Како је ЕУ "вакуумирала" Западни Балкан

Две временске тачке у најновијој историји буде сумњу у рационално деловање бриселских политичких елита. Прва је из лета 2014. године када је Жан Клод Јункер, преузимајући функцију председника Комисије, рекао како за време његовог мандата "нема проширења Уније". Друга је од пре недељу дана, када је Јункер изјавио да без европске перспективе "Западном Балкану прети нови рат".

Чак и кад се погледа читав контекст те две противречне изјаве - прве као део приступне беседе, друге за време опуштеног ручка са новинаром Фајненшл тајмса - читалац остаје збуњен пред Јункеровим апоријама.

(Кога занима заиста интересантан чланак колеге Лионела Барбера, објављен је у петак 24. марта у ФТ-у, под насловом "Шеф ЕУ Жан Клод Јункер о трошковима Брегзита и еротизму политичке моћи". Јео се карпаћо и млада телетина, пило реско бело из Лангедока. До црног Померола из 2005. није се дошло, зато што Јункер, по властитом признању, не меша црно и бело, да не би изазвао "major events".)

"Проширења нема", а без њега "прети рат". Да ли то значи да је у Бриселу зашло сунце логике, или, напротив, да је готово с политиком одуговлачења према Западном Балкану? Да ли да плачемо јер код председника европске владе више не функционише дугорочно памћење, или да се радујемо што је врх Уније коначно увидео свој источни грех на западном југу?

Када се те две Јункерове изјаве погледају као смислени пар, рецимо лонац и поклопац, шољица и тацна, телевизор и даљински, долази се до дугог низа могућих интерпретација.

На пример: Ако без проширења, прети рат, онда Унију треба хитно проширивати, да не дође до рата. Ако је не проширујеш, а консеквенце су ти познате, онда (и)зазиваш рат. Ако рат прети, зашто га не спречиш брзим проширењем - зато што ти је циљ нешто друго, односно неко други, Русија рецимо, а не европска интеграција Западног Балкана? Ако (и)зазиваш рат, да ли ти он одговара зато што би нова хуманитарна гужва камуфлирала катастрофалне ефекте европске политике у процесу распада Југославије?

Вербалним чистунцима на вољу, треба признати да Јункер у разговору за британски лист није споменуо "проширење", већ "европску перспективу", у смислу, ако те "мученике" делове Европе ("tortured part of Europe") оставимо "без европске перспективе", ето њих опет на ратној стази.

У том случају, ако појмовно није изједначавао ЕУ проширење с европском перспективом, Јункерова логичка недоследност постаје неподношљиви морални преступ.

Ствар је онда још гора, јер у том случају "европска перспектива" значи: Седи и чекај. Мир и тишина док не смислимо шта ћемо с вама, а дотле немојте да нам неко флертује с Русима! Кад ћемо знати, немамо појма, а није нас превише ни брига, јер тренутно имамо пречег посла.

Те две Јункерове изјаве, дате у распону од две и по године, први пут и вербално одсликавају став Брисела према Западном Балкану, условљен, не искључиво, али у великој мери, политичком катастрофом претпоследњег проширења 2007. године (Румунија и Бугарска).

Тог тренутка је Западни Балкан, са једним малим изузетком (Хрватска 2013), Унија "вакуумирала", онако као што се шунка ставља у вакуум да се не поквари, или зимска одећа да не заузима превише простора у орману, већ гурнута испод кревета чека своје време.

Али, сад долази права драмска перипетија - "вакуумирани" одбијају да мирно седе у вакууму! За невољу, сада су још и Руси почели да третирају "вакуум" Западног Балкана не као метафору већ као прави празни простор који треба попунити и означити у политичком и економском смислу.

"Заузето, Рус!"

Ако се прелете недавне анализе европских и америчких медија о Западном Балкану, или изјаве високих политичара, релативно често ће се наићи на формулације о "вакууму" у који се "убацују Руси" или "Руси и Турци".

Примера је много. Рецимо, овако на брзину, текст бугарског политиколога Ивана Крастева, врло цењеног на Западу, за ФТ од 15. марта: "Турска и Русија раде на томе да ограниче утицај ЕУ на Балкану".

Последња примедба, она о "Русима и Турцима" на вакуумираном Балкану води рачуна о политичкој коректности. Није лако признати да су се Турци већ "убацили" деведесетих година са почетком рата у Босни, већ се чекало да се "убаце" и Руси, да би се то сад представило као етички кохерентан случај.

