Европа у салону кривих огледала

Као философ историје, како оцењујете реалност овог тренутка?

Уопштено бих рекао да је на делу категоријално изобличавање тренутне стварности. Реалност се доживљава кроз серију искривљених перцепција.

Молим неки пример.

Већ тридесет година у аустријским медијима влада драма због могућег суделовања ФПО у влади (1).

Не каже се увек сасвим јасно, само се још горе инсинуира да, ето, нама фашизма ако ФПО уђе у владу.

Немојте ме разумети погрешно, нисам љубитељ тренутне коалиције, али фашизам колико видим није избио, осим ако ми је нешто у међувремену промакло.

Константно призивање и аналогизирање садашње ситуације са временом између два рата је једно такво изобличавање стварности.

Данас је на делу потпуно промењена ситуација. Онда су европске силе деловале глобално и спроводиле политику агресивног национализма, док данас владају дефанзивни односи.

Нема говора о томе да се Европа војно или демографски налази у експанзији, као што је било крајем 19. века. Зато би било смислено проблематизовати ситуацију с неког другог краја.

Који крај предлажете?

Некоме ко тврди да поседује историјску свест већ би требало да упадне у очи да је први мањински кабинет социјалдемократе Бруне Крајског (2) био могућ само захваљујући подршци странке ФПО. А то у широј јавности није уопште била тема!

Није било тема ни то да је у првој већинској влади Бруне Крајског седело четворо бивших нациста, и то заиста правно оптерећених (3).

А данас? Ако се погледа ватрена реторика протеклих година, долази се до закључка: "Фашизам ће у Аустрији избити онда кад социјалдемократе више не седе у влади". Разумем, то је свакодневни рат партија, политички фолклор.

Али истина се тврдоглаво гура под тепих – да је политичка ситуација у последње три деценије потпуни новум који тражи нове појмовне категорије.

А тај "новум" Вам иде на живце?

Очигледно не толико колико Вама. Зато што се овде не носимо с моралним проблемом, већ са категоријалним. Једино што помаже је константна рефлексија на питање – где је тај простор у коме се категорије савијају и изврћу.

Даћу вам још један пример – невероватан, брзи развој Кине у последње три и по деценије не добија у европским медијима пажњу у димензијама које заслужује.

У међувремену је опште место да се Американци више него до сада концентришу на простор Пацифика. Чак тако интензивно да се у америчкој дипломатији и медијима већ говори о Тукидидовој клопци.

Тукидид, или о томе како све још једном исто...

Шта је "Тукидидова клопка"?

Грчки историчар Тукидид је у петом веку пре Христа овако описивао Пелопонеске ратове: "Директан узрок за рат је био успон Атине и страх који је он изазвао у Спарти."

Харвардски професор Грејам Алисон је у својој књизи (4) излистао 16 таквих аналошких ситуација из последњих петсто година које су у три четвртине случајева директно довеле до рата. Мислим да је то озбиљно упозорење.

Ви верујете да ће између САД и Кине доћи до рата?

Ја кажем да се конфронтативни потенцијал међу њима у последњој деценији драматично заоштрио. То се у Европи уопште не перципира као опасност.

Мислите ли да се и руска политика разуме на погрешан начин?

Проблеми с Русијом показују све карактеристике хистерезе (5). Политичке институције су инертне, вуку иза себе превазиђене категорије као конзерве на репу. Ако тако презентирате светску историју, само учвршћујете клишее.

То значи, они који данас критикују Русију и политику Владимира Путина реагују без разлога?

Који су разлози који данас индицирају постојање руске опасности?

Када је то Русија у последњих двеста година започела агресивни рат против неке од европских сила – 1812. (Наполеонски ратови), 1853. (Кримски рат), 1904. (руско-јапански рат), можда 1914. или 1941?

Колико ме сећање још служи, те ратове су започињале Француска, Немачка и Велика Британија.

Рат у Грузији или Украјини нису продукти руске агресије?

Ако вам је то тако јако стало, та два рата се условно могу назвати руском агресијом. Али не руском агресијом према Западу!

Свака велика сила штити своју сферу утицаја. Потпуно сам сигуран да су руске акције на Криму, као пре тога у Грузији, само реакција Русије на источно проширење НАТО алијансе.

Крим је од касног 18. века био руски. И да га је Никита Хрушчов 1954. поклонио Украјини је чиста унутарсовјетска ствар, која тада европским медијима није била вредна чак ни једне вести.

Са распадом Совјетског Савеза то је одједном постало приоритетно питање, читав међународни поредак виси на Криму, опстанак либералне демократије виси на Криму, и слично!

Кад покушам да ствар видим из руске перспективе, рекао бих да је било апсолутно неопходно вратити Крим Русији.

Да то Русија није учинила, америчка флота би док си трепнуо имала базу у Севастопољу. Хоћете ли ме сада назвати "Putin-Versteher"?

