Сведочење шпијуна о Тајванском плану за нуклеарни напад на матицу

Јавност на Тајвану ових дана узбуркала је вест о објављивању књиге, вероватно, највећег издајника у историји тог пацифичког острва, пуковника Чанг Хсиен Јиа.

Oн је америчкој обавештајној служби ЦИА током осамдесетих продавао своја сазнања и тајне документе о тајванском програму развоја нуклеарне бомбе, након чега је Вашингтон припретио прекидом економске и војне помоћи Тајвану и тако владу и војни врх у Тајпеју присилио да се одрекну оружја које су они сматрали неопходним за очување безбедности острва, са обзиром на огромни људски, нуклеарни и економски потенцијал Народне Републике Кине.

Седамдесетрогодишњи Чанг је био заменик шефа великог Научно-технолошког института "Чунгшан", чији су стручњаци радили на програму развоја тајванске нуклеарне бомбе. По његовом сведочењу изнетом у новообјављеној књизи "Нуклеарна бомба! Шпијун? ЦИА: Записи интервјуа са Чанг Хсиен Јием", тајванска армија планирала је да у наоружање уведе минијатурне атомске бомбе које би могао да носи борбени авион домаће производње "ИДФ", на чијем конструисању се у то време радило.

Идеја је била да се домет тог ловца–бомбардера у развоју увећа на 1.000 километара како би могао да захвати већу површину НР Кине и да се по увођењу у употребу наоружа нуклеарним оруђима малих димензија која би била направљена тако да изгледају као спољни, поткрилни резервоари за гориво. У случају рата, један или више неожењених пилота би били упућени на задатак бомбардовања мета у матици Кини, при чему им не би било речено да заправо носе нуклеарне бомбе, већ само да је мисија изузетно опасна и да је велика вероватноћа да се из ње неће вратити.

ЦИА је Чанга регрутовала још у раној младости, када је био кадет на војној академији. По ступању на дужност везану за нуклеарни програм 1982. године, он јој је пуних пет година одавао тајне о тајним напорима за израду атомске бомбе, као што су набавке опреме и горива, производња компонената и обогаћивање плутонијума, те достигнути степен технолошког развоја, све док он и његова супруга нису пребегли у САД 1988. године, након чега је администрација у Вашингтону тајванској влади изнела своја сазнања и присилила је на затварање реактора и других постројења која су радила за потребе програма за израду нуклеарних бомби.

У својој књизи Чанг правда сопствену шпијунску делатност тиме да је одавањем тајни Американцима заправо следио политику тадашњег тајванског председника Чанг Чинг Гуа, који се наводно залагао за развој нуклеарних капацитета који имају потенцијал за коришћење у војне сврхе али и за уздржавање од производње саме нуклеарне бомбе, односно, да је шпијунирањем изневерио само амбициозни војни врх, а не политичко руководство или народ, пише тајвански лист Тајпеј тајмс. Он је и, у интервју за тајванске медије, изјавио и да га је плашила могућност да би неко од амбициозних људи са врха могао да заиста употреби нуклеарно оружје.

Међутим, више тајванских стручњака за безбедност и политичара, укључујући ту и оне из владајуће Демократско-прогресивне партије, која се залаже за блиско војнополитичко савезништво са САД, реагујући на објављивање Чангове књиге, критикујега као издајника, који је бекством у САД умакао тајванском правосудном систему, али којег је историја осудила као злочинца против свог народа.

Страх од војне моћи комунистичке Кине

Организационе припреме за развој нуклеарног наоружања на Тајвану почеле су 1965. године и биле су директно мотивисане страхом које је политичко и војно руководство острва осетило након прве кинеске нуклеарне пробе која је извршена годину дана раније.

Срце тајванског нуклеарног програма били су цивилни Институт за истраживање нуклеарне енергије и војни Научно-технолошки институт Чунгшан у Лонгтану, чији су стручњаци радили користећи нуклеарни реактор увезен из Канаде, нуклеарно гориво купљено у Јужној Африци и САД и опрему набављену у западној Европи, под изговором да су намењени за цивилне сврхе.

Ускоро је развијен и програм за изградњу нуклеарних централа и домаћу производњу плутонијума. Међутим, средином седамдесетих инспектори Међународне агенције за атомску енергију открили су покушаје тајванске војске да произведе атомску бомбу и ту чињеницу обелоданили.

САД су свега неколико година раније, 1972. успоставиле дипломатске односе са Народном Републиком Кином и признале комунистичку владу у Пекингу као легитимног представника целе кинеске нације, па се међународни политички и правни положај Чанг Кај Шековог режима на Тајвану нагло погоршао. У жељи да избегне нарушавање новоуспостављених односа са Пекингом, војну ескалацију у Тајванском мореузу и задрже то острво под својим јаким војнополитичким утицајем, Вашингтон је 1976. године извршио притисак на Тајван да се одрекне производње нуклеарног оружја.

Тајван је у том тренутку већ поседовао плутонијум погодан за производњу нуклеарног оружја и, у извештају који је двадесетак америчких научника и аналитичара из Групе за проучавање политике везане за нуклеарну енергију 1977. поднело влади у Вашингтону, он је скупа са Израелом, Јужном Корејом, Јужном Африком и Југославијом сврстан у групу држава које се налазе на само корак од производње атомске бомбе. Но, упркос политичком притиску САД, Тајван је у тајности наставио рад на развоју нуклеарне бомбе и осамдесетих чак извео малу нуклеарну пробу.

Тај рад, међутим, обустављен је након пребега пуковника Чанга, јер је он Американцима предао мноштво докумената која су га у потпуности раскринкала.

О важности војног института чији је Чанг био руководилац говори податак да у њему данас ради чак 14.000 људи.

Рано регрутовање и вишедеценијско кориштење Чангових услуга, које је за последицу имало разоружавање Тајвана и његово задржавању у подређеном положају Вашингтону, једно је од највећих успеха ЦИА у Азији.

Неколико година касније, током трвења са НР Кином средином деведесетих, тадашњи тајвански лидер, председник Ли Тенг Хуи, предложио је у парламенту реактивирање програма израде атомске бомбе, али је од тога врло брзо одустао, јер није успео да обезбеди довољну унутрашњу и спољну подршку, јер се сматрало да би и сам покушај да се произведе нуклеарна бомба навео Пекинг да интервенише. Тако Тајван ни данас нема нуклеарно оружје и у својој одбрани у великој мери зависи од Вашингтона.