Самит у Риму: Од Римског царства до ЕУ

Од 27. година пре нове ере до 476 – У историју Римског царства уписан је сан о уједињавању Европе, а подручје утицаја било је и знатно шире него данас – од севера Енглеске до северне Африке и од атлантске обале до Блиског истока. Превласт Рима трајала је дуже од било ког другог царства, али је на крају ипак дошло до опадања, услед унутрашњих борби и варварских инвазија.

Од 768. до 814 – Карло Велики, краљ Франака, представља далеког настављача Римског царства. Након што је своје краљевство учврстио даљим освајањима, крунисао га је папа Лав III за римског цара, па је први владар с том титулом од 5. века. Увео је хришћанску веру у Каролиншко царство, и водио политичке реформе. Многи га сматрају правим оцем Европе. Царство се простирало од Источне Европе до Бретање, а захватало је и велики део Италије.

Од 1515. до 1555 – Карло Хабзбуршки, познат и као Карло V, последњи је монарх Светог римског германског царства, који је желео да обједини Европу под капом хришћанства, наспрам отоманског напредовања. Територија: Шпанија, Италија, Немачка, Холандија и Јужна Америка. Његове амбиције ометао је француски краљ Франсоа I, са којим ће и ратовати у Италији. У то време дошло је до издвајања протестантизма Мартина Лутера, и почетка верских ратова који су опустошили Европу. Карло V је абдицирао након 34 године владавине и повукао се у један манастир у Шпанији. То је био крај европског империјалистичког сна.

Од 1799. од 1815 – Француска револуција је заувек обележила континенеталну Европу, од Шпаније до врата Москве, кроз сурова Наполеонова освајања. Задојен историјом античког Рима, Наполеон Бонапарта је кренуо у деценију освајања, постижући брилијантне војне походе који су окончани поразом у бици код Ватерлоа, близу Брисела. Крунисан је за цара 2. децембра 1804, и није пропустио да том приликом помене и Карла Великог.

Од 1840 –Након конгреса у Бечу 1815. на којем су се окупили победници Наполеона, завладао је мир, а велике силе, дубоко конзервативне, будно су пазиле на равнотежу сила у Европи. Наспрам њих, појавили су се републиканци попут Виктора Игоа и Ђузепеа Мацинија, који су се први пут залагали за Уједињене државе Европе, засноване на миру и заједничкој судбини. Ова визија тада је сматрана утопистичком, а поново се јавила након Другог светског рата као идеја водиља федералиста очева ЕУ, попут Жана Монеа и Роберта Шумана.

Од 1938. до 1945 – Немачки нацистички вођа Адолф Хитлер покушава освајање скоро целе Европе, делова Русије и северне Африке, како би створио Европу Трећег рајха. Он ће, као и Наполеон, скупо платити кампању у Русији, будући да ће се тај покушај завршити повлачењем. Британски политичар, сада евроскептични министар спољних послова Борис Џонсон, прошле године је изазвао жустру полемику поредећи ЕУ са Наполеоном и Хитлером.

Од 1957 – Француски министар спољних послова Роберт Шуман је пет година након краја Другог светског рата, 1950. године, обелоданио план економске уније Француске и Западне Немачке, надахнут идејама економисте Жана Монеа. Годину дана касније, шест земаља – Белгија, Француска, Немачка, Италија, Луксембург и Холандија, стварају Економску заједницу за угаљ и челик, што је била основа за Уговор из Рима. Унија се током деценија ширила на 28 земаља, све до потреса који је 23. јуна 2016. изазвала одлука Британаца на референдуму да иступе.