Југославија умире трећи пут

Непосредно уочи и за време женевских разговора о будућности Украјине ове недеље, текстови у западним медијима обиловали су питањима попут: Шта се уствари догађа у Украјини? Коју то конкретну стратегију Москва спроводи у односу на Кијев? Постоји ли сасвим јасно дефинисана линија раздвајања у Украјини?

Сасвим уобичајена питања, када се она не би упадљиво често постављала након недеља и месеци када је, барем из западног угла, све било познато, једноставно и неупитно: Украјинци мало неспретни и с превише ентузијазма, али у суштини добри; Руси истренирано хегемонијални и националистички, али по навици лоши.

Шта то сад одједном уноси неред у већ растумачену логику украјинске (пред)ратне хронике Пре свега мустра, односно шара на украјинском конфликтном тепиху.

У темељном слоју тог сукоба Запад је до сада видео судар руског и украјинског национализма - осећај националне припадности, борбу за националну еманципацију, разлику и сувереност. Та врста интерпретативног модела доживела је врхунац и добила дефинитивну форму у времену распада Југославије.

И више од тога: модел распада Југославије појављује се данас као популарно-теоретска матрица која се одозго полаже на актуелне сукобе, како би се брже, тачније и без губљења времена схватила њихова суштина.

А шта ако тај модел више није актуелан? Шта ако је национализам од тада, уопштено, изгубио своју моћ, или добар део своје моћи, да покреће, објашњава и компликује процесе по којима фукционише данашњи свет? Он је и даље ту, наравно, али више није довољан да би покренуо процесе интеграције или дезинтеграције. У Шкотској, Каталонији или Венету национализам више не седи у првом реду.

И тако Југославија умире трипут: Први пут као аутократска краљевина, други пут као ауторитарна комунистичка држава, трећи пут као теоријски модел тумачења национално-интересних конфликата.

Или-или је било јуче

Ако национализам више није довољан да објасни природу савремених конфликата, или развојне процесе који наступају после њих, шта онда јесте?

Оно што је некад чинио национализам, у смислу моћи да мобилише и води процесе промена, на добро или на лоше, данас се поступно сели под ауторитет политичке и културне традиције једног друштва.

Од национализма се још и може побећи, од политичко-културне традиције не. У сваком случају не некажњено.

Како тај нови модел уређивања реалних односа изгледа на примеру Србије? Све до пре годину дана, политичка јавност се празнила и смештала око два супротстављена дискурса: Европе и Русије.

Таква или-или игра имала је исцрпљујући ефекат на простору који је претходно већ био осиромашен комунизмом, национализмом и серијом конфронтација са јачима (Запад, углавном, али не само он).

Одједном, привидно вођене аутоматским пилотом, те две школе мишљења и аргументације спојиле су се у једну, па у земљи нема више ниједног релевантног политичара који у истој реченици неће изговорити "Ми смо за Европу, али уз очување добрих односа са Русијом".

Поновљена довољно често, та реченица поприма снагу уставног закона. Она стабило држи прво место на топ листи стратегија друштвеног помирења. Поновљена довољно често, та реченица брише појам разграничења, онај страшан или-или, или-смо-ту-или-смо-тамо менталитет, са којим су у бившој Југославији одгајане генерације Срба (и других, наравно, али се код Срба некако највише примило).

Кроз мантру "и ЕУ и Русија" расте критична маса јавности у Србији која више није спремна да на сваки проблем у односима са ЕУ, или са неким њеним чланицама аутоматски реагује повицима "Шта ће нам ЕУ?!", "Далеко им лепа кућа!" или нечим још креативнијим, али непогодним за објављивање.

Све чланице Уније хронично имају проблеме или међусобно, или са заједничким ЕУ-центрима моћи. Улазећи у Унију, Србија улази у исти тај модел истовремено конфликтног и стабилног партнерства. Када би се у Бриселу после сваке свађе враћале чланске карте, бриселска ЕУ централа би до сада постала културно друштво за заштиту имена и дела French-freis кромпира!

Осим тога, шта уопште значи изјава да Србија улази у Европу, када је она и географски и културно део заједничке европске куће? То је чак и Русија, премда је њено бивствовање у том објекту много конфликтније, не нужно и дефинитивно не увек њеном кривицом.

