Немачки медији и добронамерна лаж

Сад је и научно потврђено – у оптужби "лажљива штампа" има нечега, коментарише Велт. Проблем је само што су и те новине биле укључене у емпиријску базу преко које су се мерили професионални критеријуми немачких медија.

Да ли лажу сада кад се посипају социолошким пепелом, или су лагали онда када су се посипали политичким звезданим прахом? Да ли се лаже на првој страници, а на другој не? Како се бира аспект спиноване информације – морално, вредносно, користољубиво или преплашено?

Комбиновано, гласио би одговор после читања студије.

Ко то зановета...

Наручилац студије је Фондација "Ото Бренер", институција за негу цивилног права иза које финансијски стоји највећи немачки синдикат, ИГ Метал; њен аутор Михаел Халер, директор ЕИЈК-а и професор медијских студија на универзитетима у Лајпцигу и Хамбургу.

Из ових детаља би се рекло – научно је све чисто, иако помало нагиње конзервативно удесно. Чак нагиње и иронији, ако се пође од чињенице да студија већ у самом наслову третира "избегличку кризу" тако како овде стоји, под наводницима, дакле као наводну "избегличку" тему, а у ствари нешто друго, глобалну сеобу.

Управо је то проблем који се отвара пред Халером и његовим истраживачаким тимом – зашто би на њима лежала сумња да су конзервативни, десни и крипто-противници хуманистичког напретка ако кажу да улога медија није да пишу моралистичке бајке срећног краја?

Зато што су политика и медији у синхронизованој акцији информативне магле тако баждарили етичку лествицу за просуђивање човечности, да сада све друге вредности спадају у нељудскост.

Под истраживачком лупом се нашло око хиљаду чланака из националних мејнстрим медија – Велт, Билд, Франкфуртер алгемајне цајтунг, Зидојче цајтунг, као и бројних регионалних, у периоду између фебруара 2015. и марта 2016. године. Радило се методом анализе садржаја, текстови су се дијагонално "засецали" преко изабраних кодова и релевантних термина.

Закључци студије су следећи: на почетку "избегличке кризе" медији нису извештавали реално и критично, већ улепшано и нашминкано. Споменути национални медији су у затвореном блоку стајали иза избегличке политике Ангеле Меркел.

И даље: не само да су медији у распореду збијене фаланге подржавали канцеларкине потезе на том плану, већ су некритички одозго преузимали и надоле ширили "еуфемистички и сугестивни диктус културе добродошлице". На тај начин је неологизам "култура добродошлице" подигнут на ниво "чаробне речи са светачком ауреолом", чиме је створена појмовна конструкција за "моралистичко уцењивање грађана".

Медији су се, сматра Халер, нашли у кризи смисла, историјског идентитета и структурног усмерења. Преведено, новинари и новине више не знају ни ко су, ни шта су, ни шта је њихова примарна функција.

Ми бисмо ћутали, али...

У уводу је једна реченица протестантски редуковане напетости, са драматиком која се открива тек након поновљеног читања: "У смислу историјске релевантности избегличке политике Ангеле Меркел 2015/16, ми сматрамо нашом неопозивом дужношћу да се улога, функција и саморазумевање медија подвргне детаљној анализи."

"Ми" из горње реченице се, преко неколико професионалних и специјалистичких нивоа, односи на синдикате индустријских радника. На ону радничку масу која је, у крајњој консеквенци, из својих чланских доприноса финансирала Халерову студију.

"Ми" бисмо ћутали, кад би миграциона политика Ангеле Меркел поседовала релевантност само унутар демократског политичког мандата. Како, међутим, њене акције имају историјску релевантност и одређујући су фактор за будућност низа генерација, "ми" смо проговорили, притиснути одговорности пред историјом.

Главно питање над којим аутори студије, њени читаоци, као и "поштени новинари" унутар прозваних медија разбијају главу је – како се догодило да се медији, који су у демократијама по дефиницији битан коректив и барем интелектуално непоткупљив посматрач политике, одједном нађу с њом у кревету?

Једини начин да се одговори на ту дилему је да се активирају старе теорије о маси и елитама, "нама" и "њима", онима "доле" и онима "горе" и провери колико су актуелне.

Управо то раде, невезано с немачком студијом о медијима, два истраживачка института, један у Америци, други у Великој Британији. У истом даху се може споменути и један немачки економиста и награђивани писац економске литературе, Данијел Штелтер (дела "После кризе је пре успона", "Дугови у 21. веку", "Ледено доба за светску економију").

Вашингтонски Pew Research Center објавио је на својој страници студију из децембра прошле године о растућем неповерењу између европских грађана и њихових елита. За то постоје четири разлога, сматра овај институт, а чак три имају везе са "историјском релевантности" политике немачке канцеларке: Криза социјалне државе, веза миграције и тероризма, и губитак друштвене кохерентности као последице неконтролисаног усељавања. Четврти разлог је делимично таутолошки, нешто у смислу да поверење Европљана у елите пада зато што Европљани све мање верују својим политичким вођама.

Лондонски Четам хаус, један од старијих своје врсте (постоји од 1920) објавио је недавно резултате студије "Шта елите и јавност заиста мисле". Резултат: Док је већина Европљана за заустављање даљег усељавања муслиманских миграната, елите су на становишту да миграција може бити проблем, али да је њено довођење у везу с придевом "муслиманска" непристојно и нехумано.

Штелтер се на свом блогу Тhink-beyond-the-obvious (мисли ван очигледног) иронично забавља на рачун тренутне ситуације, па Доналда Трампа третира као антиинтелектуални вирус који се проширио из Америке и захватио европске масе. "Европско становништво дели Трампове идеје, само су елите резистентне". Или: "Не расте сиромаштво у Немачкој због Харца IV, већ због миграције."

Од извора два елитна путића

Како не би било забуне, овде ће се само кратко увести ред у теоријску разуђеност појма "елита". По старијем политиколошком тумачењу под "елитом" се превасходно мисли на носиоце политичке моћи; по новијем социолошком (Ралф Дарендорф и други) мисли се на функционалне елите. Функционално "елитни" су сви они којима њихов посао обезбеђује платформу са које могу да утичу на конвенционалне елите – на политичаре.

Кад се направи та појмовна дистинкција, много је лакше разумети актуелне трендове у политици. Доналд Трамп, који шаље своју ћерку Иванку на службени термин са директорком Међународног монетарног фонда Кристином Лагард и немачком канцеларком Ангелом Меркел, не агира неискусно, већ модерно – он је политичка елита, Иванка је функционална елита председничке ћерке. 1+1=1. Чиста монада!

И онај таутолошки доказ америчког Пју центра добија нови логички смисао: Европљани имају све мање поверења у своје функционалне елите (новинаре, медије, академике, културњаке с мисијом), зато што су се оне до непрепознатљивости идентификовале с политичким елитама, које отворено спроводе политику супротну жељама већине становништва.

Након читања овде споменутих извора – Халерова студија, Штелтеров блог, Пју и Чатам испитивања јавног мњења – намеће се дијагноза како европска друштва прогресивно губе коректив својих функционалних елита. Носиоци функционалне моћи све чешће негирају услове друштвеног опстанка, претрчавају границе добре праксе и сврставају се уз носиоце политичке моћи.

Политика vincit omnia!

Халерова студија о дванаест месеци у којима су немачки медији у маси издали професионална правила и још морално шибали све оне који то нису, открива недопуштену доминантност политичког простора у друштвеном.

Најпоразнији Халеров закључак односи се на природу миграционог проблема, онако како је сукцесивно конструисана у медијским извештајима. Један социјални и друштвени проблем пар екселанс су главни медији претворили у апстрактни објекат преговора институционалне политике.

"Избегличка криза" је из стварног живота преведена у антисептички простор политике и даље обрађивана уобичајеним рутинама политичког новинарства. Кад су се спомињали "конфликти", они су се признавали само на нивоу политике, не доле на извршном нивоу, не у друштву, осим кад се ради о десним радикалима.

Над слободну штампу спустила се доминантност политичког. То не значи да је политика у Немачкој директно контролисала медије, већ нешто много горе – да су медији пожелели да, заједно са политиком, контролишу друштво.

Речником Хабермаса, та епизода је школски пример како "систем" рапидно отима територије од "живота", док релевантни "чувари живота" (слободни медији) гледају на другу страну.