Европа мало одахнула, Немачка се обрадовала Макрону

Берлин се обрадовао због исхода прве рунде гласања, којим је питање евентуалног Фрегзита, односно, француског напуштања Европске уније, какво је предлагала десничарска председничка кандидаткиња Марин ле Пен, а Немачка осуђивала, престало да буде непосредна опасност.

"Мушкарац против жене", "социјал-либерал против ултра-десничарке", "отварање против затварања", "више Европе против што мање Европе", "немачки пријатељ против немачке непријатељице", "градитељ мостова против демагога", само су неки од живописних описа избора у Француској, земљи "велике нације", са којом Немце, после периода рата, мржње и проливања крви, везује вишедеценијско пријатељство, на које су поносни и захвални првом послератном канцелару Конраду Аденауеру и француском председнику Шарлу де Голу.

Немци су озбиљно пратили изборе у Француској, не само због могућности Фрегзита и доласка десничарке Ле Пенове, већ и из историјских и суседских односа два народа, оснивача ЕУ, чија се историја помирења и разумевања која је почела Де Головом посетом Немачкој, наводи као школски пример.

Де Гол је 5. септембра 1962. године посетио Немачку и тада, у еуфоричном говору, рекао да "живи Бон, Немачка и немачко-француско пријатељство" – што се тумачи као камен темељац у процесу помирења дубоко непријатељских земаља за време Другог светског рата.

Аденауер и Де Гол, који је у гостима говорио немачки, слављени су тада у Бону, а неколико месеци раније су, у чувеној катедрали у Ремсу, у којој је крунисано 25 француских краљева, присуствовали такозваној миси помирења.

Процес помирења добио је и званичну страну 22. јануара 1963. године, потписивањем Јелисејског уговора о немачко-француској сарадњи, а њихово помирење аналитичари узимају за пример и када је реч о процесу помирења народа на Балкану.

То је део историје чијих се годишњица Берлин сећа и историје која обележава послератни, политички живот две највеће нације ЕУ, па самим тим је и интересовање Немаца за изборе у Француској било одговарајуће.

Изборе у Француској су зато многи немачки аналитичари оценили као "судбинску одлуку за Европу", а младог Макрона као неког ко је за Европу и ко доноси Европи "макроманију".

Кушнер: Избори – заокрет у француској историји 

И бивши француски шеф дипломатије и некадашњи шеф цивилне мисије УН на Косову, Бернар Кушнер, чији је рад на Косову често био на мети критика, оценио је изборе као тачку заокрета у француској историји.

"То је земљотрес у нашој земљи", рекао је Кушнер у једној емисији таблоида Билд, нагласивши да је први пут после пуно година оптимиста и да ће Французи са Макроном поново доћи назад у Европу.

"Ми видимо и плаво небо, а не само облаке", сликовито је описао ситуацију Кушнер, лекар по струци, кога, још из времена мисије на Косову, бије глас да воли маркетинг и камере.

"Француска, ми морамо да разговарамо. Ми, Немци, назвали смо вас 'велика нација'. И тако се, такође, увек мислило... И разлика између светског града Париза и малог града на Рајни, Бона... Ми смо морали на школску екскурзију у 'град љубави' да бисмо видели да ли је Ајфелов торањ у ноћи тако леп као на разгледницама у нашим младалачким собама... Он је сијао још светлије", овако колумниста Билда Алберт Линк пише о Француској у тексту у чијем наслову постоји игра речи и питање како је од "Франкрајха", како Немци називају Француску, настао "Кранкрајх", што би могло значити "болесно царство".

Немачки медији сада пишу о "следећем Французу Ангеле Меркел", подсећајући на све француске председнике са којим је она сарађивала и указујући на то да она више не мора да брине да би Ле Пенова дошла на чело земље, за коју је Меркелова сматрала да би могла да руинира добре немачко-француске односе.

"Свежи Француз је одушевио политички Берлин", кажу аналитичари, а велике немачке партије, све осим Левице, наследнице бивших источно-немачких комуниста и десничарске "Алтернативе за Немачку", подржавају и хвале француску одлуку.