Западни Балкан на рутама крви, зноја и суза

Сви медији немачког говорног подручја су јединствени у процени да је Конференција о Западном Балкану (Србија, Косово, Албанија, Црна Гора, Босна, Македонија) протекла у сенци трагедије од пре два дана, када је на ауто-путу између Беча и мађарске границе пронађен напуштен камион са десетинама угушених избеглица. 

"Тема Западног Балкана гурнута у други план", коментарише NZZ; "Трагедија се надвила над западнобалканском конференцијом" каже Шпигл; "Сусрет под сенком ужаса", пише FAZ; "Ретко кад се догодило да један међународни политички састанак буде до те мере у моћи дневних актуелности", закључује минхенски SDZ.

Али, европске јавности, политика и медији реагују под шоком, то јест, ако људе из медија још уопште нешто може да шокира – па сходно томе пропуштају да уоче структурну везу између трагедије на шлеперским рутама и бесперспективности којој су, са изузетком чланица ЕУ – Хрватске и Словеније, и поред свих уверавања у супротно, препуштене западнобалканске земље.

Никад се у својој новијој историји, ни после Другог светског рата, Европа није сретала са таквим размерама избегличке кризе, изјавио је домаћин скупа, аустријски канцелар Фајман.

Вреди правило великих бројева. Чак и испред позадине ратова и масовних протеривања којима и иначе обилује прошлост Старог континента, догађаји овог лета квалификују се за јединствено лош развој, у медијима већ описиван новим атрибутима као "експлозија", "нехумано пресељење народа" или "пети јахач апокалипсе".

Зато не чуди што је најчешће коментарисана изјава у прес-центру бечког скупа била она српског министра дипломатије Ивице Дачића да ЕУ тражи од Србије ефикасан акциони план "тамо где га ни она сама нема".

Од дневног реда до ванредног стања

Кад је опстанак евра био у питању, европски лидери су заседали дан и ноћ, на редовним и ванредним састанцима без краја и конца, над Унијом је висила претња судњег дана, а сада, кад су улози заправо много већи, чека се октобар не би ли се на тематској конференцији евентуално нашло решење за квоте, за које се већ сад зна да их неке државе чланице неће прихватити.

Због чега онда ЕУ и даље одбија да схвати драматичност тренутка, питао је на прес-конференцији ОРФ-ов уредник спољне политике Андреас Пфајфер немачку канцеларку Меркел?

Рећи, међутим, да се Европска унија до те мере слама пред проблемом да је спремна да допусти социјални и економски колапс у земљама кроз чије територије пролази западнобалканска рута, не одговара пуној истини. Не сламају се сви.

Постоји велика разлика између Немачке, Аустрије и Шведске, као земаља које су практично преплављене избеглицама и азилантима, и земаља као Велика Британија, Данска, Ирска или Источноевропљана у групи, чија се планирана и најављена квота креће око нуле.

Ангела Меркел у Бечу није крила да понашање земаља источне Европе доживљава у категоријама аморалног.

Медији су још конкретнији. "Источноевропски партнери одбијају да преузму обавезе у прихвату избеглица, а управо су они били ти који су добили масовну помоћ од Уније. Сад је на њима да буду солидарни, али уместо тога они реагују са шовинизмом. Мађари поручују: ако не затворимо границе, имаћете у Будимпешти још деснију владу од ове.

Пољаци кажу: не можемо да узмемо никога из Сирије јер се чувамо за Украјину, имамо информације да се ове зиме оданде спрема долазак неколико стотина хиљада избеглица код нас. Чак и друштва са раширеном ксенофобијом морају знати да нема начина да се ефикасно затворе према свету", коментарише Шпигл.

Франкфуртски FAZ се згражава над чињеницом да је амерички председник Обама похвалио Немачку за њен предани хуманистички ангажман у бризи о избеглицама из Сирије, "кад је евидентно да, без преданог ангажмана америчке спољне политике, људи не би ни бежали из Сирије".

Што су границе чуваније, то шлепери више зарађују, пише минхенски SDZ. Због тога, овај лист предлаже радикално решење – потпуно отворити границе, примити све.

