Мангупи у Штрахеовим редовима

Док су се мирили са Јеврејима у Израелу, Хајнц Кристијан Штрахе и његова Слободарска странка су се посвађали са Јеврејима код куће. У само једној седмици, слободари су у јавној перцепцији склизнули од странке десног популизма која можда није дорасла владању, до партије традиционалне деснице која дефинитивно није у стању да се одрекне историјског баласта. Аустријска коалиција конзервативаца и слободара остаје на несигурним ногама.

Државно тужилаштво у Винернојштату (Доња Аустрија), граду четрдесетак километара јужно од Беча, покренуло је у петак поступак против четири особе из мушког удружења Германија, које се оптужује за нацистичку пропаганду и деловање.

Чињенице изгледају необориве – чланови Германије су на састанцима и прославама користили своју "песмарицу" у којој штошта рецитују и певају, између осталог и то да ће "ако дају гас... постићи и седми милион".

Студентска и ученичка братства, тзв. Burschenschaften, нису наравно колективни чланови Слободарске странке, али јесу њихова гласачка база и појединачни чланови.

У конкретном случају је веза Германије са Слободарском партијом персонална – почасни председник братства, односно његов покровитељ је Удо Ландбауер, предводник листе Слободарске партије на локалним изборима који се данас одржавају у Доњој Аустрији.

Вицеканцелар Штрахе сад види шта значи подразумевати пријатељство са извесним круговима израслим на расној компоненти германске митологије, док канцелар Курц сада види шта значи ући у коалицију са слободарима.

Штрахе и Курц су сада изручени на милост један другом, у јавности која је одавно одустала од свих политичких и друштвених табуа, да би задржала само један, последњи – све је допуштено, осим антисемитизма према домаћим Јеврејима.

Према Израелу може; то је нешто друго. У случају Израела је увек могуће потегнути изговор да се само критикује његова државна политика.

Чија мама Швабица?

Почело је релативно наивно пре неких двадесетак дана, са афером која у први мах није
изгледала да би надрасла локалне оквире Доње Аустрије, једне од девет федералних јединица Републике Аустрије.

Почетком јануара, у оквиру страначке кампање за локалне изборе који се одржавају данас, предводник листе слободара Удо Ландбауер је покрајинску гувернерку Јохану Микл Лајтнер (Аустријска народна странка) назвао "муслиманском мајком".

Избори су, свашта се каже, па и да је Микл Лајтнерова "муслиманска мама", што је и у симболичком смислу врло упитно – ипак је реч о особи која је као министарка полиције заједно са тада министром дипломатије Себастиjаном Курцом затварала балканску руту у пролеће 2016. године.

У Доњој Аустрији (административно средиште Санкт Пелтен) владају конзервативци са апсолутном већином у локалној скупштини. Нико им није ни близу по броју посланика, социјалдемократе имају скоро две трећине мање, Штрахеови слободари су скоро непостојећи, држе само четири од укупно 56 места.

Млади Ландбауер (1986) је, нема сумње, очито био под притиском да се доказује – политичари његових година су већ министри и канцелари, а он још није изашао ни из провинције!

Чак и његовој објави да ће "удвостручити број гласова" недостаје озбиљности, с обзиром на то да су на последњим локалним изборима слободари освојили тек осам одсто гласова.

После тога, у медијима је одједном постала тема Ландбауерова мама. Сви су сазнали да Удо Ландбауер има праву муслиманску маму – односно била је муслиманка по рођењу, Персијанка, дошла у Аустрију као млада, удала се, прешла у хришћанство и поверовала да се то више никога не тиче осим ње и њој блиских.

У следећем кораку, у медијима је одједном постала тема да Ландбауер никад није научио фарси, језик своје мајке. Његов матерњи језик је у ствари његов "патерњи", немачки.

Зашто га мама никад није научила фарси, какво је то расипање породично-културних синергија?

Управо кад је изгледало да је то најнижи ниво дотичне локалне афере, појавио се коментар у аустријском националном листу Пресе (16. јануара) под сугестивним насловом "Удо, његова мама и "муслиманска мама": Једна тужна прича".

