Пат по пат, патриотска Европа

У читавој ЕУ, као и у низу земаља чланица множе се ситуације у којима нико не побеђује и нико не губи дуже од неколико дана. Мотор Уније полако стаје. Оптимиста би такав развој назвао балансом снага или исфорсираним компромисом, док би песимиста извукао закључак да се ЕУ распада. За разлику од њих, реалиста би се одлучио за дијагнозу пат позиције.

Јер оно што се у петак догађало на затвореном састанку министара полиције у Бечу само је етапна победа десних популиста и исто тако етапни пораз левих елитиста, при чему и једни и други остају у борбеној формацији до даљег. Компромиси изгледају другачије, чак и кад су исфорсирани, дивљи и болни (као да другачијих и има); чак и кад су присиљени као у рецепту за присиљено зеље!

Шта се догодило, мимо оног што су све европске јавности, без обзира на чланство својих земаља у Унији, сазнале са заједничке прес-конференције домаћина Хајнцa Кристиjана Штрахеа и госта, италијанског министра унутрашњих послова Матеа Салвинија?

Укратко, министар миграција Луксембурга Жан Аселборн је бацио слушалице на сто, рекао "опет оно го..о", циљајући на Салвинија, евентуално "опет ср..е", зависи за коју се нијансу француског превода "мерде, алорс" одлучите.

Након тога је Аселборн устао и демонстративно изашао из сале, није се појавио чак ни на каснијем позирању за фотографију учесника састанка, у међународном политичком жаргону за заједничку "породичну фотографију". Аселборн није "породица", тамо где Салвини јесте.

Дотична епизода се збила на, за јавност, затвореном састанку европских министара и њихових колега из афричких земаља, на коме се расправљало о стварању финансираних избегличких центара ЕУ у Африци.

Успут, гости из Африке су сви до једног рекли да отварање таквих центара на њиховој територији не долази у обзир, што за комесара за миграције ЕУ Аврамопулоса значи да је та прича готова, а за аустријског министра полиције Кикла да погађање тек почиње.

Дакле, Аселборн је управо држао говор у коме је рекао да европски народи пате под лошом демографском сликом, да сви скупа показују ниски наталитет и старење становништва, па им је због тога "неопходна свежа миграција". Сажето, да је долазак милиона миграната из Африке и Азије велика срећа за европска друштва.

Салвини га је нецеремонијално прекинуо, изјављујући како он има другачији поглед на ствар: "Ако је вама у Луксембургу потребна свежа миграција, само напред. Код нас у Италији бих ја радије помогао Италијанима да имају више деце."

На то се Аселборн изнервирао и упао Салвинију у реч, добацујући како је Луксембург пун италијанских миграната, који тамо не би били "кад би се Италијани уопште бринули о својој деци".

Док је Салвини одавао слику неког видљиво забављеног ситуацијом, Аселборн се бесно дигао од стола, рекао "опет оно го..о" и нестао.

Јавност о тој епизоди не би знала ништа, или би добила само суви извештај без сочних детаља, да сам Салвини није снимак ставио на своју Фејсбук страницу, уз примедбу како његов коментар "Аселборну очито није добро сео у стомак".

Пат по пат, patee

"Patee" се зове свака отмена паштета кад је наручите у француском ресторану, или купите у бољем дућану. У горе описаном вербалном обрачуну нема, међутим, ничег отменог, само гола реалност која проговара из подељеног бића Европске уније. 

С једне стране, леве елите које би од европских историјских достигнућа направиле "паштету" и поделиле на равноправне делове са читавим светом у невољи, што дође на пар милијарди људи. 

С друге стране, десни популисти, који би у друштву властитих сународника радије јели стејк припремљен по националном рецепту – остали Европљани, под условом да не извољевају превише, добродошли су, али нико други.

Из идеала агирају и једни и други. Док су леви елитисти спремни да у име виших идеала расточе властита друштва, десни популисти су управо опстанак националних друштава прогласили идеалом.

Њихови циљеви постају дијаметрално супротни. То је довољно лоша вест, кад не би било још лошије – да ниједна од тих снага на средњи и дужи рок нема снаге да победи или изгуби, осим у револуцији, у којој би Европа као целина била губитник.

