Либија после Гадафија, од зелене књиге до црних барјака

Две владе које се не признају, две терористичке организације, земља без централне војске и полиције и са безброј локалних милиција – тако изгледа Либија четири године после слома пуковника Гадафија. Када су се и зашто посвађали "чувари револуције", који су плодови Арапског пролећа и има ли данас личности која поново може да обједини Либијце.

Арапско пролеће у Либији окончано је драматичним снимцима из октобра 2011. године. Пад последњег Гадафијевог упоришта, родног града Сирта, био је и крај Либијске џамахирије и режима дугог 42 године. Четири године касније, Либија је пред сталном претњом распада, мање је држава чак и од Ирака. Има две владе које се не признају међу собом, нема централну војску, нема полицију, а готово сваки град има своју локалну милицију.

"Уместо једног Гадафија који је скинут с власти, плашим се да Либија данас има десетине малих Гадафија, који настављају ту своју борбу без икакве спремности на компромис", каже спољнополитички коментатор Бошко Јакшић.

Спортски тренери Милан Војновић и Миша Попадић живели су у либијском граду Завији за време и после Гадафија. У фебруару 2011. почело је да се кува у Бенгазију. Али нико тада није могао да претпостави шта ће да уследи.

"Одигравамо утакмицу 16. фебруара против екипе из Бенгазија која је била у хотелу. Судије, званична лица, атмосфера као да је све нормално", каже одбојкашки тренер Милан Војновић.

Међутим, већ сутрадан сутуација је била другачија. Кошаркашки тренер Миша Попадић присећа се да је један његов пријатељ, високи полицијски инспектор, дошао и рекао да прекину тренинг и оду у станове. "Кад сам отишао у стан, тог тренутка је престала свака комуникација са неким нашим људима, пошто су и они били изненађени", каже Попадић.

У августу побуњеници освајају Триполи, а после убиства Гадафија у октобру, Национални прелазни савет саопштава да је Либија слободна земља. У јулу следеће године, одржавају се први избори, на којима учествује више од 300 партија.

Бивши амбасадор у Либији Душан Симеоновић присећа се атмосфере у Триполију после Гадафија. "Видео сам тргове пуне младих људи, кафетерије где се врло отворено говорило о политици, где су се размењивала мишљења чак и о ономе што се дешавало. Све је то било незамисливо у време Гадафија. Целом земљом је владало одушевљење због окончања тиранског режима", каже Симеоновић.

Свађа "чувара револуције"

Међутим, слогу међу "чуварима револуције" убрзо је заменила свађа о томе ко је најзаслужнији за слом Гадафија. Либијци су већ почели да схватају да је ова револуција, као и многе пре ње, била револуција огромних нада и великих очекивања.

"Паралелно са тим се разбуктала једна колосална борба за деобу плена. Појавиле су се разне милиције које су почеле да се такмиче око тога чије су веће заслуге била за свргавање Гадафија, а у складу са заслугама требало је да се дели колач од нафте која је требало да почне поново да се извози", каже спољнополитички коментатор Бошко Јакшић.

У земљи већ не постоје централна војска и полиција, што се види на сваком кораку. Кад су се Милан и Миша вратили у Либију, приметили су опрезни оптимизам, али је већ тада почело да испливава на површину оно што обично исплива у мутним временима.

"На улицама смо почели да уочавамо да има пијаних, дрогираних, у кафићу се деси да некоме испадне пиштољ, почела су да се дешавају убиства. Почеле су да ничу неке виле, да се возе скупи аутомобили и нама је странцима било јасно шта ће ту да се деси.

"На магистралном путу возило које вози хлеб за болницу буде пресретнуто, и отето, има ознака да је болничко возило, али човека који је то урадио ништа не интересује", присећа се Милан Војновић.

Све то време Бербери, народ који не говори арапски језик, траже своја права која нису имали ни под Гадафијем. Постављају своје пунктове ка граници са Тунисом. И бесни рат локалних милиција.

