Добро пажаловат на путовање метроом у Москви

"Where can I buy a ticket for metro?", питам жену која ради на шалтеру за информације на станици "Белоруска". Гледа ме бледо и вероватно се пита о чему говорим. Посматрање траје неколико секунди кад схватам да оно што сам изговорила за средовечну Рускињу представља једначину са више непознатих. Она не зна енглески, а мој руски се своди само на "спасибо" и "не поњемајем".

Иначе, на таквим шалтерима, као и на местима где се врши контрола путника на покрентим степеницама, углавном раде жене којима се радни век ближи крају. Жене су, такође, бројније као контролори у самим возовима.

На течном руском жена нешто објашњава, али је и даље течно ама баш ништа не разумем. Ипак, добро припремљена за све могуће сценарије, вадим тефтер у који сам пред пут уписала неколико фраза и бројеве за случај нужде. На срећу, налазим да се карта каже "биљет" па јој руком показујем да ми "биљет" треба за седам дана. Купујем и путовање по руској престоници може да почне.

Милиони путника, а смећа и нервозе нема

Причу о овом великом граду и Московљанима нимало случајно не почињемо из метроа, једног од најлепших на свету. Управо је ова подземна железница – Русија у малом: огромна, раскошна, кроз њу пролазе људи бројних националности, ту и тамо по ћошковима седе сиромашни, покисли или пијани. У метроу, као ни на једном другом месту, можете да на шинама пропутујете кроз бурну историју највеће земље на свету од отварања железнице 1935. до данас.

Са 14 линија и 203 станице московски метро дневно превезе скоро десет милиона путника. Више од лондонског и њујоршког заједно! Гужва је велика у сваком тренутку, поготово између пет и седам после подне када је шпиц. Река људи силази уз степенице и пење се уз њих. Уморни од посла, весели пред излазак, природно намрштени и сви они које муче свакодневне бриге. Нико се не гурка, не виче. Московљани су стрпљиви.

Надлежни за саобраћај су урадили све да људима олакшају преседање и вожњу кроз град јер су станице преграђене мобилним преградама, тако да се они који долазе и они који одлазе не мешају, па нема сударања.

Сви путокази, а има их много, написани су на руском, али се и упркос томе можете лако снаћи јер су мапе на све стране, а људи ради да помогну ако носите нешто тешко. Сви уступају место трудницама, женама са децом, старијима и то без преких погледа и колутања очима. У Москви нема нервозних. Можда и због тога јер, ако вам се врата метроа затворе пред носом, не морате да бринете. Наредни стиже за мање од минут, највише минут и по! Чекања нема, возови стижу као на покретној траци, а изговори попут "Чекала сам дуго превоз" не "пију воду" у "Трећем Риму" како понекад називају руску престоницу.

Док стрпљиво чекате наредни воз, задивљује вас чистоћа пода на ком нема опушака, прљавих марамица или остатака од хране. Чистоћа је императив иако ни на једној станици не постоје канте за отпатке. Таква је култура, а разлике нема између станица у самом центру града и оних на периферији. Људи су (чле чуда!) навикли да смеће не бацају где му није место.

"Уметност је бескорисна ако не служи политици"

Вожња подземном железницом у Москви је својеврсна туристичка тура, поготово чувена кружна линија 5, на мапи обележена браон бојом. За почетак изградње ове линије везује се једна урбана легенда.

Наиме, када су пројектанти неколико година раније Стаљину представили план о метроу, он је, угледавши га, на средину плана ставио шољицу кафе и отишао без речи. На том месту остала је кружна браон мрља од кафе, те су пројектанти то схватили као одређени знак и прионули на посао изградње кружне линије "Кољцева" која данас има 12 станица и свака носи своју причу.

На станицама старије градње, из времена СССР-а и Стаљина, и више је него на делу примењена чувена максима Николаја Чернишевског да је "уметност бескорисна ако не служи политици".

Срп и чекић можете да приметите на готово сваком кораку, црвене звезде такође, а зашто се поједине станице називају баш "Партизанска", "Октобарска", "Марксистичка" и не треба подробно објашњавати.

Путовање петицом, московским "кругом двојке" који прати границе града из 16. века, одише лепотом и екстраваганцијом. У томе се огледа жеља Руса да вам покажу величину и богатство, како материјално, тако и историјско. Станица "Комсомолскa" је прави пример за то.