Чак су се до сада десни популисти показали као компромиснија, политички зрелија и друштвено одговорнија снага, што не говори толико о њима, колико о губитку осећаја за реалност на другој страни, код хуманистичке левице.

Хуманистичка левица, позната још и под називима леве елите или интелектуална хуманистичка сцена, већ три године драматично тоне у свет политичких фикција и фантазија, све мање способна да проблеме друштвеног управљања схвати у њиховим реалним димензијама. Или још горе, да предвиди последице својих одлука.

Та хетерогена елита, лабаво састављена од политике, великих медија, академских и уметничких кругова, дочекује сваке националне изборе с грчем у желуцу, а сваки добитак десно популистичких партија проглашава маршом фашиста кроз институције.

Истовремено се сваки гласач који бира такве странке проглашава фашистом и нацистом. То опет промашује суштину ствари, јер добар део нових гласача популистичке деснице не гласа тако јер су сами десно, већ зато што немају другог начина да хуманистичке елите зауставе у њиховој аутодеструкцији и европској деструкцији.

Резултат је низ националних пат позиција које Европу у перспективи гурају у политичку блокаду.

Пример Шведска

Шведска је бирала пре неколико дана, 9. септембра. Данима су "хуманисти" дизали галаму да је то крај шведског пута у цивилизацију, да ће десни популисти Јимија Окесона добити већину.

Уместо тога, створена је пат ситуација. Социјалдемократе (С) су добиле 28,5 одсто гласова, минус два и по у односу на прошле изборе, али су сачувале вођство. 

Модератерна (М) је са 20 одсто такође сачувала своје друго место, једино је изгубила три и по процената подршке. 

Трећи је СД, шведске демократе Јимија Окесона, са 17,5 одсто гласова, добитак од пет процената. Што су други изгубили, Окесон је нашао.

Поредак је остао исти, али што се тиче састављања кабинета, ништа више није исто. 

СиМ имају сада заједно 171 посланика у парламенту од 349 места; недостаје им апсолутна већина да би формирали владу.

То није добро, јер се не ради, као што би нас иницијали завели, о садомазохистичком клубу, већ о две умерене политичке партије, једна леви центар, друга центар, које су у принципу победиле – али не довољно.

Мустра се понавља и код популиста – и они победили, али још мање довољно. 

При томе је Окесонов СД само условно модерна популистичка десница. Основана 1979, та странка је изворно наступала са расним, па и директно националсоцијалистичким захтевима. На моменте се звала "Шведска Швеђанима" (BSS, Bevara Sverige Svenskt), док се 1986. није уклопила у умеренији популистички мејнстрим, по формули "Европа Европљанима".

Пример Италија

Тешко је заборативи драму италијанских избора од 4. марта ове године. Брисел је накратко престао да дише – после је наставио, али сада на властиту одговорност. 

Покрет "Пет звезда" (M5S), лево популистичка и евроскептична партија Бепеа Грила, добила је 33 одсто гласова, док је Демократска партија (ПД) левог центра пала на 19. Бепе Грило је добио плус од седам процената, управо колико је ПД изгубио. 

Лега норд Матеа Салвинија је са 17,5 одсто подршке постала трећа снага, али то је само део европског проблема. Ствар је у томе што је Салвини добио чак 13 процената више него на прошлим изборима, од четири, хоп на 17!

Пошто је јасно да у таквом идеолошком поретку (леви популисти, хуманистичка левица и десни популисти) нема коалиционо компатибилних, чак и да се не ради о Италији, формирање кабинета је постало Сизифов посао.

Два месеца после избора је Покрет "Пет звезда" тражио од државног председника Матарела да распише нове изборе, јер од владе нема ништа.

Матарела се понео као немачки председник Штајнмајер прошле зиме и читаву првопласирану тројку натерао на нове коалиционе преговоре.

Након само неколико дана, и сам сломљен безизлазом, Матарела је затражио од "Пет звезда" да склепају "неку неутралну владу" која ће земљу водити до поновљених избора, доста више. 

То је био моменат када на сцену ступа исфорсирано пријатељство "Пет звезда" и Леге норд, чије вође Ди Мајо и Салвини проналазе додирне тачке у програматском евроскептицизму.

