Да ли Европа корача десно

Да би уопште почело да се одговара на то питање, најпре треба сагледати стање ствари, онако како га овог тренутка виде и описују европски медији, њене јавности и политички тимови на власти. 

Аустрија: Више од 35 одсто гласача изјаснило се у првом кругу председничких избора за Норберта Хофера ((ФПО), што га чини јасним фаворитом за други. У националном парламенту ФПО је трећа снага. Последња испитивања јавног мења показују како све већи део гласачког тела сматра да би шеф странке Хајнц Кристијан Штрахе био бољи канцелар од Вернера Фајмана (СПО). 

Белгија: "Фламански интереси" (ВБ) је по броју минорна снага и у националном белгијском и у покрајинском фламанском, и у Европском парламенту - али кад десница другде у Европи укњижи неки успех, сви се новинари сјате код најпознатијег ВБ-посланика Филипа Девинтера да из прве руке добију потврду рођачких односа деснице све и свуда.

Данска: Данска народна партија (ДФ) је у националном парламенту још од 2001, где у континуитету подржава мањинске либерално-конзервативне владе. Од избора прошле године су по броју посланика друга парламентарна снага. Строга миграциона политика Данске иде на њихов рачун.

Финска: "Прави Финци" (ПС) чине трећу снагу у парламенту и седе у коалиционој влади десног центра.

Француска: Гледано по бројевима, Национални фронт (ФН) је незнатна снага у националном парламенту (по два у Доњем дому и Сенату), али од избора пре две године шаље највише националних посланика у Европски парламент. Оснивач Жан Мари Ле Пен је био антисемита, ћерка Марин је поправила односе са француским Јеврејима и усмерила оштрицу партијске политике на другу страну, према муслиманима.

Холандија: На последњим изборима 10 одсто гласова, на претпрошлим чак 15, у оба случаја довољно за висок парламентарни статус: "Партија слободе" (ПВВ) Герта Вилдерса је трећа снага у националном парламенту, тренутна испитивања јавног мњења дају јој чак 26 одсто на идућима (у марту 2017).

Хрватска: Необично, али кад обрађују листе десних популиста, већина европских писаних медија прескаче Хрватску. Разлози су бројни, а главни вероватно има везе с тиме да тамо и нису на делу модерне деснопопулистичке тенденције, већ сасвим старомодно усташтво у сингуларном примеру историјске ревитализације националне иначице фашизма/националсоцијализма.

Мађарска: Национално-конзервативни и десно-популистички Фидес већински влада парламентом, нацијом и државом већ шест година. Све што тренутно раде на заустављању прилива исламских миграната, технички гледано, европске националне државе су "преписале" од Орбана.

Немачка: Након последњег дебакла на регионалним изборима, владајући, некад конзервативни ЦДУ канцеларке Меркел, одлучио је да "неће трчати за АфД-ом", што значи да, из разлога који се по вољи могу назвати и стратешким и тврдоглавим, неће мењати политику која је довела до јачања АфД-а. Редовни избори за национални парламент планирани су у јесен идуће године.

Норвешка: Националистичка "Партија напретка" (ФрП) је већ три године члан коалиционе конзервативне владе. У децембру прошле године, на врхунцу мигрантског таласа, партија је добила новоосновани, тачно за њу скројен министарски ресор за миграцију и интеграције.

Пољска: Од прошле године "Партија права и правде" (ПиС) већински влада Пољском. Њени непријатељи су бројни: муслимани, штампа, судство, школски уџбеници, Доналд Туск, Русија и сваки утерус ван првобитне функције. Русија је углавном без конкуренције, остали приоритети се мењају.

Шведска: Опозициони "Шведски демократи" (СД) су на изборима 2006 још лежали испод цензуса од четири одсто, али су онда све надокнадили: Четири године после тога освојили су 5,7, затим на то пре две године додали још седам одсто и сад су трећа снага у парламенту, који се налази у осетљивом односу са мањинском владом социјалдемократа и зелених.

Велика Британија: Математички слична ситуација као у Француској са ФН: "Независна партија" (УКИП) Најџела Фараџа не игра неку посебну улогу у националном парламенту (један посланик), али је зато у Европском парламенту најбројнија политичка снага из те земље.

Заостала зрна историјске деснице

Проблем политичке праксе, још више теорије, а највише медија, у времену - негде две последње деценије - од кад се десничари легално и легитимно усељавају у националне парламенате, оснивају алијансе у Европском парламенту и боре за статус одговорних политичара, постаје јасан већ на основу горње, у грубим скицама састављене листе.

Разлог: На таквим листама се сабирају политичке бабе и жабе, јаја и кокошке, узроци и последице, занемарују трансформације, дифамирају гласачи, и на све то још, као једини историјски пример сродства, извлаче Мусолонијеви фашисти и Хитлерови нацисти.

Једине данашње политички релевантне личности које би одговарале том типу деснице су фламански парламентарац Филип Девинтер и хрватски министар културе Златан Хасанбеговић - први неуспешно ради на рехабилитацији фламанских националсоцијалистичких колаборациониста, други углавном успешно на рехабилитацији усташких крвника Јасеновца.

Истовремено, снаге које су Хрватској отвориле пут за ревитализацију историјски поражене идеје усташства, службено не припадају десници - ХДЗ је под Туђманом важио као десно популситичка странка, али је под Ивом Санадером довољно трансформисан да је примљен у асоцијацију Европских конзервативних партија.

Да би европски медији кренули оштрије на Хрватску, морали би прво да крену на групацију конзервативних и демохришћанских странака у Европском парламенту.

Не може се рећи да тај најбројнији клуб Европског парламента сада "штити" ХДЗ, али да би се једна угледна институција формално покренула против свог уваженог члана, потребно је да тај "непослушни" елемент скупи критичну масу епизода као ову с Јасеновцем. Да пређе Дара меру, народски речено.

Модерни десни популизам

Већина данашње парламентарне деснице спада у групу популиста, при чему је њихова десна орјентација врло условна, јер медији и политолози константно скачу између етикета "десни популизам" и "екстремна десница", чиме из различитих разлога - политичка коректност, условни Павловљев рефлекс "Хитлер долази!", страх од системских промена - не праве разлику између та два појма.

Од те већине опет, највише њих се може сврстати у категорију слободно названу "шовинизам државе благостања". Преведено: "домаћи прво, онда сви остали". Ту су ФПО, ФН, Лега Норд, Фидес, ФрП, ПВВ, АфД...листа је дуга.

Њихов национализам, односно Блу-Бо идеологија ("Крви и тла") исцрпљује се у рационалном прихватању нове дефиниције "домаћих" - то су сви они који су већ ту, доселили раније, примили држављанство, научили језик, децу подигли у локалном духу, уживају сва законом гарантована људска, али не траже колективна права, а религију третирају као приватну ствар, били они католици, муслимани, православни, будисти или конфучијанци.

Такве странке су обично наглашено про-израелске и фокусиране на добре односе са локалним јеврејским заједницама - које, наравно, остају сумњичаве према тим изливима љубави, али не више него то су генерално неповерљиве према свим осталим европским странкама, конзервативним или социјалистичким.

"Шовинизам државе благостања" долази до изражаја код десних популиста као чување ограничених ресурса социјалне државе у ситуацији предвидљивих демографских прилика, функционирајућег тржишта рада и стабилног међугенерацијског уговора. Најкраће формулисано, они раде оно што су некад радиле социјалдемократе, када је социјални мир спашавао капитализам.

Рођене не из рушевина националсоцијализма, већ на развалинама "мулти-култи" идеје из шездесетих-седамдесетих година прошлог века, странке десног популизма су позиционисане анти-исламски, рефлекс који са актуелним миграционим таласом расте геометријском прогресијом.

Quo vadis, Austrija?

Те странке политички, програматски и емотивно реагују на оне епизоде које "обични" конзервативци, или уредне социјалдемократе радо игноришу - кад год могу. Проблем је што сад више не могу.

Шта рецимо, може бити пресудно за победу Хофера ФПО на председничким изборима у Аустрији? Не то да је 51 одсто гласача након првог круга прошле недеље себи обећало да ће 22. маја гласати за њега, већ све оне информације које се у том периоду објављују у медијима.

На пример, да ће влада у Аустрија ове године на збрињавање миграната стиглих од прошлог августа потрошити не једну милијарду како је још зимус говорила јавности, ве две милијарде евра, од тога 1,6 милијарди за социјална давања, економски гледано "поклон".

Истовремено, Аустрија има скоро пола милиона "домаћих" незапослених и до идуће године планира даљи пораст стопе незапослености са 5,9 на 6,4.

Скоро триста хиљада "домаћих" Аустријанаца живи преко зиме без грејања, јер у домаћем буџету немају средстава за ту врсту луксуза.

У међувремену, постотак сексуалних деликата који отпада на нове "азиланте" из муслиманских култура скочио је на више од пет одсто - при чему та категорија статистички износи тек један одсто домаћег становништва. На два за Беч важна саобраћајна пункта - Миленијум и Пратер - шетају се групе алжирских азиланата наоружаних мачетама, или чеченских "заштитника" жена које се усуди у кафиће без мушке пратње (или с њом).

Прича десетогодишњака из породице српско-ромског порекла, који је прошлог септембра у бечком градском базену силован од стране дупло старијег ирачког азиланта, тек сада, као судски процес, развија своје деловање у јавности. О детаљима углавном извештава жута штампа (као "Österreich"), која последње време проводи у правом булеварском рају - где год заграбиш, све истините информације, ништа не мораш ни да измишљаш! Зашто си силовао дечака? "Зато што четири месеца нисам имао секс." Нека се смилује ко може.

Азиланти и мигранти, поготову они са великим породицама, имају веће користи ако оптирају за такозвана "минимална социјална примања" ("Mindestsicherung"), него ако раде. Само један случај: да би зарадио 5.700 евра, колико добија једанаесточлана породица из Авганистана, отац фамилије, ниже образовање, морао би да нађе посао са бруто платом од преко 10.000 евра - скоро као канцелар!

Истовремено, они који примају "минимални социјалац" као та породица, не плаћају медицинске услуге, лекове у апотеци добијају без партиципације, имају предност код добијања јефтиних општинских станова (Gemeindewohnungen), а градским превозом се возе скоро па бесплатно.

Аустријска социјалдемократска странка (SPÖ) види да се ту троши и расипа социјално и економско благостање стварано генерацијама, али њено руководство се и даље више брине да га мрак не затекне у близини десних популиста, него на пречици ка грађанским немирима.

"Десно, волим те десно..."

Много тога се у Европи променило одкада су симпатизери првих зелених партија, израслих из идеологије "деце цвећа" рецитовали Лоркине стихове "зелено, волим те зелено...".

Сличан низ примера, као оних из Аустрије, могао би да се исприча и из Немачке и Шведске, па и шире од тога, као реалистичан тренд у било којој европској држави са било којим степеном атрактивности за масовну, неконтролисану исламску миграцију.

Јасно је да мигранти долазе у развијене европске земље зато што су њихове уништене ратом, локалним корумпираним елитама, или климатским променама, али, каже један коментатор у дневнику Пресе "шта ће се догодити када шансе за пристојан живот овде постану исто тако лоше као оне од којих су побегли од куће?"

Шта ће се догодити кад на немачким улицама "домаћи" почну да подижу барикаде, пале контејнере и пљачкају продавнице? Шта ако у Француској и Белгији наставе да на наплату стижу крваве државне обвезнице пропале интеграционе политике? Шта ако Хофер победи за три недеље и онда одлучи да он ипак не жели да игра игру системски конформног председника?
Шта ако то више нису само аутомобили који у Европи возе десно, већ све странке, политичари и бирачка тела?

Да ли ћемо Први мај убудуће славити са новим радничким партијама - десним популистима?