Две хиљаде осамнаеста – година нација

Крај ЕУ? Ни случајно, ЕУ плови даље. Она истина кашље, неће бити сасвим фит ни у 2018. години, али искрено, она то никад није ни била. Унија се бори са здравственим проблемима још од првог проширења 1973. године, када је у њу ушла Велика Британија и са собом у мираз донела амбивалентну атмосферу изолационизма у заједништву.

Не треба инсистирати на екстремима, па за хронично осетљиво здравље ЕУ окривити само Енглезе. Свако проширење, а од 1973. до 2013. било их је осам, носило је по Унију ефекте анафилактичког шока у различитим степенима.

Сваки пут је увозила све више и више политичких разлика. Међунационално-регионални проблеми су постајали њени заједнички (Хрватска и Словенија), туђа ексклузивна пријатељства су прерастала у заједничке муке (Вишеградска група), тврдоглаво је користила стратегију проширења (Балтик, Румунија и Бугарска) за пропали политички преодгој Русије. 

Ако се у слику кризних потеза интегришу и економски потреси проширења (између 2004. и 2007. дванаест земаља одједном), јасно је да златно доба ЕУ никада није ни постојало, већ да је идентитет те заједнице обликован кроз кризни менаџмент. Ако је икада раније постојао неки Перикле Европске уније сходно оном из "златног доба" античке Грчке, он се зове Бонд, Џејмс Бонд.

Три су тачке на основу којих је Унији у идућој години могуће атестирати боље здравље него у неколико последњих.

Најпре, из овогодишњег (привременог) финиша развода са Великом Британијом, чланице су изашле са ојачаном самосвести. Лондон је ментално на коленима и једино га очекивање краљевске свадбе у мају спасава очајања. Не зато што је бити у ЕУ тако сјајно, већ зато што сада против себе има осветољубиви блок од 27 земаља, у перспективи више.

Друго, развој последњих неколико месеци показује да су унутар ЕУ ослабиле силе које су форсирале савезну државу науштрб савеза држава. Чланице Уније у већини једноставно нису биле спремне на то. Да је политика продубљивања федералних веза од многих доживљавана као насиље, било је јасно још 2005, када су Французи на референдуму срушили Устав ЕУ.

Можда ће ЕУ једном заиста постати савезна држава, али тек онда када нације изгубе паничан страх од утапања у шири идентитет. Идућа година ће зато донети консолидацију Уније, али на скромнијем аспиративном нивоу.

Треће, политички ЕУ ће преживети, али Ангела Меркел неће. Стратези ЕУ, ако таквих има, схватили су да је за опоравак Уније неопходна флексибилност. Немачка канцеларка се последње две и по године развија у супротном смеру и све је ригиднија. Њена сенка над Европом је била тако снажна да се тек сад у Аустрији подижу гласови (аустријски министар за културу и медије Гернот Блимел, Народна странка, у интервјуу за ОРФ пре три дана) који кажу: заједнички именитељ свих немачких проблема је Ангела Меркел.

Док то кажу и Немци, нација без владе, потрајаће до лета.

Крај ЕУ опет?

У часопису IWM-Post бечког Института за хуманистичке науке (јесен/зима 2017), бугарски политиколог с европском каријером Иван Крастев залаже се за "кооптирање" популистичке деснице у државну владавину. Његов савет левим елитама је – искористите десницу, ангажујте је у процесе државне одговорности, тако ћете, под један, десничарима избити авантуризам из главе; под два, уништити њихову чаролију спаситеља; под три, санирати изгубљено гласачко поверење. 

Да је у Аустрији створена влада Кернових социјалдемократа и Штрахеових либерала, а опција је више пута била реална, било би то на трагу таквог савета.

Али не, леве елите то не могу. Немогуће им је да превладају физичку и интелектуалну одвратност према популистичкој десници. У години која је пред нама моћи ће то још мање, тренд који најављује манифест објављен у француском Монду (28. децембра), док позива у широки европски бојкот пола аустријске владе.

Страх од будућности су, традиционално, крајем сваког децембра ширили Баба Ванга, Нострадамус и браћа Тарабићи. Они су моментално истрошили "хорор потенцијал". Идуће године ће нас са сценаријима распада застрашивати интелектуална левица, непомирљива, ригидна, бескомпромисна.

Леве интелектуалне елите управо довршавају своју трансформацију у живе алармне уређаје, као канаринци у рудницима угља који реагују на угљен-моноксид, пчеле којима се мери отров у градској атмосфери, слонови који јављају приближавање цунамија.

По њима, Европа ће се распасти јер је уништавају десничари, а не, као до сада, левичари. У принципу, конкурс за политички освештене канаринце с осећајем за олују остаје отворен читаве 2018.

Путин, битка за статус кво?

Рећи да ће Владимир Путин победити на председничким изборима 18. марта и освојити четврти мандат у низу (од 1999) испресецаном са две премијерске позиције, није наравно никаква прогноза, већ чињенично стање. За разлику од америчког политичког система, руски не познаје и плански спречава такозвану "андердог" институцију, односно могућност изненадне победе кандидата са зачеља.