За чињеницу да су се "убацили" са закашњем, Руси имају добар изговор: У време општег "убацивања"/"упуцавања" на простор Западног Балкана / Јужних Словена (прво је политичка одредница, друго племенска), руска мултинационална империја се распадала.

Нису људи имали времена, као што га сада нема ЕУ. Зато су Руси каснили у Босни и на Косову, зато су за Црну Гору погрешно мислили да су је пацификовали викендицама и туристима, али су сада, мањи, лакши и покретнији, Руси изгледа на време стигли у Македонију и Хрватску.

Што се Србије тиче, она је посебан случај, будући да игра релативно отворених карата и према ЕУ и према Русији. И чланство с првима, и пријатељство с другима: Само се убацујте, по могућности с инвестицијама!

"Загонетка сакривена у мистерији унутар енигме"

Да ли Запад поново погрешно чита ситуацију са терена, с ентузијазмом се припремајући да поквари већ покварено, демонтира већ размонтирано, не би ли тим политичким активизмом избегао суочавање са најочигледнијим грешкама из деведесетих година?

Врло вероватно. И америчка и европска страна показују склоности за интерпретацију знакова у свом смислу - прва зато што не може другачије, друга зато што се тврдоглаво држи начела да један занемарени, осиромашени, системом државног клијентелизма испресецани простор мора истрајавати у вакууму сваке врсте док се за њега не пронађе погодна форма.

Јункерово "нема проширења" и "без проширења рат" храни се из тог нервозног рефлекса у коме се мешају збуњеност, одлучност и зловоља: Без нас сте готови, али ми вас свеједно нећемо, иако сматрамо недопустивим да вас неко други хоће само да би вам доказао да без нас можете, иако и ми и ви знамо да сте без нас готови.

На америчкој страни су ствари нешто компликованије, посебно ако се у фокусу задржи њен јанусовски потенцијал и великог светског добра и опште деструкције. Или једноставније, ако се узме у обзир константа антирусизма, политички однегована у Америци током двадесетог века.

Како није могуће анализирати свако слово америчке штампе, ево овде једног примера са сајта Си-Ен-Ена, текст објављен под насловом "Једине четири ствари које треба да знате о Трампу и Русији". Аутор је Грегори Криг, на немачком би то било "Грегори Рат". Тај nomen-est-omen нема утицај на поруке из чланка, али се свеједно добро уклапа у парадигматску снагу изабраног штива.

Од "четири ствари за памћење" које Си-Ен-Ен препоручује Американцима, читаоцима на Западном Балкану су интересантне три: Историјско-генетска непредвиљивост Русије, карактер "хаковања" за време америчке изборне кампање и тип контакта "Трампових људи" с "Путиновим људима".

Си-Ен-Ен о непредвидљивости Москве: "Руска политика ужива репутацију непрозирног кода. Онолико колико су стереотипи тачни, овај је исправно заслужен и дуговечан. Московске намере збуњују светске лидере већ више од једног века. У славној изјави Винстона Черчила из 1939, Русија се лапидарно описује као "загонетка сакривена у мистерији унутар енигме". Узмимо на пример Владимира Путина (...) који је Русију 21. века прогласио својом и никад није посустао у жељи да Москву врати у сам врх међународног поретка."

А) Руска политика је непредвидљива.
Б) Ништа Москва тако страствено не жели као да буде у самом врху међународног поретка.

Шта је ту "непрозирно" у актуелним мотивима Москве? Неприхватљиво, дрско, арогантно, кад на врби роди грожђе - могуће, свака таква интерпретација руских мотива је, у зависности од међународних дипломатских актера, легитимна и допуштена.

Али, шта је у њима "непредвидљиво", поготово што и сам аутор текста проницљиво увиђа како Москва "жели да се врати у сам врх међународног поретка"?

Дај Берни, пусти мало Хилари, ти ћеш после! 

Друга ставка коју Си-Ен-Ен Американцима саветује да запамте тиче се хаковања мејлова Демократског националног Комитета (ДНЦ), односно изборног штаба Хилари Клинтон и њеног шефа кампање Џона Подесте:

А) "Хаковани ДНЦ мејлови открили су да су лидери Демократске странке радије хтели Хилари Клинтон за кандидата него Бернија Сандерса."

Б) Присталице Бернија Сандерса су се осетиле дискриминисаним.