Ауторка Сибиле Хаман (декларисани, у високој мери нетолерантни присталица партије Зелених) тугује у коментару над судбином "малог Уда", који је могао да одрасте двојезично, а није. Тугује и над још тужнијом судбином његове маме, која се одрекла језика, религије и културе да би постала нешто што није.

Истина: не научити један језик кроз игру у дечјем узрасту заиста изгледа као несхватљиво разбацивање индивидуалних ресурса; мало је породица у којима се сваки екстра језик не третира као увезено културно благо. Али "мама Ландбауер" је одлучила да ће говорити само немачки – ако је нису тукли и силом терали, имала је свако право на своју одлуку.

Када је изгледало да је у свему томе највећа жртва Ландбауерова мама, коју из најважњег аустријског дневника јавно сажаљевају "јер се одрекла иранских песмица и бајки", пукла је права афера на националном нивоу.

Песмице које певају чланови ученичког братства Германија из Винернојштата заговарају убијање Јевреја и глорификују нацистичку прошлост. Цитати из "песмарице" су објављивани у аустријским медијима, РТС их неће даље преносити, јер сматра да је и само цитирање део рекламе таквих ставова.

Одатле је у узрочно-последичној вези било једноставно доћи до коалиције у Бечу: друштво Германија негује нацистичко наслеђе; његов покровитељ је "једнојезични Удо", водитељ листе Слободарске партије на данашњим локалним изборима; Штрахеу су локални избори у Доњој Аустрији врло важни, јер тиме проверава да ли је његова странка преживела шок уласка у коалицију са јачим партнером.

Ако се испод тога подвуче црта, овако резултат изгледа у очима јавности овде и у иностранству: аустријски вицеканцелар Штрахе подржава најзлоћуднију варијанту домаћег антисемитизма.

Пробошћу те на крају баладе!

Ситуација се, међутим, компликује и даље. "Песмарица" Германије није настала јуче ни прошлог децембра, кад су слободари ушли у владу, она је у употреби од 1997. По њој се пева више од двадесет година. И није у њој све директно нацистичко – има делова који вуку на Вагнера, драмски напети као "Прстен Нибелунга"; има помпезних места о мушком братству, чојству и јунаштву, о мачевању и крвавој иницијацији нових чланова, док германски преци гледају са звезда у ноћи пуног месеца.

Нити је то за било кога право изненађење да се у братствима/"Буршеншафтима" (Bursche = момак) негује одређена грана традиције. Шта је онда прави проблем – то да Штрахе није на време упозорио свог водећег кандидата у Доњој Аустрији да се дистанцира од Германије?

И да, и не, зависи с које стране се гледа.

Да, могао је да га упозори, јер сада слободари не би тако аматерски потврдили најгори аргумент својих противника – да је то партија нацистичке меморије и најнижег антисемитског рефлекса. Ако Штрахе већ годинама као партијски лидер путује "у службене посете" Израелу, и сатима чека испред неких врата да га пети заменик помоћника општине на периферији Јерусалима прими на разговор, или данима кампује испред Јад Вашема дајући интервјуе свакоме ко хоће да га чује како је Холокауст грех на души аустријске нације, онда је објективно смешно да му дође главе група гимназијалаца из Санкт Пелтена!

Не, није могао да га упозори, а и да јесте, не би помогло на дуги рок. "Burschenschaften" спадају у традиционално језгро бирачког тела Слободарске партије. То је део гласача којег се слободари не могу тако лако одрећи а да сачувају оперативну снагу на националној политичкој сцени. То је цена њиховог успеха – свесно амбивалентно подилажење проблематичној традицији.

Мушки "Буршеншафти" су тема за себе. Данас их има негде око 160 у Немачкој, Аустрији и Швајцарској (и Чилеу!). Колико тачно тешко је рећи због тога што није увек сигурно шта се рачуна, појединачна удружења, или надређене кровне организације. Организациона структура не следи државне границе, што значи да су аустријска удружења углавном и чланови Немачког савеза (DB).

Идејно, сви се они позивају на студентске "предбуршеншафте" створене 1815. године, са платформом велике Немачке, која би у једној држави обухватила све територије немачког језика. Права историја почиње крајем 19. века, са јединим организационим дисконтинуитетом под Хитлером.

