Минхен: Интермецо на ивици провалије

Значај минхенског скупа (МСЦ) је немогуће преценити. То је место где већ годинама и деценијама долазе најмоћнији и најутицајнији државници, њихови саветници, геостратези и у другим приликама стидљиви представници обавештајних агенција да би јавно поставили дијагнозу светских прилика.

Пратити Минхенску конференцију у директном преносу напетије је од сваког холивудског филма катастрофе или британске франшизе о Џејмсу Бонду – зато што је заплет стваран, а једнако опасан.

Отвореност је увек владала на подијуму Минхенске конференције, где су утицајни и моћни долазили да кажу шта верују да раде у име којих принципа и шта мисле да други раде њима. Овог пута, отвореност је достигла бруталне размере.

Традиционално, најважнији је панел који се одржава другог дана Конференције, у суботу, од јутра до паузе за ручак у рано после подне. Овог пута, подијум је отворио немачки министар спољних послова Зигмар Габријел, а затворио Трампов саветник за безбедност Херберт Макмастер.

Између њих двојице изређао се низ премијера – Тереза Меј из Велике Британије, Жан Клод Јункер из ЕУ, Матеуш Моравјецки из Пољске, Себастијан Курц из Аустрије, Едуард Филип из Француске, Бинали Јилдирим из Турске и руски Сергеј Лавров, поред домаћина Габријела једини министар спољних послова у тој премијерској ложи.

У Минхену су били представници земаља Западног Балкана, ресорни министри из Хрватске, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине – али нико из Србије. Јавни преноси Минхенске конференције имају такву компетитивну вредност да се обично ниједан балкански представник не пробије до службеног термина, они слушају и лове приватне термине са утицајнима, не више од тога.

Свеједно, чак и под таквим условима, врло је необично да службени Београд није никога послао у Минхен – по систему, имамо ми важнија посла, велики нам раде о глави!

Марко Поло преварен на Путу свиле

А Минхен је место где нико ником не ради тајно о глави. Напротив, тамо се то ради јавно, штавише отворено се каже коме ће се копати јама, само треба знати слушати.

Прва упадљива чињеница са ове Минхенске конференције је у следећем: Европској унији је мало што се профилисала као релативна оаза благостања, мира и сигурности у глобалним оквирима. Она би хтела да постане војна сила са класично уређеном командном структуром, једна војска – једна песница.

То су у различитој терминологији тражили Јункер, Филип, Моравјецки, Габријел и, за добро ЕУ, амерички представници Макмастер и Бајден (Бајден на панелу у петак). Захтев за "делатнијом ЕУ", који се већ годинама понавља на европским скуповима и у медијима, сада је једноставно преведен у искључиво војностратешком смислу.

"Ефикаснија ЕУ" је на овој Минхенској конференцији значило "боље наоружана ЕУ".

Логични контрааргумент како је ЕУ и до сада била добро наоружана занемарио би потпуно нови квалитет актуелних дискусија. Да, ЕУ је и до сада била наоружана, свака њена нација понаособ, као и кроз чланство у НАТО савезу, али ЕУ никада није била првенствено војни савез.

Суштина ЕУ, њен идентитет, никада није био милитаристички – сада се одједном на јавној сцени, и то немачкој, јавно интерпретира као војни савез.

Зато је говор аустријског канцелара Курца прошао у потпуној незаинтересованости публике у сали, у којој су у суботу пре подне седели барем неки од тридесетак премијера, стотинак министара, још више парламентараца и медијских представника који су допутовали у Минхен.

Курц је рекао да представља "једну малу земљу", што је одмах схваћено да он и мисли "на мало". Док се пре и после тога разглабало о потреби наоружања ЕУ тако да се може војно супротставити Кини и Русији, аргумент аустријског канцелара је био апсолутни ситниш према тој мегаломанији.

"ЕУ се мора вратити коренима", каже Курц, она се мора присетити зашто је настала – зато да би осигурала економско благостање својим нацијама. Сад би те тековине требало штитити тако да се штите спољне границе, али Брисел то занемарује.

"Одбрана спољних граница је одбрана онога што јесмо – хришћанско-јеврејског наслеђа, владавине права, демократије и појединачних људских права", поручио је Курц.

Осим Курца, нико од панелиста у суботу није водио "идентитетску" политику, што значи да нико није полазио од тога да би интерна кохерентност донела Унији више међународне тежине.

За америчке планове за Европску унију, за пробуђену Немачку, за све нервознију источну Европу, то је мало и неамбициозно, јер је тренутни идеал нешто друго – постићи ситуацију војно дефинисане снаге према "кинеском вођству и руској моћи" (Габријел).

Нико за аустријског премијера није имао питање, нико дао противаргумент, нико с њим полемисао. Он напросто није био релевантан – не зато што представља једну малу земљу великих музеја, већ зато што је гњавио о културном наслеђу на бини на коју се уселио европски бог Марс.

Смешно необично, или смешно ха-ха

Кристиjан Хаке, професор емеритус са Политичких наука у Бону и Војне академије у Хамбургу, већ годинама на Баварској телевизији, која има права за директан пренос Минхенске конференције, коментарише ток расправа. Чим је пауза за кафу, Хаке улеће са коментарима. Како су паузе за кафу тамо кратке, Хаке се извежбао у брзом сумирању најзначајнијег.

Нешто дубоко није у реду у свету политички моћних и утицајних, када је немачки представник најдуховитији, каже Хаке о наступу Зигмара Габријела.

