ЕУ иза Лондона, Лондон изван себе

Ново, све озбиљније погоршање односа на релацији ЕУ–Москва, зацементирано у Бриселу прошлог четвртка и петка, добија своју властиту динамику у којој судбина самог Скрипаља постаје ирелевантна.

Први спољнополитички корак немачке канцеларке Ангеле Меркел у њеном четвртом мандату донео је ново удаљавање од Москве. Без ње, саопштење шефова држава и влада ЕУ (Европски савет) не би добило форме нове дипломатске катаклизме која се спрема Старом континенту.

Сада је и службена Москва схватила да је ситуација од краја ове седмице битно драматичнија него што је била пре десетак дана, кад је британска влада протеривала руске дипломате "недефинисаног задужења" из Лондона.

Најбољи доказ за то је интервју руског амбасадора у Берлину Сергеја Нечајева дат јуче (24. марта) немачкој новинској агенцији ДПА, у коме се немачка влада упозорава да "не игра за туђи рачун, и још затворених очију".

Немачко безусловно солидарисање са Великом Британијом могло би имати "последице по Берлин", упозорава Нечајев, додајући како је то посебно битно у склопу "стратешког значења немачко-руских односа".

Берлин, затворених очију у туђу корист

Подсећање на "стратешко значење немачко-руских односа", јавно послато Берлину са екстериторизованог пункта амбасаде, делује као очајнички покушај руске стране да ново–стару немачку владу примора на више историјске рефлексивности.

Нечајев не прети, он апелује. Да је ту исту фразу употребио председник Путин, то не би био апел, већ претња.

Оно што је необично је да такве фине нијансе данас долазе од Руса, нације чији су највиши представници некад лупали ципелом по говорници (Хрушчов) или били превише пијани да изађу из авиона (Јељцин).

Британци напротив, некад носиоци хладно-циничне високостилизоване школе, данас остављају утисак брахијалне дипломатије – Лондон се понаша као да му није циљ само да се извуче из канџи ЕУ, већ да неће посустати на ретроградном курсу док се не врати у време Вилијама Освајача.

За Лондон је то у реду, али за Берлин није, и то је оно што је Нечајев у ствари рекао, иако није директно изговорио. Разлика реферира на чињеницу да се дугорочна судбина Европе у крајњем ефекту не одлучује у конфронтацији Москве и Лондона, али се и те како одлучује, и одлучивала се, у конфронтацијама Москве и Берлина.

Зато се на свако преиспитивање формуле о "стратешком значењу немачко-руских односа" до кости смрзавају сви они који послератни поредак од 1945. наовамо разумеју пре свега у техничким терминима, у смислу чиме је тај поредак ношен, чија партиципација га чини плаузибилним – сарадња Москве и Берлина, без обзира на ниво односа у различитим периодима.

Сада је први дипломатски корак канцеларке Меркел у новом мандату тај да резолутно поведе немачко друштво ка једној ирационалној тачки где ће нестати сви обзири послератног поретка, све кочнице, самодисциплине и дисциплине, сав онај рационални механизам економије, трговине, друштвених обзира и културног респекта који Берлин и Москву држи у мирнодопском модусу.

Дилема која при томе остаје без поузданог одговора, евидентно и за Русе, о чему сведочи изјава амбасадора Нечајева је – да ли то канцеларка Меркел ради свесно или несвесно, намерно или нехотице, држи ли у руци добре карте или блефира?

Наравно да се увек може рећи како су санкције на делу четири године, период унутар кога је већ разбијено довољно политичког порцелана између Москве и Берлина, па сад један састанак Европског савета више или мање не доноси битну промену.

Погрешно, прошле недеље се за Европу догодило нешто суштински, а не само квантативно лоше.

Москва је до сада спремно, кад не може другачије, подносила санкције, између осталог и зато што је до њих дошло због нечега што су Руси хтели и желели – Крим; били су спремни да плате цену. Од прошле седмице, међутим, Москва је у дилеми да ли и у којој мери кажњавање Русије има везе са оним што Берлин хоће.

Још јасније: Москва почиње да се пита, тек сада, да ли то Берлин можда ужива у политичком кажњавању Русије?

Из лошег у горе

Персонификована у лидерима политички најрелевантнијих националних држава, ЕУ се прошле седмице у потпуности солидарисала са Великом Британијом.

Сви коментари у великим медијима немачког говорног подручја недвосмислено интерпретирају крајњи исход Европског савета у том смислу. При томе се у дифузну моралну нелагоду како су управо одлазећи Британци ти којима се чини услуга, меша жалост да осуда Москве није испала још упечатљивија.

Франкфуртер алгемајне цајтунг 1: "Европа појачава притисак на Русију. ЕУ повукла амбасадора из Москве. Канцеларка Меркел прети новим мерама."