Потенцијално најопаснија је студентска "Буршеншафтска заједница" (Burschenschaftliche Gemeinschaft, BG) са 36 група заједничких за Аустрију и Немачку, које се не позивају на "немачку нацију културе", већ на јединствену немачку нацију. Те групе (BG) су често под присмотром полиције у обе земље; остале не, осим кад избије конкретна афера, као сада.

Немац и веран у муци и смрти

Германија из Винернојштата не спада у ту групу (BG), а није ни студентска – реч је о удружењу средњошколаца, тзв. "пеналним удружењима", ученицима који се мачују и секу један другом образе кад на пунолетство улазе у митолошки храм старих Германа. Можда су млади, али њихов службени поздрав је врло одрастао: "Deutsch und treu in Not und Tod" (Немац и веран у муци и смрти). (латински "penna" = перо; pennal = термин који се у немачком језику некад користио за гимназију; "peneler" = гимназијалци)

Штрахе и Гуденус су такође били чланови једног таквог "пеналног" удружења, у њиховом случају Vandalie.

Има и даље – Германија је члан "Аустријског пеналног прстена", кровне организације коју је прва влада народњака и слободара под канцеларом Шислом ставила на листу субвенционисаних омладинских организација 2000, а социјалдемократе их после никад нису скинуле одатле.

Они су субвенционисани као и извиђачи, или спортски клубови при школама. Сваке године "Пенални прстен" добије до 30.000 евра за своје колективне чланове на име субвенција – за просторије, са семинаре, за излете, за публикације и, јесте, за песмарице.

Инкриминисана песмарица, чији су сад сви примерци конфисковани од стране аустријске Службе за заштиту уставног поретка и борбу против тероризма, теоретски је могла бити штампана и из државног буџета. Конкретно, она то није, пошто постоји од 1997, али сада се у медијима поставља питање да ли неке друге јесу.

Ландбауер се дистанцирао од Германије и више није њихов покровитељ. Штрахе је у петак био на бечком "Академском балу" у Хофбургу (бал слободара на који долазе и буршеншафтске организација), где је довољно гласно поручио "свим антисемитама да напусте дворану".
Није отишао нико. Једино је дух изашао из боце.

Пресе, главни уредник Рајнер Новак (27. јануара): "Само пре неколико дана, написао сам да не разумем зашто Јеврејска општина у Бечу бојкотује скупове са представницима Слободарске партије, кад су се њихови односи у позадини развили запањујуће добро. Сад разумем. Нажалост."

број коментара 2 Пошаљи коментар
(недеља, 28. јан 2018, 10:59) - Dragan Dubonjac [нерегистровани]

Neistine i paušalne optužbe

Cenjeni/na bojim se da ste vi "zeleno" ofarbani i da po vašem pisanju može da se zaključi da imate izvesnih defocita u odnosu na Nemački pravopis.Može biti da da su birači FPÖ, njih nekoliko, extremno desne orijentacije ali pisati da su svi je krajnje nekorektno.Strahe definitivno nije djavo i ne mrzi strance Pre bi se moglo reći da ÖVP kroz razne ograničavajuće zakone otežava život SVIM strancima.Oceniću vasu izjavu kao pristrasnu

(недеља, 28. јан 2018, 10:07) - Stefan [нерегистровани]

FPO

Odličan tekst.Rođen sam u Gracu i živim na relaciji Grac/Beograd.FPO je vrlo opasna stranka i nadam se da će Srbi koji ih podržavaju to i shvatiti.Nije u FPO problem lokalni lider u Nider Austriji, nego sam vrh.Oni su ekstremni desničari.Oni obožavaju Hitlera.Štrahe i Gudenis su kao klinci oblačiki SS uniforme, a Gudenis čak došao u uniformi Odila Globočnika, najgoreg naciste iz Aušvica.Oni se sad umavaju, ali ništa od toga.Oni Srbe vole jer pričom o Kosovu pokušavaju da uzmu tih 3% glasova kolimo je Srba u biračkim spiskovima.U biti mrze sve strance.Bilo da su crnci, arapi, vjetnamci, srbi ili eskimi.Užasni su.Ponavljam, jasan i studiozan tekst, kakvih malo ima u našim medijima.