Шта је Габријел рекао? Да је кинески програм "Један појас – један пут" (One belt, one road) за Кинезе стратегија моћи и освајања, но да наивни Европљани од свега чују "Марко Поло на Путу свиле".

Друго: "У светском окружењу месождера, Немачка је једини вегетаријанац." Даљи контекст открива да су "месождери" нације које убрзано шире војне капацитете, док су "вегетаријанци" (Курц, на пример) они који о безбедности мисле у другим категоријама. "Месо" је шифра за Европску унију као војну унију.

Габријелова порука је да су немачки вегетаријански дани прошли. Коме је то смешно, нек се смеје.

Габријелов говор је био интересантан и по ономе што није споменуо. Западни Балкан у његовом говору није зарадио ни словца, иако се управо вратио из посете региону, где је пред Београд и Приштину у блиц потезу бацио пар озбиљних костију. Како је Берлин вегетаријански, кости су очито туђе.

Не само Габријел, чак нико од говорника у суботу, најважнијем дану Минхенске конференције, није споменуо ни Косово ни Босну, горуће тачке због којих је Запад био спреман да прекрши међународно право како би спречио патњу цивила. Сада је тим примерима узет чак и статус изузетности, избрисана је аура моралне дилеме над којом се Запад мучио и етички ломио не би ли спречио веће зло.

Закључак је један једини: Косово и Босна нису никад били важни сами по себи, већ као стратешки однос на Западном Балкану. Наравно да је то увек било тако, али је истовремено било и морално камуфлирано. Овај минхенски скуп је само до краја оголео "месождерску" структуру светских послова.

На све то, сада још Немци саопштавају како размишљају да се и они оставе вегетаријанства и пређу на месо. Ако то није сингуларно лоша вест, не знам шта јесте.

Лакмус карактер Западног Балкана открива се и у ставу америчких и немачких представника према Криму. Крим сада фигурира као обичан скромни повод за јачање војне концепције ЕУ.

При томе су могућа два објашњења. Прво, Вашингтон и Брисел су намерно испровоцирали Русију (државни удар у Украјини у јесен/зиму 2013/14) како би се продубио војни карактер западног савезништва. Друго, Запад стварно није имао појма колико је Крим важан Русији, направио је грешку, али се у међувремену консолидовао, пребацио акценат на војну компоненту и сада је спреман да у односу с Русијом иде до краја, па шта кошта.

Говор Трамповог саветника Макмастера говори у прилог друге хипотезе. Џо Бајден, ослобођен чак и минималног осећаја одговорности који доноси активно суделовање у власти, ишао је и даље – он се практично разбеснео над пропуштеном шансом да се са Русијом уђе у војни обрачун "због чега Руси данас у Украјини и Сирији раде шта хоће".

Западни Балкан и "неспособне нације"

Једини који је споменуо Западни Балкан био је председник Европске комисије Жан Клод Јункер, шеф владе ЕУ.

Хаке је Јункеров говор назвао "бизарним". Чак и под претпоставком да "бизарно" није за сваког исто, остаје чињеница да је Јункер изговорио неке врло необичне ствари.

Јункер, наиме, изједначује спољну политику ЕУ са војном политиком. "Јаче профилисање ЕУ у светској политици" значи ширење војних капацитета ЕУ, претварање ЕУ у војни савез; ефикаснија дипломатија = ефикаснија војска.

Он намерно или збуњено замагљује однос између НАТО савеза и ЕУ као потенцијалног војног савеза. Осамдесет одсто издвајања за одбрану унутар 29 држава ЕУ јесте на националном нивоу. С друге стране, 22 европске земље су чланице НАТО савеза, тако да тих осамдесет одсто није улагање мимо ЕУ, него са ЕУ, и није национално него корпоративно. Све у свему, нижа математика.

Стога је Јункеров говор заиста "бизаран" – да ли већи војни карактер ЕУ значи мањи ангажман за НАТО? Или два паралелна савеза, један судија у Европи, један кадија на границама Европе? Какав хијерархијски однос међу њима?

"Проширење ЕУ се планира заједно са НАТО-ом и САД, али коначни исход је ексклузивна европска одлука", навео је Јункер.

Јункер даље: "Консензус унутар ЕУ је илузоран, због тога треба прећи на одлуке квалификованом већином." Појединачно, он је споменуо став према кинеској политици у Јужном мору, људским правима у Кини или признању Јерусалема за главни израелски град. Могао је споменути и став Европљана према руским санкцијама или косовској самосталности, јер и ту објективно не постоји консензус, али није.

Логичка интерпретација Јункерове изјаве о "квалификованој већини" подразумевала би управо то, прихватање да Косово за ЕУ није консензуално питање, те да на тај начин није могуће условљавати српске приступне преговоре.

Али, ако Косово више није важно, за Јункера је важно да ниједна држава Западног Балкана "није способна за чланство". Управо тако је рекао, "нису способни" (nicht fähig), а не "нису спремни".

Бизарност се ишчитава у претпоставци да су, осим грешком примљених балканских нација Бугарске, Румуније и Хрватске, у региону још једино остали "неспособни случајеви".

При томе се Јункер лавовски борио да најспособнији од неспособних, Србија и Црна Гора, добију 2025. као датум уласка у ЕУ, пишу ових дана аустријски и немачки медији. Лавовски се борио против Берлина и немачке канцеларке Меркел, која није желела да даје никаква обећања, ни обавезујућа ни необавезујућа.

У тренутној констелацији унутрашњих хијерархија ЕУ, Јункер је нешто као пријатељ Београда, вегетаријанац међу најпотентнијим месождерима. Бизарно, него шта.