Умро Сулејман Демирел

Демирел (90) је умро од срчаног удара и инфекције респираторног тракта, саопштила је болница Гувен, објављено је на турској телевизији, преноси Бета.

Председник Турске био је од 1993. до 2000. године, што је била кулминација његове политичке каријере дуге четири деценије. Седам пута је био премијер, а два његова премијерска мандата окончана су пучем.

Демирел је веровао да су његове владе из шездесетих и седамдесетих година заслужне за дубоку трансформацију привреде и друштва – из углавном аграрног у све више индустријализовано и урбано, са све бољим животним стандардом за већи део становништва.

Његови критичари пак кажу да је Демирел симболизовао културу у којој је власт била испред принципа и указују на злогласну "породичну фотографију" на којој је Демирел окружен сродницима и сарадницима из света бизниса – од којих су неки касније доспели у затвор због корупције.

У политику је ушао после пуча 1960. године, којим је збачена влада Аднана Мендереса.

Мендерес и два његова министра су погубљени, а многим припадницима његове партије забрањено је да се баве политиком, што је оставило вакуум на десном центру политичке сцене.

У тај вакуум ушао је политички непознати Демирел, инжењер, који је под Мендересом водио пројекат изградње хидроцентрала пре но што се отиснуо у приватни сектор.

Као четрдесетогодишњак, Демирел је постао вођа новоформиране Партије правде, која је наследила место Менересове странке на десном центру. Он је изборима дошао на власт 1965. године, као први политичар из генерације која није учествовала у изградњи модерне, независне Турске после Првог светског рата.

Демирел је имао популистички стил владавине и био је познат под надимком "Сулу Пастир" јер је потицао са села. Опрезно коришћење исламских симбола донело му је подршку у конзервативној унутрашњости земље у којој живи већина житеља Турске.

Његово балансирање између захтева руралне гласачке базе и потребе за индустријализацијом земље се чинило да функционише средином шездесетих, када су далеководи и асфалтни путеви стигли и до најзабаченијих крајева Турске.

Међутим, у следећој деценији, Демирел се нашао у дефанзиви пред успоном политичких радикала који су донели социјалне немире. Студенти и радници су тражили радикалне, левичарске реформе, а на десници су се појавили националисти и происламске странке.

Када је идеолошки конфликт произвео насиље, интервенисала је моћна турска војска, па је 1971. године Демирел ултиматумом скинут са функције у такозваном "меморандумском пучу".
Он се на власт вратио 1975. године, јер његови наследници, укључући великог ривала, Булента Еџевита нису успевали да се изборе са спиралом насиља, која се погоршала због успона цена нафте који је довео турску привреду у велику кризу.

Демирелова коалиција која је укључивала исламисте и националисте, такође није успела да заустави понирање земље у хаос, а многи су њега лично оптуживали да се није освртао на то што су његови националистички партнери отворено подстицали насиље. У обрачунима левичарских и десничарских банди, понекад су недељно гинуле десетине грађана.

Потом се Демирелу још једном догодио војни пуч, 11. септембра 1980. године, и овог пута не само што је збачен него му је изречена забрана бављења политиком, која је укинута крајем осамдесетих година.

Премијер је постао поново 1991. године, а први пут је постао председник 1993. године, после смрти Тургута Озала.