Ко разуме, крив је

Нисам намеравала. Кад боље размислим, зашто Вас не бих тако назвала?

Зато што ништа није тако глупо као дерогативна фраза о "разумевачима Путина", Putin-Versteher. "Разумети" је нормативно неутрални појам. Разумети се мора увек и пре свега непријатељ, не пријатељ. Овај други ће вам опростити грешке, први неће.

Разумети Путина не значи волети Путина. Русију ја не оцењујем у моралном смислу, не браним је и не оправдавам.

Ја само кажем како агирају велике силе: свака хегемонијално штити своју сферу утицаја и утврђује је од мешања са стране.

Ко још данас спомиње тзв. Монро-доктрину (6), која је од 1823. службено на делу и коју је Теодор Рузвелт без пардона спроводио? Наравно да је западна хемисфера под америчком сфером утицаја. То је у реду.

Али испада да је срамота приметити кад се америчка сфера утицаја "убацује" у туђе.

Да ли је у реду да се данас многи боје Трампове политике?

Трамп гази илузије Европљана да тамо увек имају посла с једним добронамерним хегемоном, онако како је његов претходник Барак Обама деловао на многе. Деловао, не кажем био.

Али груби тон није ништа ново у америчкој историји. Сетите се Теодора Рузвелта, његов мото је био "говори благо и носи мотку". Успут речено, он није никад говорио благо, био је груби ратник.

У последњих неколико година, Европска унија се завукла у неколико себи драгих илузија, и сад не може напоље.

У ком смислу?

Никад нисам веровао да процес европског уједињења неопозиво води ка стварању једне европске државе, као што је то јавно сањао бивши аустријски председник Хајнц Фишер. Културни и економски диспаритети међу државама су превелики.

Осим тога, велике државно-територијалне промене су без изузетка настајале у насилним процесима.

Немачко уједињење 1871. није продукт демократско-дискурзивног процеса, већ пруске политике моћи против Француске. Уједињење Италије 1870. је такође остварено у крвавим обрачунима.

Дакле, уједињена Европе се може родити само из рата?

Видите, ту је неки неспоразум. Ја нисам нормативни мислилац. Ја само посматрам, и као посматрач примећујем да велика политичка престројавања никад нису остварена кроз преговоре.

Због истог разлога нисам веровао ни у евро, иако му сад напротив желим све најбоље. А желим му изврсно здравље зато што се САД као светски хегемон налазе у паду, док истовремено владају читавом светском економијом.

Долар је и глобална и национална валута. Због тога је за све егзистенцијално питање да постоји евро као још једна јака интернационална валута, да се не би свет сломио с Америком.

Али...?

Али не верујем да је евро у овој форми способан за живот. Економисти о томе нису истог мишљења. Једно је сигурно: ЕУ је програм политичких елита.

Француска и Холандија су на референдумима 2005. одбили Устав ЕУ. Сви референдуми о евру су у Скандинавији пропали. То су све озбиљни симптоми незадовољства демоса, који се, међутим, политички и медијски еуфемистички камуфлирају и омаловажавају.

Како су добре намере левице довеле Европу пред врата десног популизма

Кажете да моментум руши европске илузије. Чему то води?

Онамо где се никоме неће допасти. На пример, ка порасту деснопопулистичких партија као што је АфД у Немачкој. С тим да је "десни популизам" полемичка категорија.

Социолог Ралф Дарендорф је о политичкој употреби тог појма рекао – "популизам је произвољна етикета за оне који су супротног мишљења од нашег".

Како год тај феномен назвали, он није разлог за радост.

Наравно да не. Но и поред свега, треба бити јасан – пораст десног популизма је продукт неконтролисане миграције.

Миграциона струјања имају данас потпуно другачије узроке, димензије и културне елементе него у време јеврејских миграната уочи и за време нацистичке владавине. Сваке аналогије су непримерене и воде у криву политику (7).

Политика отворених граница у лето 2015. је за мене крива политика. Наравно да је оно што се мора учинити ако се заштита спољних граница схвата озбиљно у техничком смислу ружно и одвратно.

Али одговорни политичар мора бити у стању да схвати консеквенце ако то не уради. Успон АфД-а је потпуно предвидљив феномен. Као и Брегзит. Иза њега стоји банда демагога која је Уједињено Краљевство гурнула у велике тешкоће – не нас, него Британију.

Али у крајњој линији и Брегзит је резултат одсуства сензибилитета ЕУ према последицама масовне миграције.

Онај ко као немачка канцеларка Меркел верује у фразу "wir schaffen das" (ми то можемо), тај је идиот. Кад милиони из једног потпуно страног културног круга у кратком времену уђу у државе уређене по социјалним принципима, последица су екстремне напетости.

То није питање ксенофобије, већ трезвености. Европа је врло неодговорно заборавила све историјске лекције масовних миграција.

Право на трезвеност узимају и они који данас поздрављају пријем миграната.