Кабинет је формиран 1. јуна ове године, не без даљих драматичних епизода у којима је Ди Мајо премијерску столицу давао, враћао и на крају препустио беспартијској особи (Ђузепе Конти) – за сваки случај, ако ствар крене по лошем, "Пет звезда" не сноси директну одговорност. 

Формирање владе је трајало само три месеца, али каквих! ЕУ се још опоравља од последица италијанских коалиционих преговора. Сад са Оселборном смо видели, не баш успешно.

Пример Немачка

Немачки избори од 24. септембра прошле године су такође имали исту мустру, са пат позицијом која је земљу скоро шест месеци држала у шаху. За модерну Немачку незамислива, потенцијално опасна ситуација, чије последице управо доживљавамо са инцидентима у Хемницу. 

Прошлог септембра је групација ЦДУ–ЦСУ сачувала вођство, али је изгубила скоро девет одсто гласова у односу на прошле изборе и забележила најлошији резултат од 1949. 

Социјалдемократе из СПД-а су са 20,5 досто остали други, али изгубили пет одсто подршке. Био је то политички масакр над хуманистичком левицом, ако узмемо да се и канцеларка Ангела Меркел са добрим делом своје по имену конзервативне странке већ три године налази у том идеолошком табору.

Десно популистички АфД је дошао на скоро 13 одсто, али мерено од нуле на претходним изборима! Чак и то не би у практичном смислу значило много, да прве две странке (ЦДУ–ЦСУ и СПД) нису изгубиле тако пуно, и то управо због истих ствари због којих је АфД и добио.

Пример Холандија

Избори у Холандији су одржани пре више од годину дана, 15. марта 2017. 

Сви су се тресли од, благо речено, десно популистичке странке ПВВ Герта Вилдерса. Истраживачи јавног мњења и медијски коментатори су им у ужасу чак прогнозирали 30 одсто гласова, 40 посланика у парламенту од 150 места.

На крају су конзервативни либерали премијера Марка Руте сачували вођство (21,3 одсто), али са губитком од пет поена, док је Герт Вилдерс истина постао други, али са тек 13 одсто гласова, плус само три процента у односу на претходне изборе.

Свеједно, тада је створена политичка мустра која се одржавала и на свим каснијим, горе споменутим изборима – што значи да поредак мање-више остаје исти, само формирање влада захтева надљудски напор.

Како такав поредак (првопласирани 21 одсто, другопласирани 13) значи да је холандска политичка сцена безнадежно разуђена, јасно је са којом монументалном пат позицијом су Холанђани имали посла.

О коалицији се преговарало пуних седам месеци, до октобра 2017, када је Марк Руте сакупио конзервативни ЦДА, леве либерале из Д-66 и хришћанску унију ЦУ, да би јавности презентовао кабинет који рачуна на подршку 76 посланика у парламенту од 150 места. Да се само један предомисли, ето невоље; ако два, оде Руте!

Пример Аустрија

Има ли потребе ићи у детаље?

Коалициони кабинет канцелара Себастијана Курца влада заједно са Штрахеовом Слободарском партијом уз помоћ уредне парламентарне већине већ скоро девет месеци, а да га пола земље, добар део чланица ЕУ, већина бриселске номенклатуре, као и сви већи европски медији још нису прихватили као демократски легитимно изабраног политичара, с правом да води националну егзекутиву унутар уставног периода од пет година.

Аргументациона линија критичара је следећа – као што сви знају, Штрахе је нациста. Тиме што га је узео у коалицију, и Курц је постао нациста, само млађи и окретнији. Курц је према тој школи мишљења нешто као "нацистички шегрт", десничар ухваћен у раним радовима.

Осим политичке мустре пат позиција, сви горе наведени национални примери показују следеће: да такозвана хуманистичка левица тврдоглаво захтева од свих других партија, од умерено левих до умерено десних, од хришћанских, преко зелених до либералних, да међу собом морају прихватити било какву коалициону комбинацију, чак иако се идеолошки не подносе, а програми им се одбијају, све то са циљем да се обезвреде изборни добици десних популиста.

Ако је тако, а зашто их онда они помажу? Јер се управо то догађа – да тиме што губе додир са реалности, хуманистичке елите дижу изборни рејтинг десним популистима.