"Потапање" америчке хегемоније у Азији

Победа Доналда Трампа на председничким изборима у САД проузроковала је низ коментара политичара, пословних људи и новинара у источној Азији, који су углавном прожети забринутошћу и страховањем од онога што ће уследити за време његове владе.

Анксиозност је нарочито изражена у Јапану и Јужној Кореји због изјава новоизабраног америчког председника током кампање у којима је претио да ће преиспитати безбедносне споразуме са те две земље, како би приволео Токио и Сеул да уложе више новца у финансирање америчких трупа на свом тлу.

Обе земље, заправо, већ сада издвајају огромна средства и сносе највећи део трошкова стационирања америчких снага.

Тако, на пример, јапанска држава плаћа не само ренту за земљиште и плате јапанских грађанских лица на служби у америчким базама, већ и све трошкове логистичког снабдевања америчке војске на својој територији.

Међу кинеским коментаторима влада опрез и уздржаност – они се с једне стране надају да би Трампова влада, у складу са његовим изјавама да жели мирољубиве односе са страним силама и да ће у спољној политици пре свега бранити интересе своје државе, али и настојати да буде фер према другима, могла да умањи војни, политички и економски притисак усмерен на ограничавање моћи и утицаја Кине у источној и југоисточној Азији, али и страхују од протекционистичке економске политике коју је он најавио, односно од увођења високих тарифа на увоз кинеских производа у САД што би могло да осетно успори економски раст у њиховој земљи.

Заједнички за све три земље је осећај неизвесности јер је за њих, за разлику од Хилари Клинтон, коју су у источној Азији доживљавали као једног од главних архитеката политике администрације председника Обаме и као настављача његове спољне политике, Трамп велика непознаница.

Једно је, међутим, прилично извесно: победа Доналда Трампа највероватније ће на "сметлиште" историје послати велики регионални споразум о слободној трговини под називом "Транспацифичко партнерство" (ТПП), који је требало да обухвати 12 држава са обала Тихог океана и послужи не само за стимулисање економског раста у њима, већ и за обезбеђивање америчке економске доминације у региону Азија–Пацифик.

Наиме, један од основих узрока Трампове победе су обећања које је дао радничкој класи да ће спречити даље затварање фабрика и премештање производње из САД у земље са јефтинијом радном снагом, као што су Мексико и Кина, те да ће увести тарифе и царине које ће заштити домаћу привреду од нелојалне конкуренције из иностранства.

Он се зато током изборне кампање снажно и доследно противио ратификацији ТПП-а у Америчком конгресу.

И његов огорчени противник Хилари Клинтон, која је као државни секретар протеклих година на својим путовањима по Азијско-пацифичком региону активно промовисала ТПП, током кампање је изјавила да одустаје од подршке његовом спровођењу како би придобила левичарски настројеног сенатора из редова Демократске партије Бернија Сандерса и његове присталице.

Упркос томе, политички коментатори у источној Азији, који су листом очекивали тријумф Хилари Клинтон, потајно су се надали да би она по ступању на највишу функцију ипак оживела идеју о спровођењу ТПП-а, јер то налажу реалне економске потребе, јер је тај споразум и њених руку дело, а и зато што одустајање од његовог спровођења није било једна од најбитнијих ставки њене кампање.

Међутим, када је Трамп у питању, сматрају аналитичари у Азији, ни након изборне победе се не може очекивати промена става и оживљавање ТПП-а.

Ово стога што су заштита радничке класе од последица глобализације и запошљавање радника из области рударства, енергетике и аутомобилске индустрије који су остали без посла услед политике развоја еколошки чистијих технологија и измештања производних капацитета у иностранство, сувише важни елементи у његовој политици да би он променио мишљење и прихватио спровођење споразума који би даље отворило врата јефтиним артиклима из иностранства и тако вероватно угрозио пословање домаћих предузећа из појединих сектора.

ТПП, више од економије

У региону Азија–Пацифик се већ десетак година на америчку иницијативу, у склопу стратегије Вашингтона за пребацивање тежишта сопственог спољнополитичког, економског и војног утицаја са Блиског истока на Тихи океан, преговара о потписивању мултилатералног договора о транспацифичком партнерству.

Чисто економски гледано, ТПП има за циљ интензивирање размене између земаља на обали Тихог океана кроз драстично смањивање царина и укидање ограничења на увоз, што би (бар теоретски), захваљујући расту извоза у свакој од земаља, требало да доведе до развоја производних капацитета, саобраћајне инфраструктуре и већег запошљавања, те стимулише развој нових технологија у условима појачане конкуренције из иностранства.

Међутим, споразум има и изразито снажну геополитичку димензију која лежи у чињеници да на преговоре никада нису позване Кина и Русија, упркос томе што географски такође излазе на Пацифик и представљају огромна тржишта.

Нарочито је искључивање Кине, која је највећи спољнотрговински партнер већине земаља Азијско-пацифичког региона, уз истовремено учешће традиционалних америчких савезника Јужне Кореје, Јапана, Канаде и Аустралије, снажан показатељ да је тај трговински споразум замишљен не само да допринесе економском расту земаља потписница већ и да послужи као инструмент за чвршће економско и политичко везивање земаља на обали Пацифика за САД, односно, као средство за економску, а самим тим и политичку изолацију Кине.

ТПП се може сматрати хегемонистичким инструментом и стога што је обликован тако да у њему САД, по обиму економије, величини производних капацитета и броју радне снаге остану без премца и само у извесним производним секторима, као што су електронска и аутомобилска индустрија, буду донекле технолошки изложене оштрој страној конкуренцији.

Такође, критичари тог споразума у Азији истицали су да ће од њега највећу корист имати велике америчке компаније у области информатике, телекомуникација, хемије, фармацеутике и авио-индустрије, које би укидањем царина и ограничења на увоз дошле у позицију да могу да у потпуности избаце са тржишта, односно позатварају средња и мала предузећа у источној Азији, па и веће компаније у југоисточној Азији и Јужној Америци.

Посебно велика опасност по Јапан, Јужну Кореју и Тајван лежала је у моћи америчке пољопривреде која располаже огромним обрадивим површинама, где парцеле нису расцепкане као што је то случај у поменутим земљама и где се стога врло ефикасно могу употребљавати пољопривредна механизација и методи заштите од болести, што уз коришћење јефтине радне снагом пореклом из латиноамеричких земаља резултира у масовној производњи јефтиних и квалитетних производа.

То све би у источноазијским земљама угушило земљорадњу и сточарство и умањило ионако ниску стопу самодовољности када је у питању производња хране, те самим тим и угрозило њихову безбедност.

Даље, по критичарима ТПП-а у Азији, од тог споразума је и претило успостављање монопола над тржиштем лекова од стране америчких фармацеутских гиганата, што би довело до осетног поскупљења лечења у региону Азија–Пацифик.

Потапање ТПП-а

Упркос свему томе, у државама источне Азије ТПП је рекламиран као у целини врло користан споразум који ће омогућити повећање извоза и допринети економском расту, те бити и благотворан по џеп домаћих потрошача, јер би допринео појефтињењу хране и технике.

Посебно велике наде у реализацију тог споразума полагала је јапанска влада, која води тешку борбу за стимулисање озбиљно посустале економије и која је управо на почетку овог месеца прогурала његову ратификацију у парламенту упркос противљењу опозиције која је указивала да је то сасвим нелогичан потез у условима када се оба председничка кандидата у САД, које су иницијатор тог споразума, њега одричу.

Иза тог поступка владе у Токију вероватно се налазило и поменуто очекивање да ће Хилари Клинтон победити на изборима у Америци и вратити ТПП на дневни ред у америчком парламенту.

Сада, међутим, економисти у источној и југоисточној Азији оцењују да је ТПП "потопљен".

Упркос томе што се Трампова Републиканска партија, која сада има већину и у Конгресу и Сенату, генерално снажно залаже за потписивање међународних споразума о слободној трговини јер верује у компетитивну предност америчких компанија и делује као заштитник домаћег крупног капитала, и упркос томе што би ТПП представљао врло моћно оруђе за економско потчињавање земаља Азијско-пацифичког региона и изолацију Кине, тај споразум не може да опстане због унутрашњих економских противречности у САД, које је Доналд Трамп добро идентификовао и искористио током кампање, притом се одрекавши и неких од основних републиканских идеала као што је трговина с минимумом регулатива.

Тако унутрашња слабост САД, чини се, почиње да се на конкретан начин одражава на слабљење пројекције моћи Вашингтона на Азијско-пацифички регион.