Оно што важи за писање историје, важи и за политичку употребу тзв. духа историје: нико ништа не научи, само се ослушкује тај огромни простор историјског еха и узима шта коме треба.

Оно што историја довикује данашњици је оно што данашњица у њу пројицира.

Хоћете рећи да је историја савремени феномен?

Управо тако. Свака генерација је поново пише. Историја је увек за некога, никад за све. Успут, историја као активни субјект савремене политике је потпуно нови феномен.

Појам јединствене историје постоји тек од 18. века кад ју је Хегел дефинисао као дух који се остварује у фазама. Тек су тада "историје" уједињене у "историју".

Don't know much about history...

Историја не постоји?

Не, не постоји. Јакобинац ће Француску револуцију описати у другачијим појмовима од аристократе.

У "Мучнини", једном од својих главних дела, Жан Пол Сартр описује следећу ситуацију: један историчар покушава да напише причу о неком авантуристи из 18. века.

Историчар се годинама мучи, сакупља грађу, али му је његов јунак свеједно све даљи. Једног тренутка му сине шта је проблем – фали му тачка посматрања!

Фали му одређена морална и политичка перспектива којом ће проценити свог јунака.

Како је Сартров историчар особа просветљена и рефлексивна до нихилизма, он не успева да напише књигу. Нема упоришне тачке, нема историје! God's Eye View, божја тачка посматрања не постоји. Постоје само перспективе.

Свака држава, свако друштво, свака породица подупире властити идентитет неком историјом. То је стање ствари.

Понеке историје остају стабилне само док су то и политички, морални и социјални односи који их носе.

Фридрих Ниче је правио разлику између писања историје у критичком, компилацијском и монументално-херојском стилу.

Како ми данас пишемо историју?

Данас се историја пише из негативно монументалистичке перспективе, што ће рећи из перспективе жртве. Меморијални картели се боре за статусни монопол жртве.

Како је дошло до тога?

Феномен је заживео са актом "Affirmative Action" под америчким председником Линдоном Џонсоном, који је тим законом наредио бољи третман мањина.

Мислило се на Афроамериканце, који су заиста прошли страховити мартиријум у Америци.

Одједном је на том пољу настала снажна "унутаржртвена" конкуренција – жене, хомосексуалци, Порториканци, Јевреји.

Одједном су се појавиле институције које су промовисале интересе жртава, док су истовремено водиле властиту интересну политику.

Америчка ТВ серија "Холокауст" је настала као реакција на серију "Корени" (8).

Одонда посао иде као подмазан. Показало се да је оно што је Џонсон имао на уму, имало знатне ненамераване последице.

Макс Вебер би рекао, свака радња има ненамераване последице. Погледајте само Католичку цркву.

О. К. – какве па то сад има везе с Католичком црквом?

Католичка црква своју легитимацију изводи из Беседе на гори (9), али је као освештено тело политичке моћи увек спроводила и властите интересе.

А они нису нужно идентични са онима из Беседе. Кад говоримо о историји, моја омиљена реченица је "свака историјска истина је само једном истинита".

Превод и обрада Весна Кнежевић, дописник РТС-а из Беча

Напомене:

1) Прави "страх" од ФПО је у Аустрији почео тек 1986, када је Јерг Хајдер преузео странку.

2) Канцелар СПО Бруно Крајски владао је од 1970-83, укупно четири мандата.

3) Hans Öllinger, Josef Moser, Erwin Frühbauer, Otto Rösch i Oskar Weihs (Ханс Елингер, Јозеф Мозер, Ервин Фрибауер, Ото Реш и Оскар Вајз) су у променљивим комбинацијама остали у кабинетима Крајског, Rösch до самог краја, упркос протестима Симона Визентала.

4) G. T. Allison "Destined for War: Can America and China Escape Thucydides's Trap?" Boston, 2017.

5) Hysterese, појам из старогрчког којим се описује касна реакција на неки угашени стимулус. Овде у смислу Бургера мисли се да су данашње антируске санкције у ствари проглашене Совјетском Савезу, а не модерној Русији. "Стимулус" је бивши Совјетски Савез, а не "заштита" Европе од руске опасности.

6) Џејмс Монро, пети председник Сједињених Држава, формулисао је 1823. принципе америчке спољне политике којима се легитимизују сфере утицаја.

7) Немачка канцеларка Ангела Меркел је, поготово у почетку миграционе кризе 2015. правила такве паралеле, у смислу да су муслиманске избеглице данас оно што су за време нацизма биле јеврејске. Успут: Енглези ни онда нису примали јеврејске избеглице, већ су их депортовали у Немачку као "сигурну земљу".

8) Мисли се на телевизијске серије о црној епопеји "Roots, прича једне породице", 1977, и "Холокауст, прича јеврејске породице Вајс" из 1978. Обе је режирао Марвин Чомски.

9) Компилација Исусовог учења у Матијином јеванђељу, Мат. 5–7.