Несрећна судбина дунавског Швабе

Аустријски историчар Петер Пајер и филмски редитељ Петер Пацак прихватили су се посла да, сваки кроз свој медиј, опишу трагичну судбину дунавског Швабе Јозефа Ајземана, артисте на жици, рођеног у Гајдобри код Новог Сада 1911. године, настрадалог у Бечу у јулу 1949. године.

Више од месец и по дана, два пута дневно, прелазио је Ајземан тог лета 120 метара дугу сајлу разапету без заштитне мреже на висини од 40 метара изнад Дунавског канала у центру Беча.

На последњој представи, свега неколико метара удаљен од сигурности, изгубио је равнотежу и заједно са ћерком Росом, коју је носио на раменима, пао на бетонски кеј, где су и он и Роса минутима умирали пред очима хиљада гледалаца.

Још једна тужна прича из тада разрушеног и осиромашеног Беча који је скупо плаћао своју лојалност Хитлеровој Немачкој, али, како каже Пајер, прича којој се зна само крај, док је почетак нејасан и пун биографских рупа, као на пример - шта је радио Ајземан пре него што се са групом избеглица из Бачке пред крај рата обрео у Бечу?

Зна се да је Ајземан рано остао сироче, јер му је отац, шнајдер из Гајдобре, погинуо у Првом светском рату, где се борио на страни аустроугарске војске. Али, са формирањем Југославије 1918. године, Ајземан је остао у Бачкој и постао држављанин нове државе.

Није било дилеме чиме ће се бавити у животу. Ајземановог образовања прихватио се деда из Немачке, који је иначе био глава малог, али у европским варијетеима и младој филмској индустрији познатог породичног предузећа Штрохшнајдер из којег су долазили акробати-каскадери.

Ајземан је и сам постао акробата на жици, довољно добар да би наступао као каскадер у неколико филмова, премда су му главни извор прихода остале представе што их је давао на потезу између Београда и Новог Сада, али и у свим мањим местима по Бачкој, Банату и југу Србије.

Војник Краљевине Југославије

После нацистичког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, Ајземан се као војник-редов борио на страни војске Краљевине Југославије у оном кратком рату који је завршио њеном капитулацијом 17 дана касније.

После тога, казе Пајер, траг му се привремено губи, барем што се тиче аустријских и немачких извора.

Зна се да се после капитулације вратио у Гајдобру, али не и шта је тамо радио, да ли је био члан локалних нацистичких удружења, или је покушао да остане по страни, ако је то некоме с његовом породичном историјом уопште било могуће.

Пред крај рата Ајземан бежи с групом дунавских Шваба за Беч, где су га одмах стрпали - силом, каже Пајер - у такозвани "Фолксштурм", неку врсту народне милиције која је по граду ловила дезертере из Вермахта, у ширем смислу све војно неинволвиране мушкарце преко 15 година, и стрељала их по кратком поступку.

Свеједно да ли је у тој застрашујућој формацији служио милом или силом, с вољом или без ње, Ајземан је по уласку савезника у Беч ухапшен и одведен на две године у заробљенички логор у Француској.

Оно сто се зна је да српски комунисти нису тражили његово изручење, па се на основу тога претпоставља да по Банату и Бачкој није остао упамћен по злу, барем не у правном смислу.

Када се 1947. године из Француске вратио у Беч, тамо га је чекала породица избегла из Гајдобре, жена Матилда, ћерка Роса и син Петар, сви гладни у граду у коме се тих поратних година умирало од глади.

Глава у торби

Ајземан се прво прихватио татиног старог заната и радио као кројач, његова жена као чистачица, али то није било довољно за преживљавање, па је на крову зграде где су живели почео са тренинзима, и тако поново постао "играч на жици", стављао главу у торбу дан за даном, за шилинг по одраслој глави, пола за децу, у време када је биоскопска карта коштала четири и по шилинга.

Наступао је без мреже и без икаквих мера безбедности које би му помогле да преживи властите грешке, али, маса је маса, свеједно гладна или сита, публика није била другачија него што је данас: кад би се навикла на једну представу, престала би да долази.

Акробата је стално измишљао нешто ново, нешто још опасније: "Шетња у ритму полке", "Вечера на жици", "Вожња бициклом наопачке", "Селидба намештаја", "Валцер изнад Дунава" и, наравно, класика свих акробата "Салто мортале", али и то би након извесног времена постајало досадно.

Коначно, Ајземан је дошао на идеју да код Шведског трга у самом центру града растегне конопац преко Дунавског канала, цитавих 120 метара, и причврсти га на две полурушевине. Дубина 40 метара, висинска разлика разапетог конопца три метра.

Више од месец дана је „играо" изнад Канала, два пута дневно, новчић по одраслој глави, пола по детету, стотине су долазиле да га виде, ствар се прочула па је добио позиве за гостовање у Шпанији, Бразилу и Америци: Ајземан се враћао у циркуски бизнис у великом стилу.

За затварање летње сезоне, смислио је нешто посебно. Питао је публику да ли је неко спреман да с њим, седећи му на раменима прошета преко канала. Из публике је, по договору, све као случајно, иступила његова шеснаестогодишња ћерка Роса.

Оптерећен са додатних 80 килограма, што значи 50 килограма тешка Роса плус 30 килограма метална шипка за балансирање, уз свирање музичке капеле и вику, цику и пљесак гледалалца, Ајземан је кренуо преко конопца, преходао читаву ширину канала, али на свега неколико метара до краја, изгубио равнотежу и стрмоглавио се у понор.

У локалној штампи се данима после тога водила широка дебата о томе зашто је и како Ајземан направио смртоносну грешку. Као главни аргумент потезана је чињеница да је ноћ пре тога провео на једној бачкој свадби усред Беча.

Редитељ Пацак, тада петогодишњак који је са дедом дошао на акробатску представу, каже да се и данас сећа два тела у слободном паду главом надоле, као и детаља да је мушкарац покушавао да се „подвуче" испод девојке не би ли приликом ударца пала на њега.

Пацак, који припрема филмски пројект о Ајземану, додаје да га још нешто прогања читав одрасли живот: прво, публика која креће с френетичним аплаузом управо у тренутку када Ајземан с Росом на раменима почиње да се бори да поврати изгубљену равнотежу, и друго, музичка капела која је пар секунди касно схватила да је доста свирања.

Ако неко нешто зна о Ајземану из његових српских дана, свеједно да ли добро или лоше, Пајер и Пацак поручују да су информације добродошле.