Сирија, чекајући да се зараћене стране исцрпе

Песимизму је тешко одолети, с обзиром на то да у Женеви неће бити неких од најмоћнијих група у сиријском сукобу, попут Исламске државе и Ел Нусре. Постоје и неслагања о томе ко је тачно терориста: Саудијска Арабија гура Армију Ислама, која контролише исток Дамаска, док Турска инсистира на искључивању сиријских Курда, најуспешнијих савезника Америке у борби против ИД-а.

Највећа препрека окончању рата у Сирији је то што постоји мноштво "играча" који су прејаки да изгубе, али преслаби да победе. Иран и Хезболах мисле да се боре за сопствени опстанак у рату у ком не смеју да изгубе. Саудијска Арабија и Турска су у сукоб уложиле свој међународни кредибилитет, тако да сада не могу да признају да неће остварити свој главни циљ - збацивање Башара Ел Асада.

Ратови некада бивају окончани услед исцрпљивања, а не споразума, и то је могући исход сукоба у Сирији. Решење би могли бити локални договори о прекиду ватре, попут оних у грађанском рату у Либану. Проблем овде стварају "култни" покрети попут ИД-а и Ел Нусре, који постоје да би се борили за своју исламску веру истребљивањем "демонских" непријатеља. По томе нису налик на Либанце, који су повремено увиђали да им је прекид ватре у заједничком интересу.

И поред свега тога, политички контекст у региону је погоднији за остваривање мира него раније. Руска војна интервенција, започета пре четири месеца, значи да Асад неће изгубити, иако има мале шансе да однесе убедљиву победу. Асад остаје на власти, пре свега захваљујући повећаној подршци Ирана, Русије и Хезболаха у Либану. Ипак, његова војска, ни уз страну помоћ, није успела да поврати градове попут Палмире и Идлиба. Асад можда не жели да разговара, ни у Женеви, ни другде, али данас више него икад зависи од својих спољних савезника, који никако не желе да буду заробљени у бескрајном сиријском сукобу.

Победници и губитници у Сирији полако се назиру, иако можда ни сами нису свесни својих изгледа.

ИД све више посустаје под нападима мноштва непријатељских група, подржаних од Русије и САД. Ипак, још су далеко од пораза. Американци се хвале ослобођењем Рамадија, али ирачких специјалаца који контролишу град има свега петстотињак. Ирачки курди који су повратили Синџар нису примили плату већ пет месеци, а Регионална Влада Курдистана је банкротирала. Сиријска војска нема довољно људства и исцрпљена је петогодишњим ратовањем. Сиријски Курди, иако успешни, нису одушевљени улогом америчког топовског меса, а боје се и турске интервенције.

Иако је то опасна и несигурна тврдња, чини се да ће наредни месеци бити одлучујући у окончавању рата. САД, заједно са савезницима попут 25.000 бораца курдских Јединица народне одбране (ЈНО), близу су тога да пресеку последњу везу ИД са спољним светом, која иде преко Турске: 23. децембра освојили су брану Тишрин на Еуфрату, око 90 километара источно од Алепа. То их је знатно приближило тврђави ИД-а, граду Манбиџу.

Вести о томе да је непознати покрет освојио једнако непознати град у Сирији није "запалила" јавност. Али, важна је из три разлога. Прво, ИД је сада скоро потпуно затворена унутар граница самопроглашеног калифата. Друго, Сиријски Курди су, преко ЈНО, прешли западно од Еуфрата, иако је Турска тврдила да то никада неће дозволити без војног одговора. Треће и најважније, напад ЈНО подржали су и Руси и Американци, иако не истовремено. У овом делу Сирије, де факто се понашају као војни савезници.

Велики губитник могла би бити Турска, која је још 2011. изгледала као важан играч на Блиском Истоку. Њен имиџ економски напредне, демократске, али истовремено исламске, државе, био је привлачан многим Арапима који су протестовали против диктаторских власти. Но, турски председник Реџеп Тајип Ердоган убрзо је показао да подржава интересе сунита, који су анти-шиитски, анти-курдски и анти-секуларни. Прво је подржавао Муслиманско братство у Египту, а затим толерисао, па чак и помагао, ИД, Ел Нусру и друге екстремистичке групе.

Ердоган је жестоко погрешио у рачуну. Покушавајући да оствари свој неоотомански сан Турске као велике силе, остварио је управо супротно. Како ће покушати да се извуче остаје отворено. Мораће да игра између Русије и САД, који имају различите листе циљева и савезника. Биће приморан да прихвати искључивање Турске из северне Сирије или да повећа турско војно учешће, чак до граница инвазије. Турски аналитичари тврде да је Ердоган хтео да изврши инвазију још прошле године, али су га у томе спречили најмоћнији турски генерали.

Инвазија би била много тежи задатак данас, након што је почека руска војна интервенција и након што је Турска оборила руски борбени авион 24. новембра. Улазак турске војске у северну Сирију, данас би наишао на осуду САД, али и на руске авионе и противавионске ракете.

Рат у Сирији и Ираку није близу краја, али, са испливавањем на површину победника и губитника, шансе за локалне прекиде ватре и, у крајњој линији, неку врсту мира се повећавају.

Асадова влада и опозиција се вероватно не могу договорити у Женеви, али велике силе које су њихови спољни савезници постају све заинтересованије за окончање сукоба.