Три дана ОЕБС-а

Конференцију ОЕБС-а је аустријско председништво на крају свог једногодишњег турнуса замислило као блистави моменат с фанфарама и ритуалним преносом одговорности на новог председавајућег Италију.

Сцена је у потпуности била постављена за церемонијал у највишем стилу: скуп се одржавао у империјалном Хофбургу, на више квадрата него што су икада уступљени ОЕБС-у; новинари су седели у дворани за прес-конференције која по сјају није заостајала за оном у којој су седели министри; требало је да добре слике у свет пошаљу добре вибрације.

Као прво, свечаност примопредаје је отпала јер је италијански министар спољних послова Анђелино Алфано отпутовао још у четвртак, после само неколико сати проведених у Бечу.

Завршна прес-конференција је тако одржана ван позлаћених простора, на малој сакривеној галерији до које се стиже провизорним степеницама и голим ходницима за лиферанте и одржавање зграде. Пред новинарима су се појавили само Себастијан Курц и швајцарски дипломата Томас Гремингер, и они збуњени ко на ком месту седи, и какав медијски крај задати скупу који је у среду започео уз државну помпу дочека, а у петак завршио код улаза за послугу.

Украјинска криза прекрила све дипломатске коте

Чињеница да скуп 40 министара спољних послова завршава тако нецеремонијално, нема толико везе са абруптним одласком италијанског министра.

Сигурно, сусрет Курца и Алфана није био лак, разговарало се о планинском прелазу Бренер као рути преко које се илегални мигранти пребацују из Италије у Аустрију. На тамошну ситуацију Беч и Рим гледају другачије, али то су, у широј слици, само локално-европски проблеми. Алфано није отишао у љутњи, већ у одбијању тријумфа било које врсте који би се могао приписати самиту ОЕБС-а.

Иако су аустријски организатори то замислили другачије, и у први план гурали борбу против радикализације и тероризма као сигурну консензуалну тему, у стварности се наметнула једна друга и засенила све остале: украјинска криза.

Прошлих неколико недеља су САД и Русија водиле дискретне преговоре о ситуацији у Украјини, чак до мере да су дипломатски кругови овде очекивали реалистично приближавање ставова. Изгледало је као да има наде.

Али кад је у Беч стигао само амерички шеф преговарачке групе Курт Вокер, а не и његов руски пандан Владислав Сурков, било је јасно да напретка нема. На тај лош протоколарни почетак надовезао се одмах у четвртак на пленарној седници вербални судар министара Русије и Америке, Сергеја Лаврова и Рекса Тилерсона.

Тилерсон је изјавио да Вашингтон никада неће признати руски "покушај анексије" Крима, те да ће санкције остати на снази до потпуног повлачења Москве са Крима. Лавров је, са своје стране, пребацио Американцима да руски концепт "плавих шлемова" УН за источну Украјину покушавају да окрену "с ноге на главу".

При томе је Лавров први пут од избијања конфликта, пре скоро четири године, добио отворену дипломатску подршку једне европске земље: мађарски министар Петер Сијарто се умешао у загрејану размену аргумената и оптужио Кијев за дискриминацију мађарске мањине у украјинском региону Транскарпатије, као и уопште политику украјинских власти према свим мањинама.

Кијев не зна са мањинама, рекао је Сијарто и затражио службену реакцију ОЕБС-а и одашиљање посматрачке мисије на терен.

Украјина, цела недирнута

Тилерсонов говор на пленарној седници је врло јасно срочен у смеру даље конфронтације са Москвом. Први пут Вашингтон ту употребљава диференцирани став према санкцијама и посматра их у два дела – један амерички, други европски.

Амерички део: "Никада нећемо прихватити руску окупацију и покушај анексије Крима. Санкције због Крима остају на снази док Русија не врати пуну контролу полуострва Украјини."

Европски део: "У источној Украјини се придружујемо нашим европским партнерима у одржавању санкција према Русији све док Русија не буде повукла снаге из Донбаса и поштовала договор из Минска. Док Украјина чини напоре да испуни свој део одговорности из тог папира, Русија не. Русија наоружава, води, тренира и попуњава редове антивладиних снага."

Другим речима, ако би Европска унија и укинула санкције Русији због источне Украјине, Америка не би због Крима.

Фронтови или, како је Себастијан Курц јуче рекао, "блокови" постају све јаснији.

ЕУ је службено далеко од укидања санкција Москви, али није тајна да монолитност тим поводом више не постоји, ако је икада и постојала. У данима уочи Самита ОЕБС-а, и у "блоку" просанкцијски расположених медија у Аустрији и Немачкој појавили су се текстови о томе да Украјина нема интереса за спровођење договора из Минска, па га зато и не спроводи.

Аустријски Пресе (7. 12): "Договор из Минска је за Кијев мртав, изјавио је украјински министар унутрашњих послова Арсен Аваков и тиме јавно изрекао оно што службени Кијев мисли, али по правилу не каже. Кијев замера том договору недовољне безбедносне гаранције. Али у међувремену, у Украјини је нестала и друштвене подршка за било какав компромис са Русијом. Због тога Кијев и не жури са применом тачака из договора из Минска; Кијев би уместо тога радије већи ангажман САД."

Укратко, чак и медији који изразито не воле Москву признају да договор из Минска не поштују ни Москва ни Кијев, али је санкције због тога свеједно добила само Москва.

Констатација да "Кијев очекује већи ангажман САД" добила је брзу потврду на управо завршеном самиту ОЕБС-а у Бечу.

Нема сумње да је Вашингтон кренуо у широку дипломатску офанзиву на више паралелних фронтова. Читав Тилерсонов говор био је компактно сложена оптужба Москве по више тачака: Украјина, Грузија, Молдавија, Нагорно Карабах.

На крају и Балкан, "где и поред неког напретка, влада нестабилност у појединим деловима, посебно у Босни и Херцеговини пред изборе идуће године".

Лавров се у петак појавио сам пред новинарима, у великој дворани уступљеној представницима медија за продукцију лепих слика и оптимистичних извештаја. Нема више јавних заједничких наступа са америчким колегом, какви су само пре две године још били могући у бечком Ана Гранд хотелу.

"Вашингтон провоцира"

Лавров је био "јасан и конкретан", како је гласио општи коментар у прес-центру. Неко то може доживети као напредак, они реалистичнији виде у томе потврду тезе Себастијана Курца о "повратку блоковског мишљења" – блокови увек мисле јасно и конкретно, иначе не би међу собом повлачили границе.

Сам сусрет Лаврова и Тилерсона у четвртак, одржан после пленарне конференције, протекао је у неговању антагонизма. Био је наравно затворен за јавност, али су и један и други на доласку, одласку и у пролазу добацили новинарима довољно изјава са мало простора за оптимизам.

Лавров се тако пожалио због "свесног, планског уништавања билатералних односа" са америчке стране. Док се око Сирије "може говорити о извесним тачкама додира", Украјина остаје случај непремостивих разлика.

За америчког шефа преговарачке мисије Курта Вокера, Лавров је рекао, а после то поновио и на службеној прес-конференцији, да евентуалну мировну мисију УН за Украјину у старту покушава да претвори у снагу која ће "обавити посао за Кијев", у смислу успостављања статус пре мира, а не прво мир па онда договор о статусу.

Проблем с документом из Минска је по Лаврову тај да америчка страна "шаље сигнале" Украјинцима да не морају поштовати његове одредбе. Лавров: "Чланови украјинске владе отворено говоре да им 'Минск' не треба јер су у стању да проблеме реше војним путем. Од Вашингтона смо тражили да прекине с таквим провокацијама."

Са своје стране, украјински министар Павло Климкин је у интервјуу за аустријску новинску агенцију АПА изјавио како је Москва та која опструира и договор из Минска и могућу мисију плавих шлемова, јер за Русију "чак и нормална мировна мисија УН изгледа као окупациона администрација, што је необичан став, будући да у источној Украјини већ годинама делује руска окупациона администрација".

Мировна мисија УН за Украјину сада је даља него што је била пре бечког самита, на коме је она, по плану домаћина, била предвиђена као божићни поклон.

Заједно са другим отвореним питањима око чијег експлозивног потенцијала се Вашингтон и Москва све више и све брже удаљавају, као што су Северна Кореја, Блиски исток, Иран, овај самит је на крају само ставио љуту траву на љуту рану.

Беч је три дана био позоришна бина за немилосрдну конфронтацију две суперсиле. Да, поново их имамо две.