Трамп и Техеран: Важи (не)написана реч

Мали времеплов: У новембру 2003. године, док су се у атомској агенцији УН (ИАЕА) са седиштем у Бечу одржавале хектичне консултације о томе како спречити севернокорејски режим да доврши производњу нуклеарне бомбе, избила је, скоро ниоткуда, иранска нуклеарна криза.

Разговарало се све до 2015. године. Читаве генерације дипломата су се измењале, читаве генерације новинара се смрзавале или пекле на сунцу испред старих империјалних палата, очекујући да им се добаци нека мрвица пиљевине из дипломатског циркуса, а да никад до краја није постало јасно у којој мери је ирански нуклеарни програм потенцијално војни.

Преговори са Техераном су вођени у формату 3+3: три глобалне силе – САД, Русија, Кина и три европске – Велика Британија, Француска и Немачка.

Кад је уговор коначно потписан пре две године, Иран се обавезао да неће обогаћивати уранијум преко концентрација енергетског деривата (изотоп У-235 у концентрацији 3-4 одсто); велика шесторица су се обавезала да ће Техерану поступно укидати међународне санкције. Са своје стране, ИАЕА се обавезала да ће контролисати ирански напредак у придржавању слова уговора.

Ирански проблем је те 2015. изгледао решен, на велико олакшање европских економија и банака. У међувремену, севернокорејски се погоршао, али је глобални свет свеједно славио крај барем једне кризе опасних потенцијала.

Прошлог уторка-среде на заседању Генералне скупштине УН у Њујорку, Трамп је тај уговор назвао "једним од најгорих и најједностранијих којe је Америка икада склопила", те тоталном "бламажом" за Сједињене Државе (Њујорк тајмс).

Шта је пошло по лошем?

Ниједан од актера – Атомска агенција, Русија, Кина, европска тројка, ЕУ у целини, чак ни шеф америчке дипломатије Рекс Тилерсон – није до сада доводио у питање иранско придржавање договореног, записаног и запечаћеног.

ИАЕА је поднела УН већ два позитивна извештаја, по један годишње. Сам Трамп је у ових осам месеци владавине поднео Америчком конгресу два позитивна извештаја.

Следећи термин пред Конгресом је 15. октобар. Зашто и како, то је питање парламентарне процедуре којом је Вашингтон пре две године прихватио несавршене одредбе иранског дила: свака три месеца, државна егзекутива је у обавези да Конгресу поднесе извештај. Ако је он негативан, законодавно тело има два месеца да реагује и врати санкције против Техерана.

"Све је у реду, осим што ништа није у реду", то је сажетак на који аустријски и немачки медији своде Трампову аргументацију.

Све је у реду са словом уговора, али није са духом уговора, како Пресе објашњава логику америчког председника: Техеран се јефтино извукао, (Обамин) Вашингтон јефтино продао.

"Слово" уговора је да Иран неће даље развијати свој војни нуклеарни програм који нема; "дух" уговора је да Техеран "мора да делује позитивно у региону", то јест да конфликте у Сирији, Јемену и Ираку решава у америчком смислу.

Ако Трамп средином октобра не да зелено светло за продужење уговора, а медији немачког говорног подручја рачунају с таквим развојем, онда то за собом повлачи читав низ лоших консеквенци с потенцијалом за горе.

Бламажа у картонажи 

Вашингтон сам на свету: Русија, Кина и три европске државе потписнице немају намеру да се повлаче из уговора с Техераном, без обзира на Трампову одлуку 15. октобра. Делимични изузетак је француски председник Макрон, који је у Њујорку изјавио како може замислити ситуацију да се с Техераном додатно разговара о бољој контроли процеса обогаћивања уранијума преко мирнодопских концентрација.

Али Макронова опаска је хипотетичке природе, јер режим у Ирану никад не би пристао на нове преговоре, нити би се његови представници појавили на бечкој конференцији којом би се обзнанио крај претходног договора. Ирански председник Рохани је већ више пута, последњи пут сада у Њујорку, категорички одбацио такву могућност.

Тиме што се носи мишљу о једностраном иступању из, за све друге важећег уговора, службени Вашингтон наставља с производњом правних преседана у осетљивој области међународног права.

