпуно непознат аустријском читаоцу.

Наиме, и поред врло детаљних медијских саопштења изашлих из радионице ГАСП-ове прес-службе, која се у конкретном случају поклапа са прес-службом аустријског парламента, у њима се нигде не спомиње тај инцидент. Он се, што се Беча тиче, није догодио.

Треба бити поштен па рећи и да ниједном аустријском медију тај интерпарламентарни скуп није био вредан спомена, те да се не може писати о инциденту, кад не постоји намера да се пише о институционалном оквиру унутар кога се он збио.

ГАСП прећуткује инцидент, медији прећуткују ГАСП; први изврћу стварност, други креирају стварност.

Србија и Шпанија, тишина протеста

Инцидент који се није збио, јер о њему нико није чуо, део је латентне неурозе аустријске дипломатије у односу на Западни Балкан.

Неоспорно је да су сви балкански народи "једнаки" у хуманистичком контексту, али у политичком процесу проширења ЕУ њихов статус се разлаже на три категорије: Србија и Црна Гора су кандидати са којима се воде преговори; Албанија и Македонија су кандидати без иједног отвореног поглавља; БиХ и Косово су потенцијални кандидати без икаквог формалног статуса.

Као такви, они се другачије и представљају на скуповима ЕУ. Потенцијални кандидати увек са звездицом изнад имена, што овог пута није испоштовано. Чак је у формалном смислу било и небитно да ли Србија признаје Косово или не – оно напросто није службени кандидат ЕУ.

У бечкој дипломатији постоје инстанце отворене према жељама албанског лобија, али ту се не ради о читавом министарству. У практичном смислу је, међутим, довољно да оне делују уз упадљиву незаинтересованост главних линија аустријске дипломатије, или њихову прећутну подршку, као сада.

Тешко је пренети количину противречности о политичкој судбини Западног Балкана, изговорених на скупу ГАСП/ГСВП.

Најбољи пример је Томас Мајр Хартинг, аустријски дипломата, тренутно извршни директор за Европу и централну Азију у једној од канцеларија под Федериком Могерини (ЕЕАС, Европска служба за спољно деловање).

Његово излагање је школски пример ароганције према друштвима Балкана – од тога да се "морају поштовати државноправне норме", осим кад је у питању признање Косова; да Београд и Приштина морају разговарати о свим отвореним питањима, али да "Србија мора признати Косово"; да је процес проширења ЕУ тренутно врло динамичан, али да је "и рок од десет година за први улазак преамбициозан".

У тај логички комплекс уклапају се и изјаве Могеринијеве (у видео-поруци учесницима скупа) како је "Западни Балкан за нас приоритетно питање... али да у Унији постоји жеља да се тај процес консолидује".

У политичком жаргону "приоритетно" значи брзо, док "консолидовати" процес значи успорити га, па Могеринијева ту у ствари каже – убрзајмо да успоримо.

Поред тога, скуп је стењао и под низом редунданси, илити досадних очигледности, типа "без Западног Балкана Европа није комплетна".

Аустријска министарка дипломатије Карин Кнајсл је превазишла све изговорено кад је пледирала да се "Западни Балкан преименује у Југоисточну Европу, јер се на тај начин прихвата његов европски карактер".

Зови, само зови...

Скупом се пролила толика количина конфузије, неодговорности и културне супериорности да предлог Карин Кнајсл о "преименовању" Балкана звучи као добар виц.

Пре распада Југославије се тај крај ионако звао "југоисточна Европа", а постао је "западна" да би лакше ушао у ЕУ. Мислило се, Запад лакше прихвата запад...

И поред свог образовања, елоквенције и мултијезичности, Карин Кнајсл постаје проблематично кадровско решење, не више због тога што иза њеног именовања стоји Штрахеов FPÖ.

Најпре, она о Балкану, како год се он звао, не разуме ништа осим пар општих фраза, иако је то у новијој историји главни интересни простор аустријске дипломатије – некад геостратешки, данас у смислу утицаја и престижа.

Истина, она је и постављена да земљу представља у глобалним институцијама, да мири Аустрију са Русима, Арапима и Турцима, да решава блискоисточну кризу увек корак испред Руса и Американаца. Западнобалканску агенду је преузео канцелар Курц.

У непуну годину дана аустријске владе, тај изворни план је изгубио чврсте контуре. Канцелар Курц је потпуно разбио динамику српског приступа ЕУ, тиме што је прогласио догму заједничког уласка свих преосталих кандидата с балканског простора.

Није он једини у ЕУ који заговара "консолидацију", то јест успоравање процеса проширења, али од њега се очекивало више смисла за регионалну политику.

Истовремено је деловање Карин Кнајсл у оном простору због кога је и постављена, такође постало упитно.

Такси за Вавилон

Пуних осам месеци се у Уједињеним нацијама радило на тзв. Миграционом пакту. Свечано потписивање, односно почетак процеса ратификације, договорено је за 10. децембар на скупу УН у Мароку.

Вашингтон се још у старту повукао из документа, за њим су то исто најавили Мађарска, Пољска и Аустралија.

Аустрија је од почетка до краја преговора остала у групи од 190 држава чланица УН које су подржавале тај документ.

Аустријски дипломата је седео на сваком одбору, и за сваку формулацију стајао у дневној комуникацији са Министарством спољних послова у Бечу, оним истим које води Карин Кнајсл.

Прошле седмице је канцелар Курц објавио да Аустрија размишља о повлачењу из Миграционог пакта УН.

Нема сумње, Миграциони пакт је политичка бомба, коју је светска дипломатија месецима конструисала у тишини.

У том документу се миграције проглашавају људским правом, прописује се да све земље морају примити све мигранте у неограниченом броју и отворити им све постојеће социјалне ресурсе као и властитим грађанима.

Према Пакту УН, нације престају да буду нације, државе престају да буду државе, осим ако не раде у правцу стварања универзалне глобалне државе. Све то као "правно необавезујући документ" који трасира развој у будућности, прокламује жеље и намере.

Једна је ствар како је рад на документу тако далекосежног значаја остао у слепом оку великих медија, потпуно испод радара јавног интереса.

Друга је ствар зашто је аустријска дипломатија била активни преговарач у том процесу, зашто је прихватила последњу верзију из јула ове године, да би онда прошле седмице аустријски канцелар изјавио да се "Беч вероватно повлачи".

Пре две седмице су европски медији, укључујући и српске, били импресионирани говором Карин Кнајсл у Генералној скупштини УН на четири језика.

Фокус је стављен на спектакл, на вашарски угођај светске организације кад говорити на четири језика постаје важније од тога шта је речено на једном.

Бечка дипломатија је отишла на пикник испод Вавилонског торња. Питање је ко ће први свирати повратак у топло крило регионалних интереса.