Повратак европским коренима

Колико год то може изгледати цинично за некога ко је страдао од српске руке, или за Србе који су страдали од туђе руке, сви процеси од 1991, или још даље од 1988. па до данас, могу се посматрати као порођајне муке Србије да се помири са, односно поврати контролу над свим елементима своје политичке и културне традиције.

У симболичком смислу, ти су елементи распоређени између два пола: проруских Карађорђевића и проевропских Обреновића.

Кроз своју новију историју (19. и 20. век) Србија је била и једно и друго; некад сукцесивно, некад паралелно. И једно и друго су делови њене традиције, њеног ширег идентитета.

Кад улази у ЕУ, Србија се враћа својим европским коренима; кад при томе тражи да је Русија држи за руку, оставља сведочење једног дугог пријатељства.

Ни једна ни друга половина тог комплексног историјског односа није бесконфликтна, али ни страна српској политичкој и културној традицији. Обе имају корен у њеном националном бићу.

Колико год то некоме са стране изгледало нетачно, Русија не узима нове чланове, ЕУ да. Проширење Русије није институционализовано, проширење Уније јесте. На неки начин, Србија заиста нема алтернативу него да удовољи једној, преовлађујућој страни свог идентитета - оној европској.

На крају крајева, исти тај европски идентитет преовлађује и у руској политичкој и културној традицији - да није тако, не би сада покушај разграничења и раздвајања европског и руског економско-финансијског комплекса око Украјине протицао тако болно за обе стране.

Национализам или традиција - шта је модерније?

Кад западни медији данас на пола збуњено констатују како им није јасно по којој линији разграничавања се формирају фронтови у Украјини, када се европски политичари питају које конкретне циљеве Путин следи у источној Украјини, они реагују из мисаоног модела који им је оставио распад Југославије, а то је нација на нацију.

Али у Украјини није на делу модел нација на нацију, већ модел тектонског померања и прилагођавања различитих културних и политичких традиција - нити су сви Украјинци против блиских веза с Русијом, нити су сви украјински Руси за одвајање од Кијева.

Слично се може рећи и за Естонију, на пример, која ових дана сама код себе "конструише" мали украјински модел, при чему демонстрацијама четрдесетак етничких Руса у пограничном естонском граду са већинским руским становништвом даје статус анексионог хорор сценарија.

Москва долази? Тамо где не осети да је зове сигурно, комотно и темељито у њену корист дефинисана политичка или културна традиција, неће.

Није случајно ни да управо Аустрија улаже напоре да спушта лопту у сукобу Уније и Русије око Украјине. "Руски елемент" заузима значајно место у аустријској политичкој и културној традицији, сигурно више него што би играо улогу у шпанској, енглеској или италијанској.

Аустријски министар спољних послова Себастиан Курц понавља свакоме ко хоће да га чује, да се Украјина не сме стављати пред или-или политику. Уместо тога, он тражи формирање слободне трговинске зоне "од Лисабона до Владивостока".

Али - ко слуша министра од двадесет и седам година? То једноставно није у заједничкој европској традицији.

Лако је САД, што директно, што преко НАТО-а, да гурају Европу у одлучујућу конфронтацију са Русијом. Zа разлику од Европе, Америка нема "руски елемент" у својој политичкој и културној традицији, осим као супротстављени и непријатељски.

Да ли ће Србија сачувати своју стратегију "и ЕУ и Русија", да ли ће аустријске банке пратити продор португалског порта према Владивостоку, да ли ће се Европа идуће године грејати руским гасом или америчким анти-руским неурозама?

Све то овог тренутка зависи од даљег развоја ситуације у Украјини. Од тога да ли ће нове, "на улици" изабране власти у Кијеву и проруски демонстранти на истоку, који управо сада "на улици" бирају своје нове представнике, направити корак који их приближава или удаљује од рата.

Питање које остаје је, шта је данас "модерније", шта у тренду, шта пресудно у начину на који Европа схвата, тумачи и решава конфликте - национализам или традиција?

Другачије постављено: Ако се вратимо у будућност, шта ћемо тамо затећи - национализам или политичку/културну традицију на власти?

Најважније је да не наиђемо на Југославију како умире четврти пут.