Пирати међународног права

Како не треба реформисати Уједињене нације, како изаћи на крај с последицама илегалних ратова, зауставити ерозију међународног права и нахранити гладне? О тим и другим питањима цивилног опстанка света у клопци политике моћи, за РТС говори др Томас Ројтнер (45), професор ратних и мировних студија на бечком Институту политичких наука.  

Какви трендови се овог тренутка показују у међународном праву?

Оно се тренутно "љушти" изнутра, празни тако да споља изгледа цело. Међународно право није право народа по себи, већ "саобраћајно" право држава међу собом. У последњих неколико година видљива је тенденција, поготову код Сједињених Држава, да се правила интернационалног опхођења опусте и спинују, и то углавном тече преко дебате о реформи Уједињених нација. Али нису Американци једини, и у ЕУ постоји жеља за слободом од стриктне везаности за мандат Савета безбедности. Ако неко спрема војну операцију на међународном терену, потребан му је мандат УН. Кад мандата нема, то је онда илегални рат. Сада је тренд такав да операција постаје легална ако је не зовете илегалном. Рат око Косова 1999. је дао одлучујуће импулсе за међународно-правну ситуацију у двадесет и првом веку. Он је апсолутна нулта тачка свих каснијих илегалних потеза, као у Ираку 2003. Други случај је да мандат постоји, као у Либији, али се он креативно проширује у ходу. Интервенција у Либији је директни, иако не и једини узрок данашње ситуације у Сирији. Руси су после Либије утврдили лекцију: Запад ће или прекорачити мандат, или га се неће придржавати, или га неће ни тражити.

Ми се сада навикавамо на последице илегалних ратова?

Између осталог – да. Пре је за државе постојало право на рат, сада не. Међународно право се као систем норми управо развило око поступне забране употребе силе од 17. века на даље. Оно је по дефиницији антиратно право, једино што се његова тренутна редефиниција одвија према натраг, не према напред.

Први пут, други пут, продато!

У неким текстовима спомињете механизам супституције УН својеврсним слободним тржиштем набавке државних интереса. Да ли се тако може објаснити и гласање у Унеску прошле јесени о уласку Косова у ту организацију?

У принципу, ништа радикално ново. УН су увек биле и "берза" супротстављених интереса. То је порок колико и врлина, другачије неке државе не би ни разговарале међу собом, треба им дисциплина интернационалног оквира. Пријатељ и непријатељ само тако могу живети под истим кровом. Свет се на тај начин претвара у перформативну бину, на којој, на пример, један Колин Пауел лаже пред Саветом безбедности и читавом међународном заједницом, како у Ираку постоје залихе оружја за масовно уништење. То је формативно искуство, мање за државе, више за цивилно друштво у целини. Сад се свако било где на свету може присетити кад год жели: лагали су нас у великом стилу! Никад више!

Ипак, консеквенци није било, ако се изузме регионална последица да се тај део света распада већ 16 година.

Ја још нисам спреман да се предам цинизму! Чињеница да је људима ту сервирана неистина остаје урезана у памћење, постаје контролна инстанца у главама обичних људи. Свака јавна лаж је know-how за истеривање наредне истине.

Ипак, УН нису форум грађана, већ држава. Мале државе немају друге него да се прилагоде тренду по ком су УН све мање право, све више берза. И Србија је у случају Унеска изашла на "слободно тржиште" и покупила пар гласова које пре никад не би добила, а изгубила оне које је по правном и тематском оквиру морала да добије.

Слободно тржиште међународног права је идеја неоконзервативне струје унутар Сједињених Држава. Мото УН је "снага права пре права јачих", сада се он преокреће у идеологију "право јачих пре снаге права". Тога је наравно увек било, легитимно је, питање је само у којим размерама и са којим штетама. Европа је могла да научи много више из распада Југославије – о заједничком животу, конфликтима који га прате, њиховом балансирању – али није. Тај процес је био пун поучних лекција за будућност, али не би се рекло да је он постао део меморије ЕУ. Ништа страшније од грешака у празно, заборављених грешака.

Купи ми, купи ми... државу!

Према Резолуцији УН 1244, Косово није држава, према одлуци већине чланова ЕУ – јесте. Како објаснити правну дискрепанцију?

Међународно право постоји само у консензусу. Кад постоји држава, или група држава, која каже: ми то решење не признајемо, онда то решење није формативно за међународно право. Тако је и код признавања држава. Ако неке чланице УН кажу: Косово је формално-правно део Србије, онда Косово није суверена држава, чак и ако га признаје већина. Конзервативно гледано, да би нешто било држава, потребна је државна територија, државотворни народ и монопол на употребу моћи. Ако тога нема, онда је територија те државе српска државна територија. Они који одбијају да признају озбиљне правне недостатке осамостаљивања Косова, чине то из разлога који имају везу са ратом из 1999, када је погажено међународно право.

Тај рат остаје сива зона међународних односа?

Не, то није никаква сива зона. То је био илегални рат и на основу њега је у наставку донета илегална одлука. Али да неки то покушавају да интерпретирају као сиву зону, да су спремни да уложе интензиван политичи рад не би ли то на крају испало као одлука у складу са међународним правом, то је права занимљивост. Шта је држава, а шта није држава – то је правно регулисано, то није зона слободне употребе права. Да ли је, на пример, Исламска држава заиста држава, или не? Кад се каже, против Исламске државе се води рат у духу међународног права, тиме се индиректно признаје државност ИД. А ако је то само име, онда је и појам државе девалвирао. Какав војни ангажман водити против терористичке организације не-државног типа и глобалних амбиција, то је нешто о чему се тек треба договорити унутар УН. Наравно, не бих желео да будем интерпретиран као да повлачим паралелу између Косова и ИД.

Рат као ратна профилакса

Да ли данас имамо толико много малих ратова како не бисмо морали да водимо један велики? Је ли то на делу нека профилакса трећег светског рата?

Осећај свеопште доминације рата вара. Што се тиче броја ратова, нема их данас више него пре. Непосредно после 1989-90. вођено је чак више ратова него што се води данас. Али њихов карактер се променио. За наш доживљај свеприсутног рата пресудна је европоцентрична перспектива. Ако на Рогу Африке влада рат који с нама нема директне везе – без избеглица, извезеног тероризма и слично – онда је њега лако игнорисати. Тренутни ратови одбијају да буду игнорисани, везују сву нашу пажњу и енергију, забијају се у само ткиво европских друштава. Мимо тога, верујем да постоје актери у међународној политици који свесно подржавају стварање климе непрегледности међународних односа, будући да су сами допринели њеном стварању. Пледирам за то да се дебата о ратовима за ресурсе не схвати као прилика за флагелацију (бичевање) Запада. Није Запад, нису Европљани криви баш за сваки рат који плане негде на свету, зато што је бели човек тамо једном водио непоштену трговину! Бивше колонијалне жртве су имале довољно времена да преузму одговорност за судбину својих народа.

Повезаност безбедности и ресурса игра све проминентније (одлучније) у глобалним условима. Какво међународно право се рађа из тог конекса (споја)?

Не тако давно су се на Рогу Африке, испред обале Сомалије, окупиле најважније војне снаге света у акцији против пирата. САД, НАТО, ЕУ, Руска Федерација, Народна Република Кина, Иран, Саудијска Арабија – сви су послали морнарицу наоружану до зуба да јури пар стотина пирата. Не желим да кажем да су то били људи које је требало оставити на миру, само да је сила одговора надилазила снагу провокације. На први поглед, ту су се бранили принципи слободног протока робе и сировина. На други, ту је текла дебата о стварању нових норми међународног обичајног права. Ко у ту гужву није послао морнарицу, као да се искључио из дебате! Пирати су се уништавали успут, у првој линији рађало се међународно право. Кинеско уређивање маритимног „пута свиле" јесте њен национални пројекат који је директно рођен из правне "дебате" на Рогу Африке.

Како се тај конекс безбедност и ресурса појављује овде у Европи, у односу на интеграцију миграната у структуре социјално уређених држава?

Неопходно је правити разлику како се класични, сасвим цивилни проблеми не би дефинисали као безбедносни. Мир је отворени појам, безбедност затворен појам. У зависности од тога да ли на један проблем гледамо кроз наочаре безбедности, или наочаре мира, нуде нам се сасвим различити одговори. Ако се проблем миграције доживи као безбедносни, онда нам је потребна једна кутија с алатима, ако кажемо да је цивилни, онда се захвата у други кофер и с другим типом алатки.

Хоћете речи да се овде не ради о безбедносним питањима, рату и миру, већ
о искорењивању светског сиромаштва? Али, није ли то онда још озбиљнија ситуација која се мора завршити ратом, јер никада нико до сада није успео да искорени глобалну беду?

Ја сам за дефиницију миграције као цивилног проблема. Колико далеко његове конкретне форме угрожавају безбедносне агенде развијених друштава, то је друга ствар. Истина, ратови
чији развој тренутно пратимо на југу јесу конфликти расподеле ресурса. За почетак, није реч само о томе да ми сиромашнијим земљама треба више да дамо, него да им мање украдемо.

Поштени посредник нуди услуге, позови број... како нема?

Чини се да се рађа један нови пример историјске мегаломаније: никад нико није искоренио глобално сиромаштво, али ми, Европа Ангеле Меркел, можемо и хоћемо! Кад смо већ код ЕУ као заједнице вредности, како објашњавате идеализам ЕУ с Русијом, а реализам с Турском?

ЕУ није лако "прочитати", то зависи од актера, ко је тренутно на "цугу", против кога, с којим средствима. ЕУ такође још није решила кризу идентитета: да ли је она војна или мировна сила? Један развој је јасан, ЕУ има све више војних инструмената на располагању. Од 2003. биле су већ 33 спољне интервенције, од тога две трећине цивилне, само трећина војне. Сад долазимо у правну измаглицу: кад се погледа персонал који је учествовао у тим цивилним мисијама, онда је он три четвртине био војни. Рецимо да ЕУ остаје асиметрична творевина у сваком погледу.

Тако се различити политички приступи према Русији и Турској појављују као интегративни елементи асиметричне логике?

О, да, ту дефинитивно имамо посла са политиком неједнаких стандарда. Европска унија није у Украјини никакав неутрални посредник. Она је конфликтна страна која се прогласила посредником, врло непоштено. То сада не значи да је Русија неутрални актер, али она барем не крије своје интересе. Генерално то има везе с тиме да се, полазећи од политичког контекста 1989-90, интереси Русије константно газе, од рата око Косова, преко рата у Ираку, договора о конвенционалним снагама, проширења НАТО-а на Исток, прекорачења мандата у Либији, до обезвређивања ОЕБС-а и аутоматског одбијања руског предлога "Хелсинки 2". ОЕБС је некад био организација до које је Русија врло држала. Ако се сада он користи да би се у сфери руског утицаја водила политика супротна њеним интересима, па ако је циљ ОЕБС-овог инструментарија постао сатерати Русију у дефанзиву, ја онда потпуно разумем резервисаност руских актера у односу на Запад. Мислим да смо пропустили читав низ могућности да поправимо однос са Русијом, а ниједну да га покваримо. Све разлике међу нама не значе да у њој не можемо имати пријатеља, коме ћемо повремено рећи: знате шта, ми баш нисмо одушевљени тиме шта ви радите код куће...