Техеран у експрес алтернативи: Ако до те ситуације дође, "Иран је потпуно слободан у својој даљој политици", рекао је Рохани у Њујорку.

Конкретно, затворене центрифуге би поново почеле са обогаћивањем уранијума, ка концентрацијама до 90 одсто и више, неопходним за производњу нуклеарне бомбе. Техеран би наставио тамо где је тврдио да никад није био.

То не значи да би Техеран имао бомбу за недељу дана. Теоретски, можда је има и сада, нема међународне установе која негује односе са јавношћу а која би то могла да верификује.

Инспекције бечке Атомске агенције немају приступ у иранска војна постројења, само у мирнодопска – електране, болнице, научне институте и слично. То је у суштини њеног бића, ИАЕА је цивилна, а не војна институција. Кад је реч о бомбама, она нема више моћи од кућног савета у првој стамбеној згради до војне базе.

Практично, Иран би онда имао још мању мотивацију да се држи договореног, што би радикално променило безбедносну једначину Блиског истока: насупрот нуклеарној сили Израелу, земљи која није потписница НПТ-уговора (non-proliferation treaty, организациона основица изнад које се уздиже ИАЕА као организација УН) и нема никакву форму међународне контроле над својим нуклеарним програмом, нашла би се недефинисано нуклеарна сила Иран, управо "ослобођена" од стега међународног уговора.

Нова мачо-генерација на нуклеарном окидачу: У краткој епизоди оптимизма, коментатор аустријског дневника Пресе размишља да Трампу можда и није толико стало до поништења уговора с Ираном, већ се не мири с чињеницом да га је потписала претходна администрација.

Проблем је понос, демонстрација снаге. "Када би се само нашао начин да сада Трамп поново да зелено светло за уговор, као, дила није ни било док га он није признао". Плус, у песимистичком наставку те мисли, када се тиме не би повредило међународно право, и када би Рохани, такође забављен демонстрацијом снаге за домаћу употребу, пристао да буде део легалистичке фарсе.

Кумулативно сакупљање криза

Реактивна мустра је следећа: Вашингтон је пропустио прилику да се озбиљније позабави Северном Корејом зато што је главном енергијом заустављао Иран, како он не би постао оно што су Израел, Индија и Пакистан, нуклеарне земље без НПТ-сидра.

У међувремену, Северна Кореја има бомбу, а дил с Ираном је на путу суспензије.

Пре десетак дана се на једном бечком пријему водио следећи необавезни разговор између америчког дипломате и позваних новинара.

Новинар: "Зашто не преговарате даље с Пјонгјангом?"

Друга страна: "Зато што је међународна заједница већ све пробала и није се померила. Пјонгјанг остаје отпоран за све аргументе."

Новинар: "Зашто се онда не јурне војно, блицкриг, па шта буде, да се читав свет и ти гладни људи тамо ослободе једног опасног диктатора?"

Друга страна: "Зато што би он онда бацио атомску бомбу на Сеул, десет милиона мртвих у секунди."

Новинар: "Зашто онда не преговарате даље с Пјонгјангом?"

Друга страна: "Зато што је међународна заједница већ све пробала и није се померила. Пјонгјанг остаје отпоран за све аргументе."

Новинар: "Зашто се онда не јурне...?"

Зато.

Углавном зато јер једина суперсила на свету почиње да делује као да је изгубила сваку моћ практичног компромиса, чак и у своју корист. Још једини принцип којег се држи јесте инсистирање на максимизацији у ситним детаљима, док се велика слика све чешће отима вашингтонским стратезима.

Горњи разговор није вођен с особом која има било какву моћ активног утицаја на америчку политику. Он, међутим, поседује релевантност зато што одсликава однос америчких владајућих структура према туђим бомбама: разговор с Пјонгјангом је неприхватљив једнако као и десет милиона побијених Јужнокорејаца.

У консеквенци, то би значило да Вашингтон ради на неком трећем решењу, оном између нула и десет милиона жртава.

Или то, или да Кина почне да игра позитивнију улогу у свом региону, онако као што се то по духу документа из 2015. очекује од Техерана у његовом.