Ц) Садржај мејлова је "ако уопште нешто, открио баналност функционисања државног апарата власти". Притом су "Подестини мејлови били још досаднији од оних из ДНЦ-а".

Д) Неколико дана уочи избора више нико није знао "каква је разлика између хаковања Подесте, ДНЦ-а и истраге ФБИ-ја о приватним мејловима Хилари Клинтон док је била министар дипломатије".

Е) "То, према закључку америчких обавештајних служби, није био несрећни развој догађаја за демократе."

Последња реченица је тешко сварљива, између осталог и зато што европски језици слабо подносе дупле негације. Да ли је, на пример, развој догађаја који "није био несрећан" у ствари срећан, или само неутралан према последицама које је изазвао?

На то се надовезује следећа још неразумљивија: "Али јесте (био несрећан развој догађаја, претпоставка В. К.) њихов закључак објављен шестог јануара, али без - засада - поузданог доказа који би подржао тезу да су Руси деловали са намером да нанесу штету Хилари Клинтон и уздрмају поверење америчке јавности у изборни процес."

Преведена на било који смислени језик, Си-Ен-Енова тачка 2 коју треба запамтити изгледа овако: Не само да су амерички закони који регулишу рад највиших државних институција анахрони, већ се око њих у ових двеста и кусур година исплела таква пракса политичког шоубизниса да су наше изборне кампање постале екстремно осетљиве и испражњене од смисла; прави "вакуум" у који нам се свако може убацити. Да ли су се Руси убацили, не знамо, нема доказа, али било би право чудо да су пропустили једну такву прилику да се добро забаве. Док то не решимо, бавићемо се искључиво сами собом. Балкан, где је то?

Почиње ли Трампов "impeachment"?

Си-Ен-Ен: "Трампови људи и Руси су често разговарали. Али о чему? Осим смењеног саветника за безбедност Мајкла Флина, ту је широка мрежа контаката које су чланови Трамповог изборног тима неговали са руским званичницима и пословним људима. Нема ничега што би сугерисало, овог тренутка, да је иза тих контаката стајала намера за координацију активности. Нити постоји било какав доказ да је било ко, укључујући Трампа, био свестан онога за шта неки амерички званичници данас оптужују Москву. Али обим контаката је довољно велики да би побудио сумњу."

Укратко, нема намере, нема координације и нема доказа, али има добре воље да се сруши један председник кога се амерички политички и медијски естаблишмент све више стиди.

Зато се тако грозничаво траже докази да га је изабрао неко други, а не Американци. А ко други, осим Руса, поседује ресурсе, мотив и прилику да анахрону структуру америчких избора претвори у вакуум у коме ће експлоатисати све нагомилане слабости такве кумулативне историјске праксе? 

Због тога је добро да је ствар дошла у руке Си-Ен-Ена, та медијска кућа постиже добре резултате и без доказа.

број коментара 5 Пошаљи коментар
(понедељак, 03. апр 2017, 11:54) - anonymous [нерегистровани]

Srbiju treba cuvati

Kao kolevku pravoslavlja.

(недеља, 02. апр 2017, 19:11) - Laufer [нерегистровани]

raspad / rastur

Još jedan izvanredan članak gospođe Knežević. Iskrene čestitke !
Imam samo jednu malu (ali bitnu) primedbu: Ne bi trebalo izgovarati tj. pisati "raspad Jugoslavije", kada je jasno, da se radilo o "rasturanju Jugoslavije". Tim pre, što su i rasturači opšte poznati.

(недеља, 02. апр 2017, 13:39) - anonymous [нерегистровани]

...

Чланак је сасвим, сасвим у реду, чак и ако се бави само очигледним. Нешто друго је забавно: питам се како би на овај текст реаговали они који су се пре дан-два дивили оној небулозној декларацији о језику (покојном српскохрватском)... Госпођна Кнежевић својим здраворазумским, занимљивим текстовима одржава равнотежу...

(недеља, 02. апр 2017, 10:38) - Слободан [нерегистровани]

Честитке!

Још један изврстан чланак и дубока анализа европске/америчке/руске политике, са одличном критичком оштрицом!

Све честитке за новинарку Весну Кнежевић!

(недеља, 02. апр 2017, 08:31) - anonymous [нерегистровани]

Тек са Србијом ЕУ би имала и душу

ЕУ каква дивна идила. Док та идеја траје Србија треба да се што пре модернизује у свим сегментима , да искористи све фондове ЕУ за модернизацију јер ко зна шта ће сутра бити са ЕУ.