Овог пута, међутим, Путинова победа на изборима по значењу далеко надилази и руску и европску инстанцу и почиње да симболизује један нови тренд: битку за статус кво на глобалном нивоу.

Аустријски и немачки коментатори пропуштају да виде ту димензију Путиновог четвртог председничког мандата. Углавном се констатује да он побеђује тиме што руском гласачком телу нуди стабилност на овом нивоу на ком је сада, односно оптимизацију тренутно важећих правила.

Такве анализе површно доживљавају руске изборе у терминима регионалне доминације и личне моћи. Све је то вероватно тачно, али не и довољно да објасни глобални утицај Путиновог истрајавања на власти.

Ствар је у томе да он не стабилизује само Русију на овом нивоу на ком је сада, његова победа на изборима је инпут за читав свет да максимално успори и остане на нивоу на ком је сада. Лева елита то назива стагнацијом, конзервативна сматра да се свет уплашио брзог корака промена.

Реч је о тренду сличном оном који делује унутар ЕУ, о чежњи за предахом, за привременим склоништем од глобалистичке олује.

Путинов нови мандат на власти претвара читав глобус у један огромни замрзнути сукоб – НАТО не може даље, Руси немају куда.

Личи на нови хладни рат, али није. То је потпуно нови квалитет, "зен-стање" либералне и нелибералне демократије. То је њихова нехармонична, али ипак заједничка медитација над дометима глобалних промена.

Трамп, битка против глобализма?

Какав се поглед отвара на политички "зен-допринос" америчког председника Трампа у идућој години?

Није потребан никакав интелектуални напор да би се његове одлуке ове године назвале недоследним, непредвидљивим, противречним, сваки дан нова табула раза.

Али постоји један виши контекст који свим Трамповим одлукама подарује кохерентност и смисленост. То што он ради има заједничко име – он зауставља глобализам. У односу на постављени циљ, Трамп делује врло рационално. Ако неко мисли да постоји елегантнији начин да се глобализам заустави, вара се.

Заустављање глобализма је прљав посао, једнако тако као што је својевремено његово увођење било прљаво, са ницањем фабрика јефтине дечје и женске радне снаге по азијским забитима. Или је можда неко мислио да ће Ганди заустављати глобализам?

Трамп и у идућој години остаје човек за грубе послове. Он ломи, кида свет који смо знали, а који се од средине прошлог века формирао као један. На пример, организација као што су Уједињене нације не може се тек тако распасти, чак ни кад је неефикасна, што је мање-више стално. Једини начин за њену демисију је да јој се сломи кичма – и то Трамп ради.

Као први озбиљнији доказ да се под Трамповом руком CEO USA (извршни директор Сједињених држава) појављују прве пукотине на телу глобализма јесте и појава "црних робова" у Либији, односно отворена демонстрација арапског расизма према становницима црне Африке.

Представа да се данас било ко било где на свету може осећати довољно изолованим да помисли како је могуће некажњено вратити институцију ропства довољан је показатељ да глобализам пуца.

Аустријски Пресе објављује резиме о Трамповој првој години на власти и закључује да се у његовој влади бије битка између глобалиста (Тилерсон и његов фан клуб) и националиста (Трамп и његов фан клуб).

Тачно, али недовољно: Трамп у својој личности уједињује обе те струје – он је глобално агирајући националиста.

Између Путиновог и Трамповог антиглобализма постоји битна разлика. Путин замрзава свет ту где јесте, знајући да нема повратка на старо; он само успорава неумитни корак даљих промена. Трампов антиглобализам је неупоредиво активнији и агресивнији, он заиста мисли да је могуће вратити точак времена уназад.

У 2018. видећемо више и Трамповог и Путиновог антиглобализма, сити се нагледати.

Исламизација Европе?

Две хиљаде осамнаесте сигурно не. Још је рано за такве прогнозе.

Оно што је сигурно је да ће у свим европским земљама које су се 2015. и 2016. отвориле за масовну миграцију сa Блиског истока, Хиндукуша и северне Африке доћи до разантног пораста антисемитизма.

Кад су Европљани коначно изгледали као да су заборавили све старе разлоге због којих су некада мрзели Јевреје, увезли су свеже снаге из исламских култура као појачање, нешто као делегатски антисемитизам, прокси-антисемитизам".

Управо је то рекао модни дизајнер Карл Лагерфелд (Шанел) у интервјуу француском Каналу 8 (13. 11. 2017) и тиме изазвао ужаснуту реакцију француског Већа за контролу електронских медија (ЦСА), као и јавне и медијске сцене широм Европе.

Лагерфелд је критиковао мигрантску политику канцеларке Ангеле Меркел и дословце рекао: "Не може се побити неколико милиона Јевреја, а онда у Немачку пустити милионе њихових најцрњих непријатеља!"

Очито може. Ако ико зна да препозна будући тренд, онда је то Лагерфелд.