Поподне са јапанским фирером

Свеж, прозрачни ваздух прохладног пролећног дана у Токију немилосрдно пара грмљавина разгласа постављеног на комби испред мале железничке постаје Оћа но мизу, реметећи мир успореног недељног поподнева у којем ретки путници у ситним гроздовима лењо цуре из уста скромне станичне зграде.

Загађење буком из мегафона није ретка појава у Јапану. У тој земљи изборна кампања подразумева хиљаде говора на раскрсницама испред станица градског превоза у којима кандидати жељни лепе политичке каријере стрпљиво пеку занат засипајући огуглало, незаинтересовано грађанство таласима гласних објашњења, критика и обећања, а активисти у возилима наоружаним моћним звучницима неуморно јурцају између зграда, безброј пута понављајући име и партијску припадност кандидата, притом узалудно упућујући увежбане осмехе и поздраве равнодушним пролазницима.

Но, ватрени говорник испред станице у кварту Оћа но мизу, који испаљује дуге рафале оштрих вербалних пројектила, оптужујући естаблишмент за корупцију и заговарајући укидање градских скупштина, није обичан политичар – као и његове колеге које нуде пропагандни материјал и погледом шарају по путницима који се разилазе оборене главе, он носи црну униформу и војне чизме.

Јапански црнокошуљаши

Док убеђује флегматичне пролазнике да парламенте на локалном нивоу ваља укинути због корупције и неслоге и створити централизовани систем који би омогућио истинско јединство земље, шездесетогодишњи Шуске Моригаки стоји над сточићем са јапанским државним симболом и покрај комбија на чијој страни је разапета велика застава његове организације: Савеза националне воље.

У њеном средишту је крупна стилизована свастика из које исијавају дуги, црвени краци. Тај очигледни спој немачке нацистичке заставе и ратног барјака бивше царске војске Јапана врло добро сумира идеологију Моригакијеве организације, јапанске ултранационалистичке групе која инспирацију налази у немачком фашизму и чезне за домаћом милитаристичком прошлошћу, за златним добом јапанског империјализма када је царска војска у својим рукама држала цео западни Пацифик, источну и југоисточну Азију.

Ту су и барјаци са речима "фанатични патриотизам", "вечно живео његово величанство цар" и "повратак изгубљених територија", који даље језгровито описују карактер, посвећеност и стремљења мало познате али бучне организације која својим назорима и кореографијом на улицама јапанске престонице оживљава атмосферу из тридесетих година прошлог века.

За разлику од Немачке, где се неонацисти константно осуђују у медијима и против њих организују улични протести, у Јапану екстремна десница, мада на друштвеним маргинама, деценијама неометано маршира улицама у црним џиповима и комбијима злокобног изгледа, узвикујући кроз разгласе монтиране на крововима слогане и пароле у којима траже беспоговорну оданост цару, протеривање странаца, повратак територија које је на северу земље на самом крају Другог светског рата заузела Црвена армија, те кажњавање Кине и Јужне Кореје за оно што они доживљавају као провокације и увреде.

Они, такође, држе запаљиве говоре испред железничких станица и на трговима, даноноћно опседају амбасаде земаља које доживљавају као непријатељске, попут Русије и Кине, и повремено узнемиравају трговце у квартовима који су насељени становништвом корејског порекла.

Мада се у научним и интелектуалним круговима чују критике на њихов рачун, највећи део становништва, као и мејнстрим медији, једноставно их игноришу као полукриминалне елементе и рецидив непријатне прошлости.

Та врста незаинтересованости управо и највише боли ултранационалисте, који у њој виде апатију, дефетизам и безвољност својствену морално деградираном и идејно бесплодном друштву. Савез националне воље зато у свом политичком манифесту тврди да се бори за обнову отаџбине која је, по њима, морално посрнула, декадентна и поробљена од стране белог човека.

За шта се, заправо, залаже екстремна десница у Јапану?

За њих, међутим, та борба, чини се, нема просто локалне, већ глобалне, готово космичке размере: по њима, јапанском народу предстоји велелепна битка за успостављање нове цивилизације и новог светског поретка, односно промену тока историје.

Та нова цивилизација, "која би одменила садашњу, затровану модернитетом, западним вредностима и хришћанством", била би изграђена на темељима јапанских идеала и врлина, попут заједништва, моралне чистоте и оданости божанском цару и била би заснована на поретку у којем би јапански народ владао Азијом.

За тако велики циљ најпре је потребна коренита реформа домаћег политичког уређења и подизање свести сопственог народа. Савез националне воље као крајњи циљ својих активности у земљи поставља "срећу народа", која, по њима, може бити остварена само "максималним коришћењем и мобилизацијом људских, материјалних и финансијских средстава за изградњу снажне државе".

У ту сврху најпре је потребно елиминисати или умањити економску и војнополитичку зависност Јапана од иностранства, па се Моригакијеви ултранационалисти залажу за самодовољност Јапана у свим областима, почев од производње хране до одбране. Јапан тренутно задовољава само 40 одсто својих потреба за храном из домаће производње, и за очување територијалне целовитости и безбедности се у великој мери ослања на амерички нуклеарни штит и присуство 50.000 америчких војника са антиракетним системима и најсавременијим ваздухопловним и морнаричким оруђима.

