Трвење између Јужне Кореје и Јапана

У главном граду Јужне Кореје Сеулу, јављају источноазијски медији, данас се спалио домаћи будистички монах у знак протеста против међудржавног споразума по којем је јапанска држава исплатила укупно осам и по милиона долара одштете јужнокорејским жртвама које су преживеле масовна силовања од стране јапанских војника током ратних сукоба крајем тридесетих и у првој половини четрдесетих година прошлог века.

Неименовани шездесетчетворогодишњи будистички духовник на тај драматични чин одлучио се током демонстрација против политике председнице Парк Гун Хје и тренутно се налази у врло тешком стању. Он је за собом оставио поруку у којој је председницу назвао издајицом због пристанка на поменути споразум са Јапаном, јер он не предвиђа казну за одговорне, већ само новчано обештећење.

Пре само два дана Токио је повукао свог амбасадора због постављања статуе која симболише жртву силовања непосредно испред јапанског конзулата у јужнокорејском лучком граду Пусану, где су данима трајали антијапански протести. Јапанске влада одлучила се на тај потез јер је одлуку локалних корејских власти да допусти постављање те статуе испред капије јапанског конзулата протумачила као провокацију којом се крши споразум из 2015, који је требало да оконча тешке, вишегодишње преговоре о проблему корејских жена које су систематски силовали јапански војници пре више од седам деценија.

Друга статуа која представља корејску жртву силовања од 2011. стоји и испред јапанске амбасаде у Сеулу, као подсећање на злочине јапанских окупационих снага, а кореански активисти су у последњих неколико година издејствовали постављање сличних скулптура и у неколико градова у САД и Аустралији, углавном у местима која имају већи број усељеника кореанског порекла или су се побратимила са јужнокорејским градовима.

Такво деловања кореанских активиста јапански естаблишмент углавном доживљава као претерано и непотребно, док у Јужној Кореји влада уверење да јапанска влада никада није искрено и у потпуности осудила злочине почињене за време дуге јапанске владавине над Корејским полуострвом, од 1910. до 1945. године, те да је због тога подсећање на њих још увек потребно.

Статуе као симбол корејског протеста

Постављање статуа је вид протеста који су кореански борци за заштиту људских права и националисти, уз прећутну подршку владе у Сеулу, започели последњих година као реакцију на јапанско виђење Другог светског рата и, нарочито, на ставове тренутног јапанског премијера Шинзо Абеа. Он је, између осталог, током свог првог, кратког мандата у 2007. години саопштио да његова влада није нашла доказе да су десетине хиљаде жена које су радиле у јавним кућама основаним на тражење јапанске војске биле присиљене на пружање сексуалних услуга, упркос томе што су претходно више научних радова, као и истраживање комисије Уједињених Нација, показали да кореанке, кинескиње и друге жене које су експлоатисане у борделима јапанске војске ту нису биле својевољно, због новца, већ зато што су биле преварене или доведене силом.

Политички коментатори у источној Азији оцењују да је дозвола за постављање нове статуе жртве силовања у Пусану, која је подстакла Токио да повуче свог амбасадора, реакција на то што је јапанска министарка за одбрану Томоми Инада пре десет дана посетила контроверзни токијски храм Јасукуњи, у којем се душе погинулих јапанских војника поштују као божанства - међу онима који су заведени у књиге тог шинто светилишта као божанства су и јапански официри који су на суђењу после капитулације проглашени за ратне злочинце највише категорије, па се у Сеулу та посета види као још један доказ неспремности владе у Токију да прихвати одговорност за освајачку прошлост своје земље.

Новинари у Јапану, међутим, посету министарке Инаде проблематичком токијском храму виде као потез усперен на домаћу јавност, односно, као жељу да се покаже да то што је премијер Абе крајем прошлог месеца посетио Перл Харбор и одао почаст палим америчким војницима не значи да је јапанска држава заборавила сопствене борце.

Планско успостављање мреже војних бордела

Сматра се да је између 15 и 50 хиљада жена, углавном кореанки, али и кинескиња, филипинки, тајланђанки, па и рускиња и холанђанки и жена других националности, било, под претњом оружја или преваром, присиљено на рад у јапанским војним борделима током окупације источне и југоисточне Азије и пацифичких острва.

Жене одвођење у војне јавне куће биле су изложене огромној тортури, јер су дневно морале да задовоље више десетина војника, од којих су се неки понашали насилно. Неке од њих страдале су и услед ратних дејстава, јер су биле близу фронту или захваћене ватром током пребацивања на следеће одредиште.

Јапанска царска војска је, најпре за време трајања борби у Кини, а потом и другде у азијско-пацифичком региону, тридесетих и четрдесетих година прошлог века свесно и плански користила јавне куће како би одржала морал својих војника на ратиштима у иностранству.

Важна мотивација за успостављање мреже бордела под војним надзором била је и жеља да се спречи ширење заразних полних болести, јер је војна команда, поучена искуством из велике јапанске интервенције у Совјетском савезу након октобарске револуције, било забринута да би венеричне болести могле да удаље велики број војника са бојишта, ако им се допусти да самостално траже услуге проститутки.

Наиме, у јавним кућама организованим за провод јапанских војника владала је строга хигијенска дисциплина - мушким корисницима су додељивани кондоми док су жене редовно прегледане у потрази за симптомима полних болести и привремено удаљаване ако би се утврдило да су заражене или трудне.

Још један велики разлог за настојање јапанске војске да контролише сексуално понашање свог људства успостављањем бордела било је и то што је силовање у пространим окупираним областима у Кини, где су вођене тешке и изузетно крваве борбе, изазивало много жешћу реакцију домаћег становништва од других криминалних радњи, попут пљачке или уништавања имовине.

Жене жртвоване за утеху војника

И док се на Корејском полуострву и другде у Азији о женама које су злоупотребљаване у јапанским војним борделима говори као о "сексуалном робљу" и "жртвама силовања", у јапанској јавности, која генерално мало зна о том феномену, у широкој употреби је израз "жене за утеху".

Тај, по многим страним посматрачима, дрски еуфемизам сковао је официрски кадар бивше Јапанске царске армије, који је сматрао да је људству неопходна утеха за одвојеност од дома, сталну опасност од погибије и рањавања и строгу дисциплину којем је било изложено.

Сматра се да је, могуће, чак и до 80 одсто жена у јапанским војним борделима било корејског порекла. Разлози за то леже превасходно у томе што се Корејско полуострво већ дуго налазило под јапанском влашћу, те да је на њему тада владао релативан мир и дубоко сиромаштво, што је омогућавало лаку регрутацију младих жена кроз лажна обећања о томе да их у новоосвојеним топлим крајевима, попут Бурме или пацифичких острва, чекају добро плаћени послови у болницама, кантинама, јединицама за снабдевање и официрским канцеларијама.

Регрутовање кореанки узраста између 14 и 18 година, углавном из руралних области, најчешће су лажима и уцењивањем спроводили локални криминалци, подводачи и зеленаши, који су ту услугу наплаћивали јапанској војсци, што је основа за тврдње националиста у Јапану да у "ангажовању жена за утеху" за потребе армије, није било присиле, те да у тај "бизнис" није била умешана јапанска држава, већ приватни предузетници.

Десничари из Токија, као доказ да је све било просто комерцијална делатност, такође указују да су у војним борделима широм Азије радиле и Јапанке, професионалне проститутке, које су у потрази за зарадом напустиле свој завичај и пошле за војском преко мора, као и да су војници радницама бордела, без обзира на њихову националност, исплаћивали надокнаду за њихове услуге.

Страни и домаћи критичари јапанске деснице, међутим, тврде да је царска армија и сама отимала жене из окупираних области и под претњом смрти их затварала у борделе, да су жене које су криминалци преваром намамили и испоручили јапанској војсци, које су пружале отпор када би схватиле шта се од њих очекује, биле брутално злостављане, па и сакаћене и убијане бајонетима и мачевима за пример другима.

Наравно, истиче се и то да је отпор које су оне пружале, и чињеница да су неке од тих жена починиле самоубиства, сам по себи довољан показатељ да у питању није било својевољно проституисање. По мишљењу бораца за људска права, чињеница да су у многим случајевима прикупљање сексуалног робља вршили мафијаши не ослобађа јапанску војску и државу од одговорности за коришћење услуга тих криминалаца и за злостављање жена у борделима.

Многе од њих након тешких злостављања у јапанским борделима нису физички биле у стању да имају децу, па ни да воде нормалан и продуктиван живот у смислу ступања у везу са мушкарцима или запослења, због траума и страха од друштвене стигме која прати проституцију и односе са страним окупаторима.

Проблем запостављен читавих пола века сада у жижи

Проблем злостављања у јапанским војним борделима постао је предмет интересовања шире јавности тек почетком деведесетих година када су три јужнокорејске држављанке поднеле тужбу против јапанске државе суду у Токију. То је покренуло више научних истраживања, дебату у Јужној Кореји али и у јапанском парламенту и јавности и привукло интересовање Уједињених Нација у смислу одбране права жена.

Разлози за то зашто је питање злостављања жена у војним борделима широм азијско-пацифичког региона читавих пола века било запостављено су вишеструки и сложени - почев од тога да је бивша јапанска царска војска, суочена са неизбежним поразом, уништила највећи део инкримирајућих докумената, да се о том питању у Јапану ћутало као о прљавом вешу који не треба износити у јавности, преко тога да су се саме жртве срамиле и плашиле да проговоре о мучењу кроз које су прошле због сопственог угледа, па до тога да је Корејско полуострво брзо по окончању Другог светског рата захватио нови, страшан сукоб, те да је у потоњим деценијама очување савезништва Јужне Кореје и Јапана у односу на Северну Кореју и Совјетски савез и Кину, те продубљивање трговинских веза између Сеула и Токија налагало његово потискивање.

Последњих година тај проблем је, међутим, један од основних разлога трвења између Јужне Кореје и Јапана. И мада је у животу још свега неколико десетина корејских жртава које су под старе дане одлучиле да изађу у јавност са својим сведочењем, и мада се јапанска влада 2015. године коначно сложила да те жене обештети, тај проблем, чини се, још дуже време неће престати да оптерећује односе две земље.