Ројтерс: Протести у Ирану – шта их је покренуло?

Како оцењује Ројтерс, иако су протести у Ирану ретки, а безбедносне службе свуда присутне, ипак су десетине хиљада људи изашле на демонстрације.

За разлику од прореформских протеста из 2009. године, који су избили због поновног избора Махмуда Ахмадинеџада за председника, ови садашњи су изгледа спонтанији и не чини се да их оркестрирају лидери који се могу идентификовати и похапсити.

Широм земље тражи се крај економским тешкоћама и корупцији, што су посебно осетљиве теме у Ирану чије руководство, изникло из Исламске револуције, у којој је срушен шах, тај догађај из 1979. године често описује као револт сиромашних против експлоатације и угњетавања.

Иако разне класе друштва имају различите захтеве, на снимцима друштвених мрежа највише се виде млади људи из редова радничке класе, констатује Ројтерс.

То би могли бити опасније по власти које сиромашније слојеве становништва сматрају лојалнијим, за разлику од средње класе која је на улице изашла 2009. године.

Према званичним подацима, овог пута 90 одсто ухапшених су млађи од 25 година. Многи млади су више заинтересовани за посао и промене, него за исламски идеализам и антизападно расположење, коме је наклоњена стара гарда.

Снаге безбедности могу и даље да рачунају да могу да сузбију немире, пошто ниједна политичка групација није отворено стала иза протеста, а немају ни јаке радничке синдикате да их подрже. 

Ројтерс сматра да је главни изазов владе у Техерану да нађе начин да сузбије протесте без изазивања већег гнева демонстраната, пошто су већ забележени напади на полицијске станице, банке и џамије.

Досад, иако је запрећено оштрим мерама, власти су у пракси биле углавном суздржане: ухапсиле су стотине људи, али нису ангажовале елитне снаге – Револуционарну гарду и милицију Басиџ – које су коришћене за гушење ранијих немира.

Наставак демонстрација би, међутим, могао да натера владу да другачије делује.

Ирански лидери верују да могу да рачунају на подршку многих из генерације која је у младости 1979. године извела револуцију, због њихове идеолошке привржености и економских добитака под исламском влашћу, сматрају аналитичари.

Ројтерс наводи да, иако Иранци широм земље траже веће плате и окончање корупције, са ширењем протеста гнев се усмеравао на верски естаблишмент.

Многи, такође, преиспитују иранску спољну политику на Блиском истоку, као што су интервенције у Сирији и Ираку, борба око утицаја са Саудијском Арабијом или финансијска подршка Палестинцима и либанском шиитском Хезболаху – сматрајући да влада треба да се усмери на домаће економске проблеме.

Ројтерс подсећа да је председник Хасан Рухани 2015. године постигао споразум са светским силама да заустави нуклеарни програм земље у замену за укидање већине међународних санкција, иако није успео да испуни обећање о просперитету.

Стање привреде се, ипак, поправило, инфлација је пала на једноцифрену први пут за четврт века, бруто домаћи производ скочио је за 12,5 одсто, иако је готово све то последица раста извоза нафте.

Тај раст је, међутим, био сувише спор за више од 80 милиона становника Ирана, чију већину чине млади, а међу којима је незапосленост 28,8 одсто, констатује Ројтерс.