Интересантно, у циљу моралне изградње и одгоја становништва, Савез националне воље тражи укидање свих извора прихода осим рада, што значи да би, у случају да они завладају земљом, убирање дивиденди од акција или камате на штедњу постало илегални чин.

Они се залажу и за укидање професионалне војске, коју сматрају плаћеничком формацијом ниског морала, и за увођење служења војног рока.

Снажне индиције тоталитаризма могуће је видети у одредби манифеста која каже да је "једина дужност Јапанаца да духовно и физички служе нацији", те да интерес појединаца не сме бити у супротности са јавним интересом. Но, ако читалац партијског програма Савеза националне воље упркос томе и даље има резерве када је у питању доношење дефинитивног суда о карактеру друштва које она заговара, речи у којима као свој циљ дефинишу успостављање јаке централне власти и апсолутни примат владе у Токију над свим другим организацијама и субјектима и изражавају захтев за укидање слободе медија, јасно указују на њихову приврженост тоталитаризму.

Освајање Пацифика и Азије као "судбинска борба божанског народа"

Савез националне воље, предвођен плаховитим, гласним лидером, као свети задатак који треба реализовати након што се по већ наведеним смерницама оствари политички преврат и национални препород у земљи, на себе узима заштиту интереса обојених раса у борби против хегемоније белаца и у стицању независности од западних сила.

За њих је зато виђење Другог светског рата и јапанских освајања у Пацифику и Азији, која су вршена под плаштом ослобођења подјармљених азијских народа од западне чизме и ради стварања заједничке зоне економског просперитета, од пресудне важности.

Када би њихово тумачење, по којем јапанска војска није имала циљ да заузме бројне азијске земље ради експлоатације њихових ресурса и задовољавања сопствених освајачких амбиција, већ у сврху збацивања расног, колонијалног јарма, било широко усвојено, не само да би скинуло стигму агресије и ратног злочина с Јапана него би и јапанској држави и народу признало улогу важне, прогресивне снаге у светским размерама.

Зато, кажу припадници Савеза националне воље, дан када су јапански авиони засули бомбама Перл Харбор и разорили америчку пацифичку флоту јесте дан када се Јапан "у име обојених раса супротставио Англосаксонцима и другим силама беле расе", које су вековима држале поробљену Азију, Африку и Јужну Америку.

Они инсистирају да јапански грађани данас треба да схвате да је сукоб у Пацифику био "рат за опстанак за који се апсолутно не треба извињавати", те да је он "велики противудар који је као судбину на својим плећима носио божански (јапански) народ". Штавише, они сматрају да је "велика јапанска империја" кроз тај крвави, бескомпромисни окршај "свету показала свој славни дух".

Као додатно оправдање за ратовање и освајања наводе и схватање да се политика и међународни односи одвијају по универзалном принципу "јачи једу слабије", који важи за цео животињски и биљни свет, те да у свету постоје "две врсте народа: они који бране своје постојање и који су владари, и они који се покоравају другим земљама и уживају у ропству".
Још један од ширих, условно речено филозофских, принципа којима они рационализују скупи ратни сукоб који је Јапан коштао око три милиона живота јесте и то да без рушења нема грађења и обнове.

Иронични парадокс?

Оснивач групе Моригаки, чини се, од ране младости је гајио посебне симпатије према нацизму: у његовој биографији доступној на интернету стоји да је још 1980. године на једном од два најугледнија јапанска приватна универзитета, Васеди, дипломирао политичку економију с радом на тему "Националсоцијализам – друштво које треба доћи".

Моригакију, који свесрдно опонаша Адолфа Хитлера не само у мишљењу већ и у деловању, изражавању и облачењу, чини се, не смета иронични парадокс да је националсоцијализам, који му је обојио, а могло би се рећи и потпуно одредио живот, идеологија коју је изнедрила управо (декадентна) западна цивилизација, коју он настоји да превлада и замени.

Нити га брине то што су, уз значајан део политичке мисли, и кореографија и костимографија његове организације пресликани од немачких и италијанских фашиста, који су речима и оружјем заговарали супериорност беле расе на рачун других.

Иронично, његова организација протестује против експанзионизма и колонијализма западних сила, експлоатације и понижења које је Азијатима нанео бели човек, али се при томе служи појмовима, методама и физичким средствима које су успоставили и развили најсуровији и најбезочнији западњаци и за себе, заправо, прижељкује њихов положај и моћ.

Тако се може сматрати да Моригаки и његови другови и сами играју по нотама које им је одредила, њима мрска, западна цивилизација. Јер док у типичном маниру адлеровских комплексаша који озбиљно пате од осећаја инфериорности, према западној цивилизацији изражавају горки презир и из петних жила се труде да докажу како су у односу на њу интелектуално и морално супериорни, они је, заправо, као војнополитички моћнију од себе, истовремено обожавају и остају јој умно подређени.