Немачка, небо је лимит

Пребацује, а никако да пребаци, јер саобраћајна инфраструктура транзитних земаља (Пољска) није опремљена да без даљег издржи транспорт "гусеничара" дугих једанаест метара, широких четири метра и тешких 62 тоне. Али познајући немачку темељитост и ефикасност, не треба сумњати да ће оклопни колоси на крају срећно стићи на одредиште и заузети формацију преко пута руских "искандера".

За ту операцију није довољно прилагодити само путну мрежу, већ паралелно с њом колективно историјско сећање и мисаону конструкцију будућности.

Заиста, куда то иде Немачка, осим на Балтик?

Берлин, промена парадигме

"Не постоји ни глобално ни војно-политички бризантнија ствар на коју је руска душа више сензибилизована него кад немачке трупе марширају на границу с 'мајчицом Русијом'. Та руска осетљивост би требало да буде довољно позната свима, пре свега политичарима и војним стратезима 'одбрамбеног' НАТО савеза", пише Die freie Welt.

Наравно, проблем је да је Die freie Welt платформа блиска мисаоном кругу десничарске странке АфД, на шта интелектуална елита одмах затвара нос.

Али исто тако је проблем и да добар део професионалних немачких медија не види како слање националне војне силе на стотинак километара од руске границе представља проблем. И то проблем који надилази безбедносну димензију Северноатлантске алијансе, балтичку нелагоду над близином Русије, или руску нелагоду над милитаризацијом европске спољне политике.

На руску границу можда стиже Запад под оружјем, али у визуелној перцепцији остаје Немац у униформи. На крају, читава војно-политичка констелација Запада биће редукована на однос Русије и Немачке у дугом историјском низу ратних обрачуна испресецаних фазама опрезног пријатељства.

У понашању Немачке ишчитава се добра доза еуфорије јер јој је коначно укинут ембарго на јавну демонстрацију националне снаге. Разумљиво – седамдесет година мимикријске симулације слабости заиста је озбиљна казна, дуго време да би се њене модерне генерације емотивно уцењивале због улоге Немачке у два светска рата.

Неизвесно је, међутим, у којој је мери та еуфорија праћена корективом историјске рефлексије. Најпре генерално због тога што еуфорије док се не издувају, хронично не подносе трезвене аргументе. Затим и циљано због тога јер није сигурно да ли је Немачка унапред укалкулисала руску реакцију на оно што би Москви могло изгледати као клопка политичког атавизма.

Последњи аргумент пун је узнемирујуће комике. Прошлог лета је Штајнмајер, тада још министар спољних послова, у угледном часопису Foreign Affairs (број за јул–август 2016) објавио текст под насловом "Берлин напредује" (Berlin Steps Up). Из тог су текста сви коментатори и аналитичари понели у будућност једну Штајнмајерову фразу – ону о Немачкој као "мислећој сили".

Мислим, дакле јесам

Енглеско "reflective power" немачки су медији превели као "nachdenkliche Macht", што би семантички било на трагу интелигентног дива, "мислеће" силе која рационално и етички користи властиту снагу за добробит патуљастог комшилука.

Немачки медији су тада реаговали с нешто ироније, питали се "да ли то значи да други не мисле", али свима је било јасно да хумор не умањује историјске димензије догађаја

Штајнмајерова објава није дошла право ниоткуда, већ се тематски уклопила у процес који је отворио бивши председник Јоаким Гаук, када је у јануару 2014. отварајући Минхенску безбедносну конференцију најавио активнији наступ немачке дипломатије у глобалним пословима.

Изјава о мислећој сили је немачки "outing", драматичан моменат, нешто као ново рачунање времена на Старом континенту. У години првој након што се Немачка на понизној интелектуалној матрици помирила са властитом супериорности!

Нешто се већ тада није слагало: с једне стране фраза о етички мислећем диву у самонаметнутим оковима протестантске аскезе, с друге богати шекспиријански оквир тог Штајнмајеровог текста.

Конкретно, Штајнмајерова теза је била да није Немачка постала велика, него су се остали скупили, да није Немачка тражила да се нађе у улози вође, већ су се сви други играчи извукли из моралне одговорности. Била је то готово дословна интерпретација Шекспировог цитата из "Дванаесте ноћи" како се "неки роде велики, неки радом постигну величину, а неке величина случајно заскочи".

Шекспиријанска је у том тексту била атмосфера "преговора" које немачка нација последњих сто и кусур година од уједињења води са својим континентом.

