О арогантним елитама и превртљивом суверену

А и зашто би, кад политички конјунктив нуди прилику за удобан живот и малу одговорност. "Кад би", "да би", "могло би" – све те политичке диспозиције стварају зону високог комфора која владајућим елитама даје прилику не само да креативно захватају у реалност већ и да је по потреби и искључе из калкулације.

Тачно је да је и до сада важило како је политика уметност могућег, али то "могуће" се није схватало граматички, већ се односило на реално изводљив, у стварности утемељен, рационално дефинисани сет решења.

Иако тако не изгледа на први поглед, у флоскули "политика је уметност могућег" нема трунке конјунктива, само тврдих и болних одлука које се доносе на дневној основи.

Ево једног актуелног примера у прилог тој теорији: сваки економиста зна да се може имати добро сређена социјална држава или слободне миграције.

Свака државна власт која се одлучи за отворене границе, зна, кô један пута један, да ће јој се социјални систем давања срушити: у Шведској раније, у Немачкој касније, у Аустрији управо сада. Свака која се одлучи за рестриктивну миграциону политику, зна да спасава социјални мир или барем купује време док не смисли како да заустави његов колапс.

Чиста или-или ситуација, у којој су конјунктиви, онда кад се појаве, статистичког, математичког, контролисаног типа. У логичком мишљењу важили би такви као скромни, незахтевни конјунктиви.

Феномен са којим последњих година имамо посла, а најкасније од избијања "Арапског пролећа" у чистом облику, не слави више политику као уметност могућег, већ као диктат жељеног, технику замишљеног и беатификацију тврдоглавог.

На горњем примеру то би излгедало овако: ми, елите, хоћемо и отворене границе и социјалну државу. Ако реалне чињенице не кооперирају, тим горе по чињенице.

Стратегија максималног добитка

Прва последица такве редефиниције политике на европском нивоу јесте да су политичари ЕУ изгубили способност компромиса.

Осим са Турском, рекао би неко, мислећи да је срушио теорију – кад, у ствари, није. Оно што се појављује као високи праг толеранције према трансформацији Турске у президијалну диктатуру азијатског типа, није колективни компромис ЕУ, већ, напротив, резултат одсуства компромиса у личном политичком профилу Ангеле Меркел.

Попуштање службеној Анкари, не само у контексту унутрашње политике већ и према њеним пробуђеним територијалним апетитима према Ираку или Балкану, нема толико везе са ЕУ, колико са немачком канцеларком.

Ако би дигла руке од избегличког дила са Ердоганом, Меркелова би морала признати да је не само отворила европске границе у августу прошле године, не само постојећи миграциони притисак претворила у миграциони стампедо, не само подигла немачку десницу на ноге већ и годину дана била играчка у рукама турског председника, његова лична банка за финансирање турског повратка у диктатуру.

Признати то, поготово ово последње, значило би показати спремност за компромис, особина коју је канцеларка полако губила током својих 11 година на власти и сада потпуно остала без ње.

Списак Унијиних (не)компромиса је врло дуг

1. Русија је непријатељ, ту нема компромиса. Санкције су без алтернативе. Европски парламент је чак био спреман да згази слободу јавне речи, мишљења и штампе, једно од основних сакросантних права либералне демократије, не би ли доказао тезу да са Москвом у успону нема компромиса. Евентуално са Москвом у силаску, али онда се наравно поставља питање: "Зашто?"

2. Исламска држава није ништа опаснија по слободан свет од Русије. Нема компромиса. Да се ту евентуално ради о једној или-или ситуацији, да би, бар из разлога оперативности, требало направити топ-листу непријатеља, па се онда са другопласираним ујединити против првопласираног, или са првопласираним против другопласираног, то је нешто што врхунској хијерархији ЕУ не пада на памет. Сваки компромис је трули компромис.

Хорор сценарио да би се као партнер из нужде испоставила ИД или нека од њених филијала, чак и није пусти science fiction, будући да је управо то ситуација због које Руси прозивају Американце око Алепа.

3. Интеграција стотина хиљада, у перспективи милиона, муслиманских усељеника у стара европска друштва нема алтернативу. То што интеграција не функционише сада, не значи да неће функционисати за сто или сто и кусур година. Чак има индиција да би онда била много лакша, јер би се флексибилне, у високој мери секуларизоване хришћанске мањине лако интегрисале у нову муслиманску већину.