"Усред бела дана, поред ауто-пута који води за Тунис. Главни пут, колона, огромна гужва, хаос. Погледам: десетак момака у тренеркама, патикама, са огромним наоружањем, комплетно блокирала пут. Неког траже, неког контролишу, и они су, једноставно, себи дали за право да зауставе саобраћај, да зауставе живот", каже Милан Војновић.

Душан Симеоновић описује да су милиције у Либији оформљене без икаквог система него према ономе колико свака мисли да је учествовала у обарању Гадафијевог режима. "Распоређене су као на леопардовој кожи – нека држи аеродром, нека луку, нека излаз према Тунису, нека према Египту", описује Симеоновић.

"Запад се притом повукао", констатује Бошко Јакшић. "Они су препустили тим политички неписменим милицијама да створе пројекат озбиљне државе. Завршило се као фијаско."

Либијска зора, достојанство, Исламска држава

У Триполију се данас налази влада исламистичке коалиције коју предводи, која је позната и као "Либијска зора". Названи су по операцији исламистичких снага и снага из Мисрате које су успеле да преотму аеродром у Триполују од јединица из Зинтана, које су аеродром држале још од слома Гадафија. Ову владу подржавају само Турска и Катар.

У Либији се недавно појавила и Исламска држава која је шокирала свет снимком са обала средоземља, у којем су брутално убијени египатски копти.

У Бенгазију, где је подигнут устанак против Гадафија, налази се јако упориште џихадиста из групе Ансар ел Шари, који су одговорни за напад на амерички конзулат у Бенгазију 11. септембра 2012, када је убијен амбасадор Кристофер Стивенс.

Коначно, постоји и влада која је међународно призната, али која је под налетом исламиста побегла из Триполија у град Тобрук. Та влада, и паралелни парламент који ју је изабрао, доскора су заседали на једном трајекту изнајмљеном од грчког бродовласника, а сада у оближњем хотелу.

Од исламских држава, ту владу признају Египат и Уједињени Арапски Емирати.

Влади у Тобруку лојалан је генерал Калифа Хафтар, који покушава да обједини војне снаге. Водио је битку са џихадистима на истоку земље у операцији "Достојанство".

Хафтар је био један од генерала који је Гадафија довео на власт 1969. После тога, хтео је да га збаци. Био је затвореник, па отишао у Америку, да би се у време Арапског пролећа вратио и учествовао у рушењу Пуковника. За противнике, он је човек кога гура ЦИА и који је имао везе са старим режимом. Нема фракције у Либији са којом није био у сукобу.

У сваком случају, постоји мржња између владе у Триполију и владе у Тобруку, као и мржња између Ансар ел Шарије и Исламске државе.

Плодови револуције

Четири године после револуције, шта су Либијци добили, а шта изгубили одласком Гадафија?

"Код Гадафија су имали посао или социјалну помоћ. Струја, вода се није плаћала, за 10 евра су могли да купе 100 литара бензина, али нису имали слободе, нису могли да путују где су хтели", каже Миша Попадић. Ако су побегли у земље у које су се школовали, трпеле су њихове породице.

"Имао сам ситуацију да један мој пријатељ пилот прича да сања бившу Југославију и тај живот, јер није имао могућности 30 година да изађе из земље", присећа се Милан Војновић.

Данас ретко ко сме са носталигијом да се сећа Гадафија и његове 42 године дуге владавине.

"Ако бисте јавно споменули да је било добро за време Гадафија, или њега у позитивном контексту, извукли би вас из ресторана кад би то неко чуо и били бисте јавно обешени или стрељани", каже Миша Попадић.