Немци су најпре са Бизмарком као бабицом "рођени велики", што се није завршило добро, оба пута. Немачки сатиричар Бомерман је пре две недеље овако почео представљање националног видеа "America first": "Ко, ако не ми, заслужује трећу шансу?"

Након 1945. (Бомерман: "Нико не организује светске ратове тако добро као ми!"), Немачка је дигла руке од предестинације и одлучила да радом постигне величину.

За разлику од претходне фазе, друга је функционисала изврсно. Немачки бруто национални производ је по висини трећи на свету, 3.500 милијарди долара (ММФ, подаци за 2016). Испред ње су само Сједињене Државе, Кина и Јапан.

Али и ту се Немачка сударила са ограничењима своје глобалне улоге: њен трговински биланс је позитиван за 300 милијарди евра, што је четвртина немачког извоза. Другим речима, Немачка, земља практично без сировина, извози робу и услуге за хиљаду двеста милијарди евра, увози за 900 милијарди.

Иако та ситуација сама по себи није нелегална, она не спада у бонтон међународне трговине. На дуги рок, она је и неодржива: једног тренутка свако мора почети да купује туђе, а не само да продаје своје. Иначе ће туђи национални производи спласнути, народи осиромашити и навалити у Немачку као мигранти и корисници социјалних фондова.

Тако је то кад читав свет једе из истог казана, то се зове глобализам. Наравоученије: И величина радом постигнута има своје етичке границе.

Зато је Немачка прошлог лета са Штајнмајеровим текстом у Foreign Affairs свечано ушла у трећу фазу, ону у којој су јој волатилне међународне прилике, персонификоване као судбина, бациле величину у крило. Не мисли Немачка велико, него су други почели да мисле мало!

Немачка се не скупља после прања

У јучерашњем тексту под насловом "Крај културе скупљања" швајцарски Ноје цирхер цајтунг се бави немачком новопронађеном војном самосвести.

"Бундесвер ће бити проширен и боље опремљен. Чему то у крајњој линији води, остаје тема контроверзних дебата", пише тај лист.

Од 1990, Немачка је сукцесивно смањивала издатке за одбрану. Од обавезног служења и војне снаге од пола милиона, данас се дошло до 170.000 професионалних војника. Деведесетих се из државног буџета за послове одбране издвајало 20 одсто, данас 10.

Са том "културом скупљања" војне моћи је готово. Било је готово још тада у Минхену у јануару 2014, када су Гаук, Штајнмајер и Урсула фон дер Лајен синхронизовано објавили да Немачка преузима већу безбедносну одговорност у Европи.

Ноје цирхер цајтунг: "Преокрет је дошао са анексијом Крима и руском насилном променом послератног међународног поретка."

Украјинска криза, Крим и руске санкције тиме губе улогу климакса у проблематичним односима Запада и Русије после окончања Хладног рата, а добијају нову као нулта тачка немачког војног раста.

Сви поруке из распада Совјетског Савеза и Југославије, сви међународноправно погрешно учињени кораци су заборављени, као да никад нису били. Запад је изабрао нову почетну тачку новог циклуса: руску опасност.

Нова парадигма није само питање новца, већ зависи и од "преокрета у главама људи" (Ноје цирхер цајтунг). У ту конструкцију уклапа се прошле године објављена "Бела књига о безбедносној политици и будућности Бундесвера", заједнички документ министарстава спољних послова и одбране, једнако као и наступ новог шефа дипломатије Габријела у Минхену прошле недеље.

То да Немачка одбија да испуни обећање са Самита НАТО-а у Велсу и издвоји два одсто бруто националног производа за одбрану је пркосан гест нове "мислеће силе". Тек толико да се ресетује однос снага с прекоокеанским партнером.

У номиналним димензијама, тај акт побуне не значи много. Берлин ће у наредне три године подићи свој војни буџет за више од десет милијарди евра и приближити се суми од 40 милијарди.

НАТО и Вашингтон траже 66 милијарди. Питање: Шта се може купити за 66 милијарди, што не може за 40?

Руска иритација је сигурна и са нижом сумом. Субјективни осећај сигурности балтичких нација ионако нема цену. У Вашингтону седи председник танких живаца, коме су све националне обавештајне и безбедносне службе, заједно са најмоћнијим медијима и либералном елитом, објавиле рат.

Зашто би онда Берлин непотребно ишао у "overkill", када разум налаже да и у провокацији треба задржати осећај за меру ствари. Посебно кад се зна да је разум као категорију измислио један Немац, уредан грађанин Königsberga/Калињинграда Имануел Кант.

Немачка се вратила – вратила се у центар, фокус и пупак западних безбедносних планова.