Раскош и лепота "кафене петице"

Високу куполу, окречену у жуто, красе гипсани радови и осам мозаика посвећених руским борцима за слободу и независност. Мало је рећи да једна од најпрометнијих станица оставља без даха својом лепотом. Због раскоши која је краси стичете утисак да се налазите у предворку какве царске палате, а не у подземној железници.

"Комсомолска" носи име по скраћеници Комсомол тј. подмладак Комунистичке партије СССР-а, има посебну причу. Специфична је због мозаика које је изградио Павел Корин након Стаљиновог говора 1941. После катастрофалних губитака на почетку Другог светског рада, генерални секретар КП-а борце је подсетио на хероје руске историје који се нису предавали током борбе за слободу.

Велике личности, попут Александра Невског, Михаила Кутузова, Кузме Минина, израђене су у мозаику, те им је на тај начин одата почаст. Посебност овој станици даје и јако осветљење са старинских лустера, па делује као да све унаоколо светли. Симболично, да путнике увек подсети на богату историју и светлу будућност за коју се треба борити.

Писано путовање московским метроом настављамо даље до станице "Кијевска". Њу боји јединство руског и украјинског народа и заједничне борбе. Занимљиво је да је управо у Украјини одржано отворено такмичење за дизајн станице којом доминира блиставо бели мермер и мозаици украшени златним оквиром.

Простор одише миром на неки чудан начин иако људи журе а возови бучно крећу са стајалишта. Преплављује вас специфичан смирај какав се осећа у галеријама. Мозаици немо говоре 53 метра испод земље. С обзиром на то да цео метро носи име оца Октобарске револуције Владимира Иљича Лењина, не чуди то што је, као и на бројним станицама, његов лик израђен у мозаику. Посматра оне који долазе и одлазе.

Једно од најлепших стајалишта, према мишљењу вашег репортера, јесте станица "Новослободска", такође на линији 5. Разноликост витража и богатство боја преламају се на светлости па се чини као да се налазите у руднику драгог камења. Сваки од 32 витража, које су радили летонски уметници, окружен је месинганим ивицама, постављен у стуб станице и осветљен изнутра.

На крају платформе је мозаик на ком је урађена реченица "Мир у свету", а симболично се у основи мозаика налазе срп и чекић, који се могу видети на већини станица. Неки су угравирани, неки насликани, а неки урађени од гипса.

"Комсомолска", "Кијевска" и "Новослободска" прави су представници и подсетници стаљинистичке архитектуре – масивни и расхошни, као и бројне московске грађевине израђене по његовој замисли.

Метро током Стаљинове владавине постаје један од симбола послератне Русије и опоравка од губитака. Често је на пропагандном материјалу истицана подземна железница као показатељ моћи, а светлост возова пред улазак у станицу поглед у светлу будућност.

Спарта и Д-6

Са смрћу Јосифа Стаљина и доласка на власт Никите Хрушчова, мења се и изглед метроа. Дестаљинизација и промене облежиле су и станице изграђене педесетих и касније. Акценат је на штедњи и једноставности, па станице попут ВДНКх (скраћеница за Парк Изложбе достигнућа националне привреде, код ког се налази станица) и "Алексејевске" изгледају спартански.

Раскош и богатство се губи, нема боја, приметна је стерилност "као у апотеци". Станице постају мање-више исте, мермерне и сиве, па се на њима чини као да сте у било ком другом граду на Западу, а не у Русији. Нема мозаика и великих лустера, мермер је замењен керамичким плочицама, које нису толико отпорне на вибрације које производи воз па се често дешавало да неки део плочица отпадне.

О московском метроу кружи много непотврђених прича, а једна од најпопуларнијих јесте да испод стандардног метроа постоји још један ред пролаза који наводно повезује све битне тачке у граду са Кремљом, где је резиденција председника.

Овај скривени метро, кодног имена Д-6, предвиђен је за хитну евакуацију најважнијих људи у земљи током нуклеарног напада и његова изградња почела је још током Стаљинове владавине.

Д-6 повезује Кремљ, Генералштаб, станицу "Љубјанка" у чијој се близини налази седиште ФСБ-а (некада КГБ) као и аеродром "Внуково 2". Многи руски новинари као и америчко министарство одбране наводили су да овај метро заиста и постоји, а нико од руских званичника нити је потврдио нити демантовао ту причу.