Франкфуртер алгемајне цајтунг 2: У последње време медиј који се истиче ретком комбинацијом злобне инфантилности: "Win-win сценарио за Путина. Има оних који кажу како управо чињеница да је употребљен отров новичок представља врхунски доказ да Кремљ није уплетен у атентат на Скрипаља. Путин није толико глуп, кажу такви, да на месту злочина практично остави своју визиткарту! Али то је тако плитко размишљање – баш зато што је интелигентан, Путин је могао наредити атентат, јер му је јасно како је то толико глупо да нико озбиљан неће поверовати да он стоји иза тога."

Шпигел: "Тврди оклоп, меко срце. Европљани су у потпуности стали на страну Британаца – као да се са њима не налазе усред преговора о Брегзиту. Ситуацији не мањка иронија, будући да Британци управо сада виде како то изгледа када се јака и сложна ЕУ уједини у осуди противника. Ток Брегзита показује да је ЕУ тријумфовала по свим тачкама – није Британцима правила уступке у том смислу, али им је за утеху испоручила Русе на тацни, а чини се да Лондон друго и не занима."

Зидојче цајтунг: "Кад би се ЕУ распала, био би то поклон за Трампа и Путина. Барем због тога се исплати остати заједно. Иако сами више нису чланица, барем не ментално, Британци су успели да повуку ЕУ на своју страну."

Ноје цирхер цајтунг: "Успех британске дипломатије. Терези Меј је пошло за руком да ЕУ уједини у заједничкој позицији против Русије. Након што се прво срела са немачком канцеларком и француским председником, обавестила је у пленуму и остале шефове држава и влада о "бесрамном и бескрупулозном нападу на Велику Британију" који се одвија по "познатој мустри руских агресија на суседе и Европу у целини". Атмосфера између Британаца и партнера из ЕУ била је тако добра, како већ месецима није – чак је Тереза Меј померила повратак за Лондон читав један дан."

"Безрезервно на британској страни"

У понедељак, шефови дипломатија ЕУ нису успели да дођу до јединствене осуде зато што су неке чланице, "пре свих Грчка, која живи на џепу ЕУ" (Пресе), одбили да Лондону пруже безрезервну подршку. Разумемо да их боли, јасан нам је случај повређеног поноса, све даље од тога је овог тренутка спекулација – отприлике је тако завршен сусрет министара.

Ни три дана после тога, шефови држава и влада ЕУ су у завршном саопштењу пренели супротну поруку – Москва је "highly likely" одговорна за тровање Скрипаља, из простог разлога "јер не постоји ниједно друго плаузибилно објашњење".

На тај логично несигуран силогизам, уследила је цинична семантика. На заједничкој прес-конференцији, Меркелова и Макрон су изјавили како су "спремни да размисле о додатним мерама против Русије".

Шта су додатне мере – додатне санкције? Језички гледано, санкције спадају у мере које неко спроводи, иако све мере не спадају нужно у санкције.

На основу оног што се спрема од сутра, биће да врхушка ЕУ санкцијама сматра само оно што се договори на нивоу ЕУ, док би најављене "мере" били политички потези на националном нивоу са снагом националних санкција против Москве. Како је коме драго, рекао би Шекспир.

Националне "мере" имају за предност то да за њих није потребна сагласност свих 28 чланица, "од којих неке стоје на другачијим позицијама, имају диференциране интересе и негују различите традиције у односима са Русијом" (Туск у Бриселу). Преведено, не гаје сви тако тамну историјску страст према Русима као Пољска и Балтик.

Зато су се чланови Европског савета вратили кућама из Брисела да размисле колико је "у складу са њиховом националном традицијом" да, ојачани снагом ЕУ, која вуче кола повређеног британског поноса, проглашавају нове "мере" против Москве – повлаче амбасадоре, јуре "шпијуне" у редовима локалних руских заједница, "спаваче" у домаћој интелигенцији, и "разумеваче Путина" међу медијским људима.

Немачка, Француска и Велика Британија су најизразитији део западног идентитета Европске уније. Гледано историјски и традиционално, Немачка није Запад, али у модерном смислу, она то данас јесте. Поред западног, има ЕУ и друге идентитете, то јој је без сумње највећа културна вредност.

Оно што се тренутно догађа је то да Меркелова, Макрон и Тереза Меј, као носиоци репрезентативног идентитета ЕУ, дају стартни пуцањ за отварање лова на идеолошке вештице по Европи.

Терези Меј је свеједно, Макрон нема снагу да механизам кажњавања Русије одржи у том интензитету. Остаје немачка канцеларка Меркел, чији дипломатски и политички предумишљаји у односима с Русијом поседују много већу тежину – зато што се европски мир од 1945, а у драматичној заоштрености од уједињања две Немачке, заснива на стратешком односу Москве и Берлина.

У трећем мандату, Меркелова је отворила Европу милионској исламској миграцији, у четвртом би могла озбиљно испровоцирати Русију.

За туђи рачун, али питање да ли и затворених очију.