4. Глобална миграција је незаустављива, ту нема компромиса. Једини начин би био да Унија почне да брани своје спољне границе као праву државну границу, али то не долази у обзир, јер би то онда личило на војну операцију, а ту не правимо компромисе.

Осим тога, и кад би то хтела, Унија нема војску. Имамо само најјачу војну силу на свету, НАТО, али његова функција није да брани спољне границе ЕУ, већ да провоцира Русе, а то је full time job, 24/7. Плус, НАТО треба чувати за озбиљне ванредне ситуације, ако опет треба бомбардовати неку малу европску државу или утеривати парламентарну демократију и модерни федерализам у друштва кланског типа организације или лечити балтичке колективне психозе.

5. Москва је уништила Алеп и скривила смрт стотина хиљада недужних људи. Нема простора за компромис. То да су исхитрене америчко-европске интервенције у Ираку и Авганистану дестабилизовале читаве регионе (Пакистан, Турска, курдско питање, Либија, Мали) вероватно је тачно, али је небитно.

То да смо исхитрено аплаудирали "Арапском пролећу" је тачно, али једнако небитно. Реаговали смо из хуманистичког, а не академског рефлекса. Није нам пало на памет да је за либералну демократију потребно имати барем делимично компатибилне, историјски развијене институције, као што су, на пример, институције политичке репрезентације, права и правде, лојалности (држави, а не клану), религије, брака, породице, образовања, друштвене мобилности... Ко је икада при здравој памети могао помислити да су све то заиста битни предуслови?

6. Наша европска бирачка тела се све више окрећу од нас. Нема везе, ми са њима нећемо правити компромисе. Регионалне политичке елите падају као жртве националних политика. Националне политичке елите падају као жртве политике ЕУ. Политичка елита ЕУ пада као жртва бескомпромисности канцеларке Меркел. Сви се нагнули као домине, али свеједно, компромиса нема.

Или ће бити како ја хоћу, или како ти нећеш

Максимизација добитка са стране бриселске хијерархије ЕУ не би толико била проблем да је истовремено праћена здравим корективима или-или формуле. Чак и у радикално мегаломанској фази, једна владајућа елита увек може поправити своје опције на тржишту реалних чињеница ако дилему постави на следећи начин: или идемо у максимално остварење намера, или у пропаст.

Да ли ми желимо да пропаднемо? Ако је одговор не, онда следи некакав компромис.

Али у круговима елита ЕУ овог тренутка се очигледно не размишља кроз практична помагала или-или дублета, већ круто: ми смо носиоци узвишених идеја, узвишене идеје немају алтернативу, ми смо без алтернативе.

С једне стране, желе што више демократије, с друге, одбијају резултате избора. Сад више не само по Европи већ и у Америци; сад више не само у индикативу већ и у конјунктиву, унапред: Руси "би могли" да спрече реизбор Меркелове у Немачкој, као што су зауставили династију Клинтон у Америци.

Политичке елите ЕУ с једне стране траже легитимацију од суверена, с друге га презиру. Ослушкују изборно тело, да би урадили супротно. Питају изборно тело за вољу, да би је згазили. Траже потврду одоздо, а владају за небеске принципе, као средњовековни краљеви.

Елите ЕУ немају ни жељу за компромисом, ни алтернативу, за разлику од суверена, који се увек алтернативно може одлучити за десницу. Зато би елите ЕУ ваљда биле паметне, а суверен глуп и запуштен.

На делу је забрињавајући тренд. Одбијање Запада да се суочи са реалним стањем ствари јесте јако лоша вест.

Не само за западна друштва, већ и за оне земље што су прихватиле и даље о свом трошку развијале универзалистичке принципе који су створили снагу Запада. Земље као Русија или, у још већој мери, Србија, земље које су интересно и егзистенцијално део Запада, чак иако су њихови историјски идентитети постављени шире од тога.

Такве земље се сад питају: који им је бог? Запад је од ренесансе до краја 20. века увек све радио у своју корист. Зашто сада одједном више не?

Зашто сада одједном ради нешто што у крајњем ефекту почиње да личи на суицид Запада?