Пуковник Гадафи своју државу деценијама је звао Велика социјалистичка народна либијска арапска џамахирија. У њој су важила правила из његове Зелене књиге. Данас Исламска држава, најокрутнија и најуспешнија терористичка организација у историји, Либију сматра делом Исламског калифата. Драматичне снимке са краја Арапског пролећа заменили су брутални снимци са обала либијског Средоземља, под црним барјаком. На питање – шта ће бити с Либијом, нико нема одговор.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(понедељак, 11. апр 2016, 01:34) - anonymous [нерегистровани]

I mi smo imali Tita!

Sva sreca pa je umro prirodnom smrcu. I mi smo imali sve (za nase uslove), ali nismo imali slobodu! 1990-ih su vecina naroda bivse SFRJ mrzili Tita (osim, ja mislim, Bosanaca) i nazivali ga okrutnim diktatorom...
Danas...danas ga pravimo od blata!

(четвртак, 09. апр 2015, 08:55) - S.A.B.O.T.A.G.E [нерегистровани]

...

Cela sustina je :

''Hocu da budem Kalif umesto Kalifa ''

(среда, 08. апр 2015, 12:15) - anonymous [нерегистровани]

Ono

najvaznije za vreme Gadafija imali su mir i red,pristojan zivot...Danas imaju anarhiju gde svako sa puskom zauzima sta hoce i imaju duboko podeljenu zemlju,dobar je primer sa leopardovom kozom...Posle Iraka,Libije sam zakljucio da neki sistemi mogu da funkcionisu samo pod cvrstom rukom,kao na primer Kina kojoj je Komunizam jedina opcija,zamislite kako bi tamo izgledala demokratija to bi bio haos i stradanje nevidjenih razmera.

(среда, 08. апр 2015, 10:54) - глас разума [нерегистровани]

горки плодови

Либија је уз свесрдну помоћ тзв. слободног света збацила свог диктатора и добила је ослобођење и демократију. Ослободили су их животног стандарда, уређене земље, нафте и свих других природних богатстава, регулисаних плата и примања и нормалног живота у колико толико безбедној држави. Шта ће све то Либијцима када су под Гадафијем били неслободни, сада имају сву слободу и избор да ли ће умрети од Џихадиста, од беде и глади.Олако су се одрекли свог пуковника. нек му је лака црна земља, и сада ће дуго кушати те горке плодове, које су им донели "ослободиоци". После ирачких, либијских, сиријских па и наших балканских искустава може се само кратко рећи, тешко онима којима дође демократија са гомилом горких плодова. 

(среда, 08. апр 2015, 10:07) - Братислав [нерегистровани]

...

Нисам убеђен да је дискусија о политичким дешавањима уз кафу оно што је већина либијаца жарко желела. Мислим да они нису дускутовали о политици из простог разлога јер је земља била уређена и сви су радили и зарађивали и на конто тога живели неки живот о коме сада могу само да маштају. Мало ме то подсећа на нас данас, сви дискутујемо о политици до миле воље а не видим да то доприноси ичему. Шта више, док тако "слободни" ћаскамо о политици негде између редова се може прочитати да и ми сами маштамо о живљењу живота какав је постојао у Либији за време Гадафија.

(среда, 08. апр 2015, 09:31) - anonymous [нерегистровани]

Prva riječ

sad su sretni svi destruktivci kojin su proizveli teror u toj zemlji u zamjenu za pljačku nafte i ostalih prirodnih bogatstava te nekad najuspješnije zemlje Sjeverne Afrike i najuređenije Arapske zemlje. U prvoj riječi mog osvrta nalaze se oni koji sad likuju jer tuđa nesreća kod tih destruktivaca proizvodi ogromnu sreću i zadovoljstvo. 

(среда, 08. апр 2015, 00:30) - anonymous [нерегистровани]

Libija

Pazi, imali su sve a nisu bili slobodni. hehe. E pa sada su verovatno slobodni, a nemaju nista, zar ne. Ko sto su slobodni i u Ukrajini, a o Iraku i da ne pricamo. Sve je to iz iste kuhinje proizaslo.