Шта је социјализам са кинеским карактеристикама?

Неупућенима је увод у Сијев извештај под насловом "Размишљања о социјализму са кинеским карактеристикама" звучао претенциозно али познаваоци Кине кажу да је оно што је изложио највећа промена у доктрини Комунистичке партије у последњих 36 година.

Шта је то Си променио? На 11. конгресу, 1981. године, највећа противречност у кинеском друштву коју Партија треба да реши дефинисана је као "противречност све већег људског материјала и културних потреба народа и друштвене продукције".

Другим речима, Кина је сувише сиромашна да би задовољила културне потребе све бројнијег становништва.

Председник Си сада је променио ту дефиницију и за највећу противречност означио "несклад између неадекватног и неравномерног развоја и све већих потреба народа за бољим животом".

Уместо просто "културних потреба" појавио се "бољи живот" који Си конкретизује као широк појам који не обухвата само потребу људи за материјалним бољитком и културним напретком, већ и њихове све веће захтеве за "демократијом, владавином права, правдом и поштењем, безбедношћу и чистијом животном средином".

Најпростије речено, Си пред Партију први пут ставља чињеницу да Кинези желе да имају све оно у чему уживају грађани других развијених земаља на свету. Земаља које имају другачије политичке системе.

Да социјалистичка кинеска држава не би прошла као све друге социјалистичке утопије у историји потребно је да схвати шта народу треба и да има снаге то и да испоручи.

Кина је у протеклих 20 година 700 милиона својих грађана извукла из сиромаштва, чак 140 милиона њих се нашло у средњој класи, мерено западним стандардима.

Захваљујући реформама привреда је расла двоцифрено на годишњем нивоу а и данас, у време опште светске стагнације, просечан годишњи раст је око 7,5 посто.

Из тога би се дало закључити да је Партија и до сада радила на бољем животу, како га је описао Си.

И то је тачно али је проблем што све то није постигнуто без губитака. Првобитне реформе почивале су на јефтиној радној снази, прљавим технологијама, тешким условима рада, а делови Партије нису остали имуни на оно што се дешавало и у свим осталим перестројкама у којима су политичари одлучивали о новцу – корупцију.

Кинези отворено говоре да су до пре пет година за сваког званичника били готово сигурни да је корумпиран.

Пре пет година, на прошлом, 18. конгресу КП Кине, Си Ђинпинг је преузео кормило од Ху Ђинтаоа и убрзо затим изразио сумњу да ће Партија, таква каква је, имати снаге да доведе Кину до тога да постане светски лидер у привреди, владавини права и демократији.

Си "социјализам са кинеским карактеристикама" види као праву демократију али елитистичку. Да би била елитистичка, Партија мора да буде права елита, интелектуална и морална.

Током његовог претходног мандата стотине дисциплинских комисија прочешљало је Партију уздуж и попреко. Кажњене су стотине хиљада чланова, смењене и ухапшене десетине хиљада, махом због корупције.

Од званичника се данас више не тражи само да буду идеолошки потковани, чак није довољно ни да само буду морални. Пре свега се цене организациона способност и разумевање економије.

"Да би водила велику социјалистичку земљу са више од милијаду и триста милиона људи, Партија мора да буде како политички јака, тако и врло компетентна. Морамо да сачувамо способност да учимо", рекао је Си у извештају пред Конгресом.

За 90 милиона чланова колико их укупно има Партија, организовано је сто милиона обука и образовних курсева. Сви званичници вишег ранга подвргнути су ревизијама резултата, највише БДП-а у градовима или провинцијама којима управљају и тестирању.

На свим нивоима смењено је 17.000 званичника јер тестове нису прошли. Чак 9.500 није добило унапређење. Кад се томе дода неколико десетина хиљада који су смењени због плагијата, фалсификата и других прекршаја, отворило се много места за нову класу управљача.

Међу новопостављенима на нивоу градова и области готово половина су људи који имају професионалне квалификације и радно искуство у предузећима, на универзитетима и у истраживачким институтима.

Према речима Ћи Јуа, члана Централног комитета задуженог за Организационо одељење, ова масовна смена је израз потребе Партије "да се добро погледамо у огледало, испегламо, умијемо и попијемо праву дозу лекова".

Економске квалификације званичника су показатељ да је кинеско партијско-државно руководство извукло поуке из искуства западне цивилизације где је нетрпељивост новог капитала, нових богаташа, према старим, неприлагођеним центрима политичке моћи који су их спутавали, довела до друштвених криза и ломова и, напослетку, до државних преврата.

О томе говори и део извештаја Си Ђинпинга који каже да ће "продубити реформе у пословном сектору, растурити административне монополе, убрзати реформе тржишног фомрирања цена фактора производње, олабавити контролу приступа тржишту у сектору услуга и побољшати механизме контроле тржишта... Обезбедити да се вредност валуте и камате формирају тржишно и побољшати систем регулације финансијског сектора тако да се избегну системски финансијски ризици."

Дословно све од наведеног налази се, у некаквом облику, негде у законима слободног тржишта западних развијених земаља.

Екологија не само да никада није фигурирала у извештајима лидера Партије, већ је Кина и на светској сцени била, с оправдањем, дежурни лош момак кад је реч о бризи о животној средини.

И не само у свету, сами Кинези су извршили притисак на власти да мисле на загађење.

Апликације за праћење загађености су међу најпродаванијим у великим градовима Кине, а неки Кинези су чак и емигрирали јер не желе да им деца расту у ваздуху који штипа за очи у грло.

Си Ђинпинг је схватио да мора да обрати пажњу и на тај захтев народа па је обећао да ће "ова генерације одрадити свој део посла да би корист имале будуће генерације".

Кина је приступила споразумима о спречавању глобалног загревања, неке од новоизграђених термоелектрана на угаљ сматрају се најчистијим тог типа на свету, а 24 одсто енергије сада долази из обновљивих извора.

Дакле, "социјализам са кинеским карактеристикама" може се посматрати као врста елитистичке демократије где најморалнији, поштени, образовани и опробано економски способни појединци који желе да се баве политиком, воде државни апарат који брине о потребама народа и не стоји на путу привредницима – иако никада неће бити општенародна демократија западног типа, већ "марскистичка партија која учи".