Минхен, борба за Европу

Где је Европа после Педесет друге минхенске конференције? Где је Сирија, то се зна – на могућим рушевинама још једног политичког споразума о примирју, коме су јуче (13. фебруара) на конференцијској бини звонила погребна звона, тек двадесет и четири сата након постизања.

Промена парадигме је јасна. У време Хладног рата, комунистички лидери су говорили у расцветаним метафорама, док су лидери слободног света употребљавали приземљене конструкције. Сада је ситуација обрнута – Руси говоре јасно, Запад се губи у фразама.

Кристијан Хаке, професор на политичким наукама универзитета у Хамбургу и Бону, овако је за Баварску телевизију сумирао други дан Конференције: "Већ смо дубоко закорачили у хибридни рат, Руси су јаки, Американци симпатични и изгубљени, Немци су открили чаролију хуманистичке фразе, а Европљани су у целини у фази радикалног одсуства утехе."

Хаке је интересантан утолико што је од стране Баварске телевизије, која је као домаћин уживала монопол директног преноса минхенских политичких дуела, био ангажован да уживо коментарише збивања на бини.

Русија је постала самосвесна велика сила, а наступи Медведева и Лаврова заокружили су процес који се развија још од септембра прошле године, сматра Хаке. Москва консеквентно преузима све оне просторе глобалног утицаја које су Американци у актуелном тренду неоизолационизма напустили – нешто због слабости, нешто због тога што их још једино занимају властити председнички избори.

Европско трчање укруг у односу на мигрантску кризу, Хаке назива "организованим безизлазом".

Русија – непријатељ слободног света 

Кад би се кроз наступе првог и другог дана конференције направио дијагонални пресек, лако би се утврдило стално понављање једне теме – покушај формулисања хијерархије претњи које данас угрожавају слободан свет, негативна хит листа мелодија о рату и пропасти.

Некада су гледаоци у сали – врх из света дипломатије, политике, науке и медија – били ти који су директно постављали питање о томе "шта је данас најопасније". Некада су сами говорници – најмоћнији људи данашњице – и без питања правили своје листе.

Службена анкета међу говорницима показује: за немачког министра Штајнмајера највећа опасност је "повампирени дух промене граница који је био упокојен пре 40 година потписивањем Хелсиншке повеље ОЕБС-а". Како је тај неупокојени дух два пута директно доведен у везу са "анексијом Крима", није било сумње ко је највећа претња миру.

Такав став у још већој мери вреди за шефа НАТО-а Јенса Столтенберга: Русија остаје највећи непријатељ. "Средства" за заустављање претње с Истока су и даље "санкције, искључивање из групе Г-8 и растућа војна подршка источноевропским државама".

За председника Европског парламента Мартина Шулца највећи непријатељ слободног света је лоше памћење. "Заборавили смо да смо после Другог светског рата поставили темеље више транснационалних организација, међу осталим и НАТО-а. Сада се само морамо присетити успешних метода за решавање конфликата и вратити поверење грађана у транснационалне и националне институције."

Украјински председник Порошенко сматра да је "највећи непријатељ нас Европљана постојање алтернативне Европе са алтернативним вредностима. Алтернативна Европа има свог вођу, то је руски председник Путин".

Оно што ратови у Украјини и Сирији имају заједничко јесте, према Порошенку, "руски фактор" – ни у једном ни у другом случају ту није реч о грађанским ратовима, већ о јасном случају "руске агресије".

Амерички министар спољних послова Џон Кери је врло прецизно поставио хијерархије на својој листи – мигрантска криза је, сматра, најозбиљнија хуманитарна криза од Другог светског рата.

Јасно је, међутим, да Кери то сматра европском, а не америчком кризом. Дискретно повлачење граница одговорности постаје јасно из Керијеве реченице да Сједињене Државе разумеју егзистенцијалну претњу "коју тај талас представља за европске државе".

Након највеће хуманитарне кризе, долази највећа политичка, односи с Русијом: "Русија има избор – или ће прихватити споразум 'Минск 2' у потпуности или ће и даље бити под санкцијама. Москва мора без остатка прихватити украјинску сувереност."

Даеш са својом "апокалиптичном дисторзијом Ислама" Кери спомиње тек на трећем месту. Од тог тренутка, енергија Керијевог говора почиње да се пење спиралом еуфоричног оптимизма филмских епопеја, слично као Арагорн док подиже морал својих трупа испред "Црних врата" злог чаробњака Саурона.

Француски премијер Мануел Валс не крије да и он има своју листу, али одбија да ближе разговара о њој док се не уклони "највећа заједничка претња – тероризам, ИД, Ал Каида". Приоритет је уништење ИД, о свему другоме се може разговарати кад се тај извор "хипертероризма" уклони.

Даља Грибаускајте, председница Литваније, сматра да главна опасност долази из Москве.

"Русија је агресор, то што ради у Сирији је чисти тероризам, она бомбардују цивиле. Одговор на тај изазов мора бити јединствен. За почетак, Сједињене Државе морају преузети улогу глобалног лидера."

Слично размишља и пољски председник Анджеј Дуда. Главни проблем је руско империјалистичко понашање на "источном боку Северноатлантске алијансе". Стога ће Пољска следити политику мере за меру. "Када Русија подигне војно присуство у Калињинграду, одмах ћемо одговорити с наше стране реципрочним мерама."

Руси долазе

Руси долазе на светску сцену у великом стилу. Иначе, углавном остају тамо где јесу.

Кери је лако ишчитао тренутне односе на лествици релевантности актера и предупредио барем један моменат који је, очито, деловао у смислу појачавања новог руског статуса.

Планирани протокол предвиђао је да Кери, Лавров и домаћин Штајнмајер седе заједно на бини и тако делују као плацебо на узнемирену јавност с обе стране Атлантика. Порука таквог наступа била би: ту смо, заједно смо и ситуацију држимо под контролом.

Два пута у Бечу прошле јесени, Кери и Лавров су послали у светске медије такву сликовну поруку, када су са изаслаником УН за Сирију, Стафаном де Мистуром, држали заједничке прес-конференције испред шуме руских и америчких застава, као и плавих застава УН.

Овога пута "Кери је то спречио", објаснио је коментатор Баварске телевизије, који је два дана, заједно са политикологом Хакеом, преносио Минхенску конференцију динамично и интересантно, као да држи директан пренос фудбалске утакмице.

Кери није допустио да Лавров буде у видокругу за време његовог говора. Протокол је промењен, па је најпре наступио сам Кери, а тек када је он сишао са бине, преузели су је заједнички Штајнмајер, Лавров и њихов колега из Велике Британије Филип Хамонд.

Зашто се Кери послужио тако снажном гестом, да ли је то извео као невербалну демонстрацију рапидног погоршавања руско-америчких односа од прошле јесени?

Вероватно, премда се чини да је извесну улогу у томе имао и садржај Керијевог говора, онај део где се сценским методама подиже морал трупа пред битку: "Снага ове алијансе буди наду у оптимизам. Ми смо јаки зато што се држимо наших кључних вредности. Ми ћемо све урадити како треба. We are going to do just fine!"

Таква изјава броја два у америчкој администрацији дата испред декора који чине један руски и један европски министар, наводила би на закључак да и Руси деле "кључне вредности" слободног света, или да и они раде ствари како треба у Сирији, Украјини и другде где се њихова реч чује.

Кери је будно и на време спречио тај ефекат политичке бласфемије и неплаћене пропаганде.

Тако се Лавров за неговање своје статусне позиције пред медијима морао задовољити тек наступом са Хамондом и Штајнмајером.

Свеједно је од коментатора Баварске телевизије Лавров био награђен констатацијом да су "Руси поново велесила", и то поновљеном равно шест пута пре полувремена, пардон, паузе за ручак. Не толико што би коментатор био обожаватељ руског вођства, било је јасно да није, већ из чистог одушевљења професионалца који је на лицу места препознао рађање једног тренда.

Не, нећемо направити како треба

Као и раније, и ова Минхенска конференција је била добро место за мерење популарности политичара и идеја, за сучељавање појединих безбедносних конструкција и њихових нагласака, за дивљење над вештином неких писаца политичких говора, инспирисаних филмским епопејама.

Али, тај феноменолошки комплекс на страну, овај скуп у Минхену није прошао добро. Ако он показује неки блиски тренд, онда је он лош.

Русија, Америка и Европа су у новом Хладом рату – тако барем гласи констатација руског председника Медведева, која се као шлагворт проминентно провукла кроз све европске медије.

Сунити и шиити су у рату. Запад се постројава иза сунита, Русија иза шиита. 

У споразум о примирју у Сирији нико од великих не верује.

Колики проценат за успех дајете договору од петка, питао је водитељ Штајнмајера, Лаврова и Хамонда, на шта је Лавров дао дугачак описан одговор који се сводио на "нисам сигуран".

"Да ли то значи 51 одсто? Или 49 одсто?", питао је Хамонд, а како је Лавров игнорисао његов статистички шлагворт, сам је довршио мисао: "Мени то што сте рекли личи на нула одсто."

А како се могло догодити да, иначе увек пристојан и духовит, Лавров игнорише потпитања свог британског колеге? Тако што је управо у том моменту формулисао једну мрачну реченицу, која би се могла претворити у мрачни тренд: "Почињу да ме муче сумње колико Сједињене Државе желе да реше проблем, а колико само хоће да МИ престанемо с бомбардовањем."

Од Арапског пролећа, стање се и на локалном терену, и у Европи с тим у вези, рапидно погоршава. "Још никада није било такве терористичке опасности, још нема уједињеног фронта за одбрану. НАТО и ЕУ нас називају непријатељем и одбијају да сарађују са нама", жалио се руски премијер Медведев и пре него што су неки учесници конференције довели Украјину и Сирију под заједнички именитељ "руске агресије".

"Ова недеља је кључна", рекао је Кери у соло наступу пре него што су његове колеге на позорници калкулисале процентуалну шансу за крај сиријског рата. "Ако овај договор о Сирији не успе, очекују нас неке тешке одлуке."

О којим "тешким одлукама" Кери говори? Источноевропљани су јуче често понављали формулацију о "важним одлукама" и "смерницама за будућност источног крила НАТО-а" које ће се донети на самиту НАТО-а у јулу ове године у Варшави. Колико се то поклапа са Керијевим "тешким одлукама"?

Пре свега, може ли НАТО уопште бити чувар интернационалног система? Руси (Медведев) мисле да не може. Добар део осталих (Шулц) мисли да може.

Ако је то нека утеха, пропашћемо добро чувани.