Самит ЕУ: Проповеди из медитеранског бревијара

Паралелно са државном врхушком ЕУ, у Бриселу се одржавао још један самит. Вође асоцијације европских конзервативних партија (ЕВП), са 216 посланика најбројније снаге Европског парламента, окупиле су се на договору о судбини такозване медитеранске избегличке руте. 

Дилема унутар конзервативне, народњачке и демохришћанске страначке породице је била: Треба ли медитеранску руту затворити као што предлаже нови шеф аустријских конзервативаца Себастијан Курц, или је напротив учинити административно још проточнијом, као што тражи италијанска влада? 

Да је барем међу конзервативним партијама постигнут минимални консензус, онда би и државни самит ЕУ прошао боље и не би се разбацивао симболима већ резултатима. Овако, главно изненађење из Брисела остаје да су "Меркелова и Макрон тако блиски, да између њих не стане ни лист папира" (Франкфуртер алгемајне цајтунг).

Све остало се без правца и смера угашених мотора љуља на таласима Средоземног мора. Чини се да су кријумчари људи ових дана једини који имају јасну представу куда се иде: за Европу, на Европу, било којом трасом.

Живи, мртви, поморци и мигранти

Курц би стално нешто затварао, гласе медијске и остале јавне критике које се упућују на адресу аустријског министра спољних послова. Прво, балканску избегличку руту, па медитеранску, сад тражи и затварање муслиманских вртића у Аустрији (успут, има их око 600).

Курц је по критичарима постао прави правцати "шлосер", принудни управитељ послат од негативних, нестрпљивих и злонамерних да затвори ЕУ као расадник хуманистичких вредности. 

На састанку конзервативних партија у Бриселу није било много другачије. Нема зидова на мору, рекао је италијански министар за Европу Сандро Гоци. По њему, "питање није како ћемо зауставити усељеничке струје, већ како ћемо их административно водити даље" (аустријска агенција АПА).

Предлог затварања медитеранске руте је "нереалан", сматра италијански сенатор Феличе Касон: "Уместо да ЕУ племенито спасава људе у невољи, Италија то ради за њу. Сама, без подршке."

Подршка је стигла од парламентарног шефа асоцијације ЕВП, Манфреда Вебера, који изјављује да се "апсолутно слаже са Курцом да миграција и пораст тероризма у Европи стоје у вези".

Вебер, међутим, добро пази да остане политички коректан и не изазове бес "хуманистичког крила" ЕУ, то јест Берлина и Париза. С аустријским министром се он слаже само преко "твита" послатог у јавност, док медији не преносе како се држао на самом састанку конзервативних партија. 

Курц тренутно пролази кроз лош период и на домаћој сцени. Уплашени ауром младог лава победника, против њега су се дигли и Штрахеови плави и Кернови црвени. Керн је при томе направио заокрет од читавих 180 степени и сад се нашао тамо где је био Фајман док је блиско сарађивао са Меркеловом. Или тамо где је Ангела Меркел била јуче, где је данас и биће сутра.

Мање за мање, више за ништа

Проблем затварања медитеранске избегличке руте јесу владе афричких земаља, које одбијају преузимање спасених из таласа Средоземног мора. Курц је у Бриселу заступао став "мање за мање", у смислу – ако Мароко и даље одбија да обрати пажњу на масе које организовано с његових обала крећу ка Европи, као и прихват властитих грађана осујећених у илегалној сеоби, онда му Унија више неће исплаћивати економску развојну помоћ. 

Неким кандидатима за ЕУ, као на пример Србији, може позлити кад погледа цифре које ЕУ исплаћује афричким земљама, а да не рачуна ни на минимум кооперације у регулисању илегалних миграционих токова. Према подацима за 2014. годину, Мароко је добио нешто испод 700 милиона евра, Нигерија 650, Гана 430. Укупно је те године из Брисела за Африку отишло 15 милијарди евра, при чему 98 одсто пројеката "не подлеже никаквој контроли" (податак из извештаја ЕУ о спољној економској помоћи).

Европски удео у развојној помоћи за Африку је од тада само порастао. У извештају са бриселског партијског самита, аустријска агенција АПА преноси податак да се у Африку годишње прелива 75 милијарди евра, од чега на ЕУ отпада чак 60 одсто.

Интересантно је да они који критикују ниску етику казненог принципа "мање за мање", истовремено свом силом моралног закона покушавају да тај принцип устоличе унутар Европске уније.

Да би се та неравнотежа показала у пуној мери, довољно је са партијског самита ЕВП скочити на онај важнији, европски самит шефова држава и влада, који се овог четвртка и петка паралелно одржавао у Бриселу. 

С Африком само поштено, с источном Европом свакако

Нови француски председник Макрон је одмах по доласку у Брисел оптужио источне Европљане, именом вишеградске земље (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска), да третирају Унију као "супермаркет", самопослугу – уђу и узму шта им треба.

Макрон: "Не може се држати испружена рука за помоћ и истовремено одбијати солидарна расподела избеглица."

Другим речима, казна "мање за мање" није допуштена према афричким режимима, али јесте према неким европским. 

Вероватно је могуће пронаћи неки софистички или схоластички аргумент за одбрану такве искривљене равнотеже. Рецимо, да су кохезиона правила која регулишу однос чланова унутар једне организације строжа него према нечлановима, чак и ако новац у оба случаја долази из истог џепа. Или да је племенито ошамарити властито дете јер је разбило лустер, али комшијско, које је у ствари бацило лопту, треба наградити чоколадом и послати кући.

На дуги рок, моралне тољаге тог типа се претварају у лицемерје. 

Минхенски Зидојче цајтунг у саркастичном тону стаје на страну "Вишеградских земаља", да би им на крају тим звучније ударио шамар због сломљеног лустера: "Није тачно да пољски председник Качињски третира ЕУ као самопослугу. У самопослузи се плаћа, а он не! Приликом сусрета са братом по души, мађарским Виктором Орбаном, Качињски је Унију упоредио са шталом из које се краду коњи. Он ваљда зна о чему говори! Важније је ту нешто друго: Макронова изјава о самопослузи је тако увредљива зато што преноси поруку да ту неко нешто узима, а ништа не даје. Гледано паушално, то не стоји. Али сигурно ће тврдоглавост европског Истока негативно деловати на спремност богатијег европског Запада да уплаћује у фондове за солидарни развој. У Варшави се већ чује како 'паре завршавају у немачким и француским џеповима'.

Прави дијалог Исток–Запад није ни почео, а његов отров већ делује. Није ЕУ у кризи, него младе "демократе" с Истока не знају где су се нашле!"

Француска и Немачка обновиле "алијансу поверења"

У коментару под насловом "Молим, само не ону јакну која се везује на леђима", швајцарски Ноје цирхер цајтунг узима фокус на "најновији" од свих нових успона Немачке, онај који је постао очигледан на последњем самиту ЕУ у Бриселу.

"Намера француског председника Макрона је да кроз процесе снажније и дубље интеграције делује против европских дезинтегративних снага. Али Европи не требају строга правила, само више флексибилности. Може Макрон тестирати сценарије колико хоће – на крају ионако одлучује само Немачка", коментарише швајцарски дневник.

"Нова Европа полако добија форму", закључује швајцарски лист и објашњава шта под тим мисли: Којим путем ће се Унија даље упутити, да ли ће националне државе добити део суверенитета натраг, или ће напротив морати да на олтар европске интеграције положе још један његов комад, то зависи од "европске централне силе Немачке".

Контекст у коме се посматра увећање немачке моћи јесте апсолутно нов. Немачка самосвест није порасла зато што јој је ситуативно омогућено да оживи историјски модел "вилхелминске мегаломаније", већ зато што је од избијања грчке еврокризе постало јасно да "само Берлин поседује неопходне политичке и финансијске ресурсе да Европску унију одржи на окупу".

Тврдоглавост службеног Берлина је тако постала његов главни капитал којим врбује на европском плану. Његове одлуке већ делују по закону инертности, а не смисла.

Симболички капитал Немачке расте пропорционално мери у којој се перцепција њене улоге спасиоца повећава. Док спасавају себе, Европљани увећавају немачки симболички капитал; док немачки симболички капитал расте, Европљани имају наде како ће се удружени у Унији сачувати од најнегативнијих глобалистичких процеса. Конкретно, овога пута, од Кине.

Немачка и Европа су постале спојени судови. Мале европске државе које затворе нос пред таквим развојем и згрожене остану по страни, казниће историја.

"Нова Европа која полако добија форму" јесте опорављена ЕУ минус Велика Британија. Немачки Шпигл то овако сумира у наслову: "Меркел + Макрон = Све ће бити у реду".

Толико поноса треба допустити Макрону.