Оштрица моралног релативизма

Али, да ли су земље Западног Балкана – Србија и Македонија преко којих се бежи, Албанија и Косово из којих се бежи, или социјално нестабилне Босна и Црна Гора – дошле у Беч да би слушале како се земље Уније међусобно оптужују?

За љубав тачности, избеглице не долазе у Македонију и Србију из Сирије, већ се преливају из једне чланице ЕУ – Грчке. По тој логици испада да у те сиромашне балканске земље Унија увози своје проблеме, које је, опет, у њу увела америчка реакција на политички талас "Арапског пролећа". Балкан је ту вентил на суду под притиском, од оне врсте која сама по себи не решава ништа, осим што купује време до експлозије.

Временска подударност трагедије на ауто-путу А4 између Беча и Николсдорфа и западнобалканске конференције има и једну циничну димензију – тек је сада Унија до краја схватила значење изјава да је Балкан Европа. Политичке прокламације у том смислу не недостају, као млеко кипе из сваког међународног скупа, али је тек сада фраза о Балкану као вредносно неодвојивом делу Старог континента огољена у конкретности свакодневице.

Због тога трагедија о којој је овде реч ради у корист бржег отварања Уније за нове чланове. Један колега на скупу је ту чињеницу назвао "добронамерним цинизмом".

Према том тумачењу, догађај који је засенио скуп у Бечу, истовремено је фокусирао поглед Уније на судбину земаља Западног Балкана, побољшао им преговарачке позиције. У условима сеобе народа Унија не може другачије него да обави "reframing" својих територија, принципу компактности да предност над принципом белих флека.

Колико год Унију мучила грижа савести што су земље Западног Балкана остављене на ледини да свом снагом осете противречности и недоречености европске избегличке политике, она неће отворити перспективу чланства свима.

Чак и у шоку, Унија наставља да тргује. Одговор Ангеле Меркел на новинарско питање да ли ће сада, после најновијег бриселског договора између Београда и Приштине, Србија коначно добити датум за отварање преговора о првим поглављима, испао је доста груб.

Србија се, како је рекла, "значајно приближила" том тренутку, што опет не делује довољно обавезујуће, поготову кад се зна да је први термин који се прошетао кроз европске медије био новембар прошле године.

Неће бити нових услова, рекла је Меркелова. Али, који су стари?

Да разлози одуговлачења немају увек директне везе са темпом којим Београд решава домаће задатке које је пред њега ставио Брисел, још више Берлин, добро показује коментар у аустријском листу Пресе, у коме се аутор позива на извесно високорангирано "дубоко грло" у министарству спољних послова Аустрије.

Став дипломатског инсајдера гласи: "Земље Западног Балкана морамо држати близу себе, али на дистанци." Не скроз напољу, али не ни унутра. Зашто? Ствар је једноставна: "Са сваким новим чланом, слаби утицај старих, западних чланица."

Није спорно да су "старе чланице ЕУ" (историјско језгро: Немачка, Француска, Италија, Белгија, Холандија, Луксембург) после хорор проширења са Румунијом и Бугарском, после грчког коцкања са заједничком европском валутом, после мађарског соло продора у будућност, после источноевропске "непринципијелне коалиције" са НАТО-ом, изгубиле ентузијазам за политику више-шире-даље.

Колико год тактика "близу, али на дистанци" овог тренутка изгледала успешна у заигравању балканског региона, Унија ће се убрзо суочити са дометима такве политике "злонамерног цинизма" и бити присиљена да отвори врата за барем једног новог члана. Ако ни због чега другог, онда због веродостојности.

Услови за пријем тог једног члана формираће се искључиво према користи Уније. Онај ко улази имаће улогу сидра, политичког уземљења читавог региона. Тражи се земља у којој се пресецају друштвене силнице читавог региона, земља чији улазак у Унију "носи воду", симболички приводи унутра и читаву интересну мрежу тог дела света.

Србија је за сада једина земља која испуњава услове тако формулисаног фото-робота за